Ikone — njihovo drevno poreklo

„Ikone su sredstvo koje nas povezuje s dobrotom i svetošću Boga i Njegovih svetaca“ (GRČKA PRAVOSLAVNA ARHIEPISKOPIJA U AUSTRALIJI).

TOG sparnog avgustovskog dana, sunčevi zraci obasjavaju betonske stepenice koje vode do manastira „Presvete Bogorodice“ na ostrvu Tinos, u Egejskom moru. Žarka vrućina ne umanjuje odlučnost više od 25 000 predanih grčkih pravoslavnih hodočasnika koji se vrlo sporo kreću pokušavajući da dođu do bogato ukrašene ikone koja predstavlja Isusovu majku.

Jedna hroma devojčica, sa očiglednim bolom i izrazom očaja na licu, puzi na svojim jako krvavim kolenima. Nedaleko od nje, jedna iscrpljena starica koja je doputovala iz drugog kraja zemlje, muči se da ostane na svojim umornim nogama. Jedan nestrpljiv sredovečan čovek preznojava se dok nervozno pokušava da se provuče kroz mnoštvo koje se gura. Njihov cilj je da poljube ikonu Marije i padnu ničice pred njom.

Ovi veoma religiozni ljudi nesumnjivo iskreno žele da obožavaju Boga. Međutim, koliko njih shvata da takva odanost religioznim ikonama potiče od običaja koji su postojali vekovima pre hrišćanstva?

Ikone uzimaju maha

Ikona ima svuda u pravoslavnom svetu. Ikone Isusa, Marije i mnogih „svetaca“ zauzimaju centralno mesto u crkvama. Vernici često tim ikonama odaju čast ljubeći ih, paleći pred njima tamjan i sveće. Osim toga, u skoro svim pravoslavnim domovima postoji kutak u kom se nalaze ikone i izgovaraju molitve. Nije ništa neuobičajeno da pravoslavni hrišćani kažu da se osećaju bliže Bogu kada obožavaju ikonu. Mnogi veruju da posredstvom ikona osećaju Božju milost i da one imaju čudesnu snagu.

Ovi vernici bi se verovatno iznenadili kad bi saznali da hrišćani iz prvog veka nisu odobravali korišćenje ikona u obožavanju. Knjiga Byzantium navodi: „Nasledivši od judaizma gnušanje prema idolopoklonstvu, prvi hrišćani su osuđivali bilo kakvo poštovanje slika svetaca.“ Ista knjiga zapaža: „Od petog veka, ikone ili likovi... postajali su sve zastupljeniji u javnom i privatnom obožavanju.“ Ako korišćenje ikona ne potiče od hrišćana iz prvog veka, odakle onda potiče?

 Traganje za njihovim korenima

Istraživač Vitalij Ivanovič Petrenko piše: „Korišćenje likova i s tim povezana tradicija potiču još davno pre hrišćanske ere i imaju ’pagansko poreklo‘.“ Mnogi istoričari se slažu u tome, govoreći da se koreni obožavanja ikona nalaze u religijama drevnog Vavilona, Egipta i Grčke. Primera radi, religiozni likovi su u drevnoj Grčkoj bili u obliku statua. Za njih se verovalo da su obdarene božanskom snagom. Ljudi su mislili da neke od ovih likova nije napravio čovek, već da su pali s neba. Tokom posebnih festivala, takvi religiozni likovi su se nosili po gradu u svečanoj povorci i prinošene su im žrtve. „Pobožni ljudi su smatrali taj lik samim božanstvom, iako se nastojalo da se napravi... razlika između božanstva i lika kojim je bio predstavljen“, rekao je Petrenko.

Kako su takve ideje i običaji prodrli u hrišćanstvo? Ovaj istraživač zapaža da se naročito u Egiptu u vekovima posle smrti Hristovih apostola, „hrišćanskim verovanjima suprotstavila ’paganska mešavina‘ grčkih, egipatskih, istočnjačkih, jevrejskih i rimskih običaja i verovanja koji su se praktikovali zajedno s hrišćanskim“. Kao posledica toga „hrišćanske zanatlije su primenile [jedan međuverski] metod i koristile su paganske simbole, pretvarajući ih u simbole hrišćanstva, iako ih nisu potpuno očistili od paganskog uticaja“.

Ubrzo su ikone postale istaknut deo kako privatnog tako i javnog religioznog života. U knjizi Doba vere, istoričar Vil Djurant opisujući kako je došlo do toga, kaže: „Kako se povećavao broj svetaca koji su se obožavali, pojavila se i potreba za njihovom identifikacijom i podsećanjem na njih; slike svetaca i Bogorodice izrađivane su u velikom broju; a u slučaju Hrista, i Njegov zamišljeni lik i Njegov krst postali su predmeti poštovanja — pa čak i čarobni talismani,  za prostije duše. Prirodna sloboda mašte kod ljudi pretvarala je svete relikvije, slike i kipove u predmete obožavanja; ljudi su padali ničice pred njima, celivali ih, palili sveće i tamjan pred njima, krunisali ih cvećem i očekivali čuda od njihove okultne moći... Crkveni oci i sabori su stalno objašnjavali da slike nisu božanstva, već samo predmeti koji na njih podsećaju; ljudi nisu marili za to da prave takve distinkcije.“

Danas bi mnogi koji koriste religiozne ikone jednostavno argumentovali da su ti likovi samo predmet poštovanja — a ne obožavanja. Možda bi tvrdili da su religiozne slike opravdana — čak neophodna — sredstva u obožavanju Boga. Možda i ti tako misliš. Ali pitanje je šta Bog misli o tome? Da li bi se poštovanje ikone stvarno moglo poistovetiti sa obožavanjem? Mogu li takvi običaji zapravo predstavljati skrivene opasnosti?

[Okvir/Slika na 4. strani]

Šta je ikona?

Za razliku od kipova koji se u velikoj meri koriste u obožavanju kod rimokatolika, ikone su dvodimenzionalni likovi Hrista, Marije, „svetaca“, anđela, ličnosti i događaja iz Biblije ili događaja iz istorije pravoslavne crkve. One se obično rade na drvenim pločama.

Prema pravoslavnoj crkvi, „ikone ne prikazuju svece kao obične ljude“. Takođe, na ikonama likovi se nalaze u prvom planu tako da se ne stiče utisak dubine. Obično na njima „nema senki, niti bilo kakvog prikazivanja dana i noći“. Takođe se veruje da se drvo i boja neke ikone mogu „ispuniti Božjom prisutnošću“.

[Slika na 4. strani]

Korišćenje likova potiče od paganskih običaja

[Izvor slike na 3. strani]

© AFP/CORBIS