Pouka iz rimske istorije

„AKO sam se, poput ljudi, borio sa zverima u Efesu.“ Neki misle da ove reči, zabeležene u 1. Korinćanima 15:32, znače da je apostol Pavle bio osuđen na borbu u rimskoj areni. Bilo to tačno ili ne, borbe do smrti u arenama bile su uobičajene u to vreme. Šta nam istorija govori o areni i o onome što se tamo dešavalo?

Kao hrišćani, mi želimo da oblikujemo svoju savest prema Jehovinom razmišljanju, što nam može pomoći da donosimo odluke o izboru današnje zabave. Na primer, osmotri Božje mišljenje o nasilju koje se odražava u rečima: „Ne zavidi nasilniku i njegova ne izberi puta“ (Poslovice 3:31). Rani hrišćani su znali za taj savet i on ih je mogao voditi kada su mnogi oko njih tražili uzbuđenje u rimskim gladijatorskim borbama. Dok razmatramo kako su izgledale te borbe, zapazimo jasnu pouku za današnje hrišćane.

 Dva naoružana gladijatora suočavaju se u rimskoj areni. Na prve udarce mača o štit, mahnita rulja uzvicima ohrabruje svog favorita. Borba je očajnička. Ubrzo, ranjen i nemoćan da nastavi, jedan odbacuje oružje i pada na kolena, priznajući tako poraz i moleći za milost. Vika raste do vrhunca. Neki iz mnoštva uzvikuju za milost, drugi za smrt. Sve oči su uprte u imperatora. On, prema željama mnoštva, može da oslobodi poraženog ratnika ili da s palcem okrenutim nadole naredi njegovo pogubljenje.

Rimljani su bili oduševljeni gladijatorskim spektaklima. Možda ćeš se iznenaditi kad saznaš da su se ove borbe prvobitno održavale na sahranama znamenitih ličnosti. Veruje se da te borbe vode poreklo od žrtvovanja ljudi među oskanskim i samnitskim narodima iz područja današnje centralne Italije. Žrtve su se prinosile da bi se umirili duhovi mrtvih. Takva borba se nazivala munus, to jest „dar“ (množina, munera). Prve zabeležene borbe u Rimu održane su 264. pre n. e. kada su se tri para gladijatora borila na stočnoj pijaci. Na pogrebu Marka Emilija Lepida, održana su 22 dvoboja. Na sahrani Pablija Licinija, borilo se 60 parova. Godine 65. pre n. e. Julije Cezar je poslao 320 parova u arenu.

„Sahrane velikaša su bile politički događaji“, kaže istoričar Kit Hopkins, „i pogrebne borbe su imale političku konotaciju... zbog njihove popularnosti među građanskim biračima. Zaista, sve veći sjaj gladijatorskih predstava u velikoj meri je bio stimulisan političkim nadmetanjem ambicioznih velikaša.“ Za vreme vladavine Avgusta (od 27. pre n. e. do 14. n. e.), munera su postali raskošni darovi — za zabavu masa — koje su bogati državni funkcioneri poklanjali da bi učvrstili svoju političku karijeru.

Učesnici i obuka

Možda se pitaš: ’Ko su bili gladijatori?‘ To su mogli da budu robovi, zločinci osuđeni na smrt, ratni zarobljenici ili slobodni ljudi privučeni uzbuđenjem ili očekivanjem slave i bogatstva. Svi su obučavani u školama nalik tamnici. Knjiga Giochi e spettacoli izveštava da su gladijatore za vreme obuke „uvek čuvali stražari i da su bili podvrgnuti strogoj disciplini, najstrožim pravilima i naročito oštrim kaznama... Ovakvo postupanje često je vodilo do samoubistva, pobune i revolta“. Najveća gladijatorska škola u Rimu imala je ćelije za najmanje hiljadu zatvorenika. Svaki gladijator je imao svoju specijalnost. Jedni su se borili obučeni u oklop, sa štitom i mačem, drugi s mrežom i trozubcem. Neki su se obučavali za borbu s divljim zverima u drugoj popularnoj vrsti predstave — lovu. Da li je Pavle možda ukazivao baš na taj događaj?

Organizatori predstave mogli su se obratiti onima koji su regrutovali i obučavali 17-godišnjake ili 18-godišnjake za gladijatore. Trgovina ljudima bila je unosan posao. U jednoj od retko viđenih predstava, koju je priredio Trajan da bi proslavio vojnu pobedu, učestvovalo je 10 000 gladijatora i 11 000 životinja.

Jedan dan u areni

Prepodneva u areni bila su posvećena lovu. Divlje zveri svih vrsta morale su se  prisilno uterati u arenu. Publika je naročito uživala u suočavanju bika i medveda. Često bi životinje bile vezane jedna za drugu da bi se borile dok jedna ne strada, a onda bi preživelu dokrajčio lovac. Druge popularne borbe su bile između lavova i tigrova ili slonova i medveda. Lovci su demonstrirali svoje veštine dok su ubijali životinje koje su se, bez obzira na cenu, donosile iz svih krajeva carstva — kao što su leopardi, nosorozi, nilski konji, žirafe, hijene, kamile, vukovi, veprovi i antilope.

Scenski efekti činili su lov nezaboravnim. Korišćene su stene, jezerca i drveće za imitaciju šume. U nekim arenama, zveri su se pojavljivale kao da imaju magičnu moć, tako što su se pojavljivale pomoću podzemnih liftova i zaklopnih vrata. Nepredvidivo ponašanje životinje doprinosilo je zanimljivosti, ali ono što je izgleda lov činilo naročito očaravajućim bila je okrutnost.

Kao sledeće u programu dolazila su pogubljenja. Ulagani su napori da bi se ovo izvelo originalno. Prikazivane su mitološke drame u kojima su glumci stvarno umirali.

Tokom popodneva, međusobno su se borile različite grupe gladijatora koji su bili naoružani na svojstvene načine i obučeni različitim borilačkim veštinama. Neki od onih koji su odvlačili leševe bili su odeveni kao bogovi iz podzemlja.

Uticaj na gledaoce

Pohota mnoštva za borbom bila je nezasita, tako da su nevoljni borci bili podsticani bičevima i užarenim gvožđem. Svetina bi uzvikivala: „Zašto dočekuje mač tako kukavički? Zašto udara tako slabo? Zašto ne umre [dobrovoljno]? Udari ga bičem pa nek vidi šta su rane! Pusti ih da prime udarac osvete, s razgolićenim grudima, izloženim za udarac mača!“ Rimski državnik Seneka piše da je tokom jedne pauze u areni stiglo obaveštenje: „U međuvremenu će biti malo klanja, tako da se još uvek nešto događa!“

Nimalo ne čudi što je Seneka priznao da se kući vratio „okrutniji i nečovečniji“. Dobro je da se zamislimo nad otvorenim priznanjem ovog gledaoca. Možda bi neki današnji sportski događaji mogli imati sličan uticaj na gledaoce, čineći ih ’okrutnijim i nečovečnijim‘?

Neki su smatrali da su srećni ako se uopšte vrate kući. Kada bi se neki gledalac našalio na račun Domicijana, taj imperator bi ga odvukao s njegovog sedišta i bacio psima. Nedostatak zločinaca za pogubljenje naveo bi Kaligulu da naredi  da se jedna grupa gledalaca uhvati i baci zverima. A Klaudije bi, kada nije bio zadovoljan kako radi scenska mašinerija, zapovedio da se odgovorni mehaničari bore u areni.

Fanatizam gledalaca takođe je vodio do nesreća i nereda. Jedan amfiteatar malo severnije od Rima srušio se i, prema nekim izveštajima, hiljade su poginule. Tokom jednog spektakla u Pompeji 59. n. e., izbili su neredi. Tacit izveštava da je obračun između domaće publike i suparnika iz jednog obližnjeg grada započeo razmenom uvreda, zatim kamenja, a završio se korišćenjem mača. Neki su bili osakaćeni ili povređeni, a mnogi su poginuli.

Jasna pouka

Jedna nedavna izložba (Sangue e arena, „Krv i pesak“) u Koloseumu u Rimu podsetila je na savremene pararele munere. Značajno je to što su prikazane scene borbi s bikovima, profesionalnog boksa, užasnih sudara na auto i motociklističkim trkama, divljih tuča sportista na takmičenjima i neobuzdanih tuča gledalaca. Izlaganje se završilo jednim pogledom iz vazduha na Koloseum. Šta se po tvom mišljenju želelo da posetioci zaključe? Koliko njih će izvući pouku?

Borbe pasa, borbe petlova, borbe s bikovima i nasilni sportovi danas su uobičajeni u nekim zemljama. U automobilskim i motociklističkim trkama rizikuju se životi radi uzbuđenja mnogih. I razmisli o svakodnevnom televizijskom programu. Istraživanja u jednoj zapadnoj zemlji su pokazala da dete koje gleda TV-program može biti očevidac u proseku 10 000 ubistava i 100 000 agresivnih dela do svoje desete godine.

Uživanja u ovim spektaklima „nisu u skladu sa istinskom religijom i pravom poslušnošću istinitom Bogu“, rekao je Tertulijan, pisac iz trećeg veka. On je smatrao da su oni koji su išli da to gledaju bili saučesnici sa onima koji su izvršavali ta ubistva. Kako je danas? Osoba se može pitati: ’Da li mene zabavljaju prizori krvi, smrti ili nasilja na televiziji ili Internetu?‘ Vredno je prisetiti se da Psalam 11:5 kaže: „Ispituje Jehova pravednika, a bezdušnika i ko voli nasilje mrzi duša njegova.“

[Okvir na 28. strani]

Borbe da bi se „umirili mrtvi“

O poreklu gladijatorskih borbi, pisac iz trećeg veka Tertulijan, kaže: „Drevni narodi su mislili da su ovom vrstom spektakla vršili službu mrtvima, nakon što su ga ublažili civilizovanijim oblikom okrutnosti. U stara vremena, u uverenju da se duše mrtvih umiruju ljudskom krvlju, oni su imali običaj da na sahranama žrtvuju zarobljenike ili beskorisne robove koje su kupili. Kasnije je izgledalo dobro da pretvaranjem ovog običaja u zadovoljstvo prikriju svoju bezbožnost. Tako bi osobe koje su nabavljene nakon što su obučene da koriste tada raspoloživo oružje na najbolji način — a pripremani su da budu ubijeni — bile žrtvovane u grobovima na zakazani dan sahrane. Na taj način su ljudi tog vremena u ubistvu pronalazili utehu za smrt. To je poreklo munus-a. Ali uskoro su spektakli napredovali do istog nivoa i u kulturnom oplemenjivanju kao i u pokazivanju okrutnosti; prazničnoj atmosferi bi nešto nedostajalo ukoliko ne bi i divlje zveri učestvovale u kidanju ljudskih tela na komade. Ono što se prinosilo da bi se umirili mrtvi smatralo se pogrebnim obredom.“

[Slika na 27. strani]

Drevni gladijatorski šlem i zaštitnik potkolenice

[Slike na 29. strani]

Drevni hrišćani su smatrali da su nasilne zabave neprihvatljive. A ti?

[Izvori]

Boks: Dave Kingdon/Index Stock Photography; Nezgoda na auto-trci: AP Photo/Martin Seppala

[Izvor slike na 26. strani]

Phoenix Art Museum, Arizona/Bridgeman Art Library