Životna priča

Odanost Bogu donela nam je nagrade

ISPRIČAO VILIJAM AHINORIA

Usred noći me probudilo poznato očevo ječanje. Valjao se po podu držeći se za stomak. Majka, moja starija sestra i ja okupili smo se oko njega. Kada se bol stišao, seo je uspravno, uzdahnuo i rekao: „Na ovoj planeti jedino Jehovini svedoci imaju mir.“ Ovaj komentar je bio zbunjujuć, ali je na mene ostavio dubok utisak jer nikada ranije nisam čuo za Jehovine svedoke. Pitao sam se šta je time mislio.

OVO se desilo 1953. kada sam imao šest godina. Pripadao sam poligamnom domaćinstvu u Ivosi, jednom zemljoradničkom selu u centralnom delu zapadne Nigerije. Bio sam drugo dete, ali prvi sin u porodici koja se na kraju toliko proširila da je uključivala 3 očeve žene i 13 dece. Živeli smo u dedinoj kući od blata sa slamenim krovom i četiri prostorije. Domaćinstvo je takođe uključivalo baku i očeva tri brata, kao i njihove porodice.

Moje detinjstvo je bilo nesrećno. Tome je posebno doprinelo očevo loše zdravlje. Imao je hroničan bol u stomaku koji je godinama trajao, sve do njegove smrti. Njegovom nepoznatom oboljenju nije pomagalo nijedno medicinsko lečenje koje je dostupno jednoj afričkoj seoskoj porodici — ni lečenje biljem ni tradicionalno lečenje. Mnoge noći smo proveli plačući pokraj oca koji se u mukama valjao po podu sve dok petao ne bi najavio da dolazi jutro. U potrazi za lekom za svoju bolest, on  je često putovao s majkom, ostavljajući da se baka brine o meni i mojoj braći i sestrama.

Naša porodica se izdržavala tako što je uzgajala i prodavala jam, manioku i kola orahe. Takođe smo pomalo izvlačili kaučuk zarezivanjem drveća da bismo dopunili naš oskudan prihod. Naša osnovna hrana je bio jam. Ujutru smo jeli jam, popodne smo imali seckani jam i uveče smo opet imali jam. Ponekad smo za malu promenu jeli kuvanu brašnastu bananu.

Važan deo našeg života bilo je obožavanje predaka. Porodica je precima prinosila hranu tako što bi je stavila ispred grančica za koje su bile privezane kauri školjke. Otac je obožavao i nekog idola da bi odbio zle duhove i veštice.

Kada sam imao pet godina, privremeno smo se preselili iz našeg sela u jedan zemljoradnički kamp udaljen oko jedanaest kilometara. Tamo se otac zarazio gvinejskim crvima, što je bila jedna dodatna tegoba njegovom stomačnom oboljenju. Preko dana nije mogao da radi, a noću su ga mučili bolovi u stomaku. Ja sam dobio peščane buve, jednu vrstu tifusa. Zbog toga smo živeli od milostinje naše familije. Da ne bismo umrli u bedi, vratili smo se u naše selo Ivosa. Otac je želeo da ja, njegov prvi sin, postanem više od zemljoradnika koji jedva sastavlja kraj s krajem. On je smatrao da će mi dobro obrazovanje omogućiti da poboljšam životni standard porodice te da ću tako pomoći u odgajanju moje braće i sestara.

U dodiru s različitim religijama

Kada smo se vratili u naše selo pošao sam u školu. Tako sam došao u kontakt s hrišćanskim religijama. Tokom 1950-ih, zapadnjačko obrazovanje se teško moglo odvojiti od religije kolonijalnih vlasti. Pošto sam pohađao katoličku osnovnu školu, to je značilo da treba da budem rimokatolik.

Godine 1966, kada sam napunio 19 godina, bio sam primljen u baptističku srednju školu u gradu Ivohinmi, oko 8 kilometara od Ivose. Tamo se moje religiozno obrazovanje promenilo. Pošto sam sada pohađao protestantsku školu, katolički sveštenici su mi zabranili da učestvujem u nedeljnoj misi.

Prvi put sam došao u kontakt s Biblijom dok sam bio u ovoj baptističkoj školi. Iako sam i dalje odlazio u katoličku crkvu, svake nedelje sam posle službe u katoličkoj crkvi čitao Bibliju. Učenja Isusa Hrista su me impresionirala, stvarajući u meni želju da vodim smisaon život u odanosti Bogu. Što sam više čitao Bibliju, to sam više osećao odvratnost prema licemerstvu nekih religioznih vođa i nemoralnom načinu života mnogih vernika. Ono što sam video kod onih koji sebe nazivaju hrišćanima toliko se razlikovalo od onog što su Isus i njegovi učenici naučavali i činili.

Izvesni događaji su me naročito šokirali. Jednom prilikom kada sam otišao u katehetsku prodavnicu da kupim brojanice, video sam jedan zapadnoafrički fetiš obešen na dovratak prodavnice. Jednom drugom prilikom je direktor baptističke škole pokušao da me seksualno zlostavlja. Posle toga sam saznao da je on homoseksualac i da je zlostavljao i  druge. Duboko sam razmišljao o ovim stvarima, pitajući se: ’Da li Bog odobrava religije čiji se članovi i čak vođe ne smatraju odgovornima za teške grehe?‘

Promena religije

Ipak, voleo sam ono što sam čitao u Bibliji i odlučio sam da nastavim da je čitam. Tada sam počeo da se prisećam očevog komentara od pre nekih 15 godina: „Na ovoj planeti jedino Jehovini svedoci imaju mir.“ Ali, bio sam uplašen jer su mladi Svedoci u mojoj školi bili ismejavani i ponekad kažnjeni zbog toga što nisu učestvovali u jutarnjoj religioznoj službi. I neka njihova verovanja su izgledala čudno. Na primer, bilo mi je teško da poverujem da samo 144 000 ide na nebo (Otkrivenje 14:3). Pošto sam želeo da idem na nebo, pitao sam se da li je ovaj broj popunjen pre mog rođenja.

Bilo je očigledno da su Svedoci drugačiji po svom ponašanju i razmišljanju. Oni nisu bili uključeni u nemoralne i nasilne postupke drugih mladih u školi. Za mene su oni zaista bili odvojeni od sveta kao što, kako sam čitao u Bibliji, treba da budu oni koji praktikuju istinsku religiju (Jovan 17:14-16; Jakov 1:27).

Odlučio sam da to dalje istražim. Septembra 1969, dobio sam knjigu „Istina koja vodi do večnog života“. Sledećeg meseca je jedan pionir, kako se naziva punovremeni sluga Jehovinih svedoka, počeo da proučava sa mnom. Podstaknut prvim studijem, započeo sam da čitam knjigu Istina u subotu uveče i završio je sledećeg popodneva. Odmah sam svojim drugovima iz škole počeo da pričam o veličanstvenim stvarima koje sam pročitao. Učenici i nastavnici su mislili da sam poludeo otkad sam upoznao novu religiju. Ali ja sam znao da nisam poludeo (Dela apostolska 26:24).

Vest o mom propovedanju nove religije stigla je do mojih roditelja. Oni su zahtevali da se smesta vratim kući kako bi mogli da doznaju šta nije u redu sa mnom. Nisam imao s kim da se posavetujem, pošto su svi Svedoci otišli na oblasni kongres u Ilešu. Po povratku kući, majka  i neki rođaci su me zasuli pitanjima i kritikama. Dao sam sve od sebe da odbranim ono što sam učio iz Biblije (1. Petrova 3:15).

Nakon bezuspešnog pokušaja rodbine da dokažu kako su Jehovini svedoci lažni učitelji, moj stric je probao drugačiji pristup. Obratio mi se molbom: „Seti se da si u školu otišao da bi stekao obrazovanje. Ako napustiš svoje školovanje i odeš da propovedaš, nikada nećeš završiti školu. Zašto onda ne sačekaš da završiš školu pre nego što se priključiš toj novoj religiji?“ U to vreme mi je to izgledalo razumno, tako da sam prestao da proučavam sa Svedocima.

Decembra 1970, odmah nakon što sam diplomirao, otišao sam pravo u Dvoranu Kraljevstva i od tada posećujem sastanke Jehovinih svedoka. U znak predanja Bogu krstio sam se 30. avgusta 1971. To je uznemirilo ne samo moje roditelje već i celo selo. Rekli su da sam ih razočarao pošto sam bio prva osoba iz oblasti Ivose koja je dobila stipendiju od države. Mnogi su puno očekivali od mene. Nadali su se da ću svoje obrazovanje upotrebiti da pomognem selu.

Rezultati moje promene religije

Moja porodica i stariji ljudi iz sela poslali su jednu delegaciju da pokuša da me ubedi da se odreknem svoje vere. Njihovi pokušaji da me ubede uključivali su i kletve. Rekli su: „Ako ne napustiš tu religiju, za tebe više nema budućnosti. Nećeš se zaposliti. Nećeš imati svoju kuću. Nećeš moći da se oženiš i imaš porodicu.“

Suprotno njihovim zloslutnim predviđanjima, deset meseci po završetku škole, zaposlio sam se kao nastavnik. Oktobra 1972, oženio sam se svojom voljenom suprugom Veronikom. Kasnije me je vlada obučila kao zastupnika za unapređivanje poljoprivrede. Kupio sam svoj prvi auto i počeo da gradim našu kuću. Potom se 5. novembra 1973. rodila naša prva ćerka, Viktori, i u narednim godinama takođe smo dobili Lidiju, Vilfreda i Džoun. Naše zadnje dete, Majke, rodilo se 1986. Svi oni su se pokazali kao dragocena deca, nasleđe od Jehove (Psalam 127:3).

Gledajući unazad, mogu reći da su se sve zle želje ljudi iz sela preokrenule u blagoslove. Zato sam prvoj ćerki i dao ime Viktori (Pobeda). Nedavno su mi pisali iz sela, rekavši: „Molimo te, dođi kući i daj doprinos razvoju naše zajednice, pošto imaš Božji blagoslov.“

Poučavanje dece božanskim putevima

Moja žena i ja smo znali da ne možemo spojiti našu od Boga datu odgovornost da odgajamo decu s težnjom za materijalnim bogatstvima. Zato smo naučili da budemo zadovoljni jednostavnim životom. Više smo voleli da živimo na takav način nego da se suočimo s mogućim posledicama izabiranja drugačijeg načina života.

U delu sveta u kojem živimo uobičajeno je da u jednoj kući živi više porodica, uz upotrebu istog kupatila, kuhinjskih uređaja i tako dalje. Bili smo srećni što smo mogli iznajmiti zaseban stambeni prostor u svakom gradu u koji sam bio slat kao vladin radnik. Istina, takav smeštaj je bio skuplji, ali su na taj način naša deca bila manje izložena štetnim uticajima. Zahvalan sam Jehovi što smo tokom godina mogli da odgajamo decu u duhovno zdravom okruženju.

Osim toga, moja žena nije radila da bi bila s decom i brinula o njima. Po završetku mog posla, nastojali smo da kao porodica zajedno obavljamo stvari. Sve što radimo, radimo kao tim. To uključuje porodični studij Biblije, pripremu za skupštinske sastanke i prisustvovanje njima, učestvovanje u hrišćanskoj službi, kao i uključivanje u društvene aktivnosti.

Trudili smo se da postupamo po savetu iz Ponovljenih zakona 6:6, 7, koji podstiče roditelje da poučavaju svoju decu ne samo u kući već i u svakoj prilici. To je  potaklo decu da traže društvo među Svedocima umesto u svetu. Iz našeg primera su naučili da biraju društvo, jer Veronika i ja ne provodimo previše vremena u društvu onih koji ne dele naša verovanja (Poslovice 13:20; 1. Korinćanima 15:33).

Naravno, naše vođstvo i poučavanje nisu bili jedini pozitivan uticaj u životu naše dece. Naš dom je bio i još uvek je otvoren za revne hrišćane, od kojih su mnogi putujuće sluge Jehovinih svedoka. Tokom vremena koje su ti zreli hrišćani provodili s našom porodicom, naša deca su imala priliku da posmatraju i uče iz njihovog samopožrtvovanog načina života. To je bila snažna podrška našem poučavanju i deca su biblijsku istinu učinila ličnom svojinom.

Nagrađeni za odanost Bogu

Danas smo moja žena i ja, zajedno s četvoro naše dece, u punovremenoj službi. Ja sam prvi počeo da pionirim 1973. Tokom godina sam morao s vremena na vreme da prekinem s punovremenom službom zbog ekonomskih razloga. Takođe sam povremeno imao prednost da držim govore u Školi službe za Kraljevstvo, koja pruža obuku za hrišćanske nadglednike Jehovinih svedoka. Trenutno imam prednost da služim u Odboru za odnose s bolnicama i kao nadglednik grada Uhonmora.

Moje dve najstarije ćerke, Viktori i Lidija, srećno su udate za dobre hrišćanske starešine. Sa svojim muževima one služe kao članovi podružnice Jehovinih svedoka u Igedumi u Nigeriji. Naš najstariji sin Vilfred služi kao sluga pomoćnik, a najmlađi Majke povremeno kao pomoćni pionir. Džoun je 1997. završila srednju školu i započela opštu pionirsku službu.

Među iskustvima koja su mi donela najveću nagradu u životu jeste pomaganje drugima da služe Jehovi Bogu. Neki od njih su članovi moje familije. Moj otac je pokušao da služi Jehovi, ali je praktikovanje poligamije kočilo njegov napredak. Od mladosti sam voleo ljude. Kada vidim kako drugi pate, imam osećaj kao da su moji problemi manje važni. Pretpostavljam da ljudi primećuju iskrenost moje želje da im pomognem i da im je zbog toga lakše da razgovaraju sa mnom.

Jedan od onih kojima sam pomogao da spoznaju Božje namere jeste jedan nepokretan mladi čovek. Njega je udarila struja u jednoj elektrokompaniji gde je radio i od tada je paralizovan od grudi nadole. Prihvatio je biblijski studij i postepeno je primenjivao ono što je učio. Kada se 14. oktobra 1995. krstio u jednoj rečici blizu naše kuće, prvi put je posle 15 godina bio van svog kreveta. Rekao je da je to bio najsrećniji dan u njegovom životu. On je sada sluga pomoćnik u jednoj skupštini.

Moram da kažem da se ne kajem što sam pre nekih 30 godina izabrao da služim Jehovi s njegovim ujedinjenim, predanim narodom. Među njima sam video istinsku ljubav na delu. Čak i da nada u večni život nije uključena u Jehovinu nagradu za njegove verne sluge, još uvek bih želeo da živim u odanosti Bogu (1. Timoteju 6:6; Jevrejima 11:6). To je put koji je dao pravac i stabilnost mom životu, i doneo radost, zadovoljstvo i sreću meni i mojoj porodici.

[Slika na 25. strani]

Sa suprugom i decom 1990.

[Slika na 26. strani]

Sa suprugom, decom i naša dva zeta