Šta se desilo sa paklenom vatrom?

NA ŠTA pomisliš kad čuješ reč „pakao“? Da li zamišljaš pakao kao doslovno mesto vatre i sumpora, kao mesto večnih muka i patnje? Ili je možda pakao simboličan opis jednog stanja?

Religiozne vođe hrišćanskog sveta već vekovima smatraju da je ognjeni pakao, kao mesto užasnog mučenja, neizbežna sudbina grešnika. Ova ideja je još uvek raširena među mnogim religioznim grupama. „Hrišćanstvo je možda učinilo da reč pakao bude dobro poznata“, kaže U.S.News & World Report, „ali to nije samo njihova doktrina. Pretnja bolnim kažnjavanjem u zagrobnom životu pojavljuje se u gotovo svakoj od vodećih religija u svetu, kao i u nekim manjim religijama.“ Hindusi, budisti, muslimani, đainisti i taoisti veruju u neku vrstu pakla.

Međutim, prema savremenom načinu razmišljanja, pakao se drugačije predstavlja. „Premda još uvek ima onih koji veruju u tradicionalni prikaz pakla“, navodi prethodno spomenut časopis, „počinje da se pojavljuje i savremeno viđenje večnog prokletstva kao izuzetno neugodnog stanja zatočeništva, i to viđenje sugeriše da pakao možda i nije tako vreo.“

Jezuitski žurnal La Civiltà Cattolica zapaža: „Zabluda je... misliti da Bog, koristeći demone, užasno muči osuđenike nečim takvim kao što je vatra.“ U njemu se još kaže: „Pakao ne postoji kao mesto, već kao stanje, stanje postojanja osobe koja podnosi bol zbog toga što je odvojena od Boga.“ Papa Jovan Pavle II je 1999. godine rekao: „Pakao ne ukazuje na mesto, već na stanje onih koji su se svojevoljno i potpuno odvojili od Boga, izvora života i radosti.“ Što se tiče predstava da je pakao neko mesto vatre, on je rekao: „One ukazuju da je život potpuno promašen i besmislen bez Boga.“ Da je papa opisao pakao koristeći izraze kao što su „oganj i crni đavo s vilama, ljudi to ne bi shvatili ozbiljno“, kaže Martin Marti koji proučava istoriju crkve.

Do sličnih promena dolazi i u drugim denominacijama. Jedan izveštaj odbora za doktrine Engleske crkve kaže: „Pakao nije mesto večnih muka, već konačni i neopozivi izbor načina života kojim je suprotstavljanje Bogu tako potpuno i apsolutno da je stanje potpunog nepostojanja jedini kraj.“

Prema katehizmu Episkopalne crkve Sjedinjenih Država, pakao se definiše kao „večna smrt koja je posledica našeg odbacivanja Boga“. U.S.News & World Report kaže da sve veći broj ljudi podupire ideju da je „zloj osobi kraj uništenje, a ne večno mučenje... [Oni] tvrde da će  osobe koje na kraju odbace Boga jednostavno biti izbrisane iz postojanja time što će ih proždreti paklena ’vatra koja proždire‘“.

Iako se danas naginje ka tome da se odbacuje razmišljanje o postojanju paklene vatre, mnogi se i dalje drže verovanja da je pakao doslovno mesto muka. „Pismo jasno govori o paklu kao o doslovnom mestu vatrenih muka“, kaže Albert Molar s Južne baptističke bogoslovije u Luisvilu (Kentaki, SAD). A izveštaj pod naslovom The Nature of Hell, koji je pripremio Odbor Evangelističkog saveza, navodi: „Pakao je svesno doživljavanje odbacivanja i mučenja.“ Taj izveštaj još kaže: „Kažnjavanje i mučenje u paklu sprovodi se zavisno od težine greha počinjenih na zemlji.“

Opet se postavljaju pitanja: Da li je pakao mesto večnog mučenja vatrom ili on podrazumeva uništenje? Ili je to jednostavno stanje odvojenosti od Boga? Šta je zapravo pakao?

[Okvir/Slike na 4. strani]

Kratka istorija verovanja u pakao

KADA su oni koji se izjašnjavaju kao hrišćani prihvatili verovanje u pakao? Dugo nakon vremena Isusa i njegovih apostola. „Petrova apokalipsa (drugi vek n. e.) bila je jedino [apokrifno] hrišćansko delo u kojem je opisano kažnjavanje i mučenje grešnika u paklu“, navodi francuska Encyclopædia Universalis.

Međutim, među ranim crkvenim ocima bilo je neslaganja što se tiče pakla. Justin Mučenik, Kliment Aleksandrijski, Tertulijan i Siprijan verovali su da je pakao mesto gde neprestano gori vatra. Origen i teolog Grigorije iz Nise smatrali su da je pakao mesto odvojenosti od Boga — mesto duhovne patnje. S druge strane, Avgustin iz Hipona je verovao da se čovek muči u paklu i u duhovnom i u doslovnom smislu, i to njegovo gledište je bilo prihvaćeno. „Do petog veka, svugde je preovladavala kruta doktrina po kojoj grešnicima posle ovog života neće biti pružena još jedna šansa i po kojoj vatra koja će ih proždreti nikada neće biti ugašena“, napisao je profesor Dž. N. D. Keli.

U 16. veku, protestantski reformatori poput Martina Lutera i Žana Kalvina razumeli su da su vatrene muke u paklu simboličan opis večne odvojenosti od Boga. Međutim, ideja o paklu kao o mestu muka ponovo je bila zastupljena naredna dva veka. Protestantski propovednik Džonatan Edvards je u 18. veku zastrašivao stanovnike kolonija na području današnje Amerike svojim slikovitim opisima pakla.

Međutim, kratko posle toga, plamen pakla je počeo da tinja i da se gasi. „U 20. veku, pakao je skoro prestao da postoji“, kaže U.S.News & World Report.

[Slike]

Justin Mučenik je verovao da je pakao mesto vatrenih muka

Avgustin iz Hipona je smatrao da se čovek muči u paklu i u duhovnom i u doslovnom smislu