Životna priča

Stara i sita života

ISPRIČALA MJURIJEL SMIT

Glasno kucanje je zatreslo moja ulazna vrata. Upravo sam se vratila kući na ručak posle prepodneva provedenog u službi propovedanja. Po običaju, kuvala sam vodu za čaj i htela sam da na pola sata odmorim svoje noge. Kucanje je bilo veoma uporno i dok sam išla ka vratima pitala sam se ko bi to u ovo vreme zapravo mogao biti. To sam ubrzo saznala. Dva čoveka na mojim vratima su se predstavila kao policajci. Rekli su da su došli da izvrše pretres moje kuće kako bi pronašli literaturu Jehovinih svedoka — jedne zabranjene organizacije.

Zašto su Jehovini svedoci bili pod zabranom u Australiji i kako sam postala jedna od njih? Sve je počelo s poklonom od moje majke 1910, kada sam imala deset godina.

MOJA porodica je živela u jednoj brvnari u Krouz nestu, severnom predgrađu Sidneja. Jednog dana sam došla kući iz škole i zatekla svoju majku kako na vratima priča s nekim čovekom. Pitala sam se ko je taj stranac u odelu i s torbom punom knjiga. Stidljivo sam se izvinila i ušla u kuću. Međutim, samo nekoliko minuta kasnije majka me je pozvala. Rekla je: „Ovaj čovek ima neke interesantne knjige i sve one su o Pismu. Sada, pošto će ti uskoro biti rođendan, možeš dobiti ili novu haljinu ili ove knjige. Šta bi više volela?“

 „O, mama, volela bih da imam knjige, hvala ti“, odgovorila sam.

Tako sam s deset godina imala prva tri toma Studija pisma od Čarlsa Tejza Rasela. Čovek na vratima je objasnio mojoj majci da će mi biti potrebna njena pomoć da razumem te knjige, jer će one verovatno biti preteške za mene. Majka je rekla da će joj biti drago da pomogne. Nažalost, umrla je ubrzo posle ovog događaja. Otac se brižno starao o mom bratu, mojoj sestri i meni, ali na meni su sada bile dodatne odgovornosti koje su mi izgledale preteške. Međutim, sledeća tragedija bila je na domaku.

Prvi svetski rat je izbio 1914, a samo jednu godinu kasnije naš dragi otac je poginuo. Sada, pošto smo bili siročad, moj brat i sestra su poslati da žive s rođacima, a ja sam poslata u katolički univerzitetski internat. Ponekad sam bila skrhana samoćom. Uprkos tome, zahvalna sam što sam imala mogućnost da razvijam svoju ljubav prema muzici, naročito prema klaviru. Godine su prolazile i ja sam diplomirala na tom univerzitetu. Godine 1919. udala sam se za Roja Smita, jednog prodavca muzičkih instrumenata. Dobili smo dete 1920. i ponovo sam se zaokupila brigama svakodnevnog života. Ali šta je bilo sa onim knjigama?

Komšinica govori o duhovnoj istini

Tokom svih tih godina te „biblijske knjige“ sam nosila sa sobom. Iako ih zapravo nikad nisam pročitala, duboko u svom srcu znala sam da sadrže veoma važnu poruku. Onda nas je jednog dana krajem 1920-ih posetila jedna naša komšinica, Lil Bimson. Otišli smo u dnevnu sobu, sedeli i pili čaj.

„O, vi imate te knjige!“, uzviknula je iznenada.

„Kakve knjige?“, pitala sam zbunjeno.

Pokazala je na Studije pisma koje su stajale u ormaru za knjige. Lil ih je tog dana pozajmila i u jednom dahu ih pročitala. Uskoro je njeno uzbuđenje zbog onoga što je čitala postalo veoma očigledno. Lil je dobila još literature od Istraživača Biblije, kako su tada Jehovini svedoci bili poznati. Povrh toga, nije mogla da se suzdrži a da nam ne govori o svemu što je učila. Jedna od knjiga koju je dobila bila je Harfa Božja koja se ubrzo našla i u našoj kući. Moj životni put u Jehovinoj službi je konačno započeo kada sam odvojila vreme da čitam ovu na Bibliji temeljenu publikaciju. Napokon sam našla odgovore na bitna pitanja na koja moja crkva nije bila u stanju da mi odgovori.

Srećom, Roj je obraćao posebnu pažnju na biblijsku poruku i oboje smo postali gorljivi istraživači Biblije. Ranije, Roj je bio član Masona. Sada je naša porodica bila ujedinjena u pravom obožavanju i dva puta nedeljno jedan brat je vodio biblijski studij s čitavom našom porodicom. Bili smo još više ohrabreni kada smo počeli da posećujemo sastanke Istraživača Biblije. Mesto gde su održavani sastanci u Sidneju bila je jedna iznajmljena mala sala u predgrađu Njutaun. U to vreme u čitavoj zemlji je bilo manje od 400 Svedoka, tako da je za većinu braće posećivanje sastanaka značilo prevaliti znatnu razdaljinu.

 Za našu porodicu posećivanje sastanaka podrazumevalo je redovno prelaženje sidnejske luke. Pre nego što je 1932. u sidnejskoj luci izgrađen most, svaki put smo je morali prelaziti trajektom. Bez obzira na potrošeno vreme i troškove putovanja trudili smo se da ne propustimo nijedan duhovni obrok koji nam je Jehova pružao. Naš napor da se čvrsto utvrdimo u istini bio je vredan utrošenog vremena pošto se spremao Drugi svetski rat i našu porodicu je direktno pogodilo pitanje neutralnosti.

Vreme kušnji i nagrada

Rane 1930. su za mene i moju porodicu bile uzbudljive godine. Krstila sam se 1930, a 1931. bila sam prisutna na tom značajnom kongresu kada smo svi ustali i složili se da usvojimo to divno ime — Jehovini svedoci. Roj i ja smo se trudili da živimo u skladu s tim imenom, učestvujući u svim vidovima propovedanja i akcijama na koje nas je hrabrila organizacija. Na primer, 1932. učestvovali smo u jednoj posebnoj akciji s brošurama koja je zamišljena da bi se došlo do velikog broja ljudi koji su došli na otvaranje mosta u sidnejskoj luci. Korišćenje kola s razglasom bilo je za nas nešto posebno i mi smo imali prednost da i naš porodični auto bude opremljen tim razglasom. Zahvaljujući toj tehnologiji ulice Sidneja su odzvanjale snimljenim biblijskim predavanjima brata Raterforda.

Međutim, vremena su se opet menjala i postajala sve teža i teža. Do 1932. Velika ekonomska kriza je teško pogodila i Australiju, pa smo Roj i ja odlučili da pojednostavimo naš život. Jedan od načina na koji smo to postigli bio je da smo se preselili bliže skupštini i tako smo znatno smanjili naše putne troškove. Međutim, ekonomski pritisci su došli u drugi plan kada je užasan Drugi svetski rat zahvatio zemaljsku kuglu.

Zbog poslušnosti Isusovoj zapovesti da ne budu deo sveta, Jehovini svedoci su širom sveta postali meta progonstva, a ni Australija nije bila izuzetak. Isprovocirani ratnom histerijom neki su nas označili kao komuniste. Ti protivnici su lažno tvrdili da Jehovini svedoci u Australiji koriste svoje četiri radio stanice da bi slali poruke japanskoj vojsci.

Mlada braća koja su bila pozvana u vojnu službu, suočavala su se s mnogim pritiscima da naprave kompromis. Srećna sam što mogu reći da su sva tri naša sina čvrsto stajala iza svojih verovanja i sačuvala svoju neutralnost. Naš najstariji sin Ričard je dobio 18-mesečnu zatvorsku kaznu. Naš drugi sin Kevin uspeo je da se registruje kao lice koje ima prigovor savesti. Nažalost, naš najmlađi sin Stjuart je poginuo u saobraćajnoj nesreći vozeći motocikl, kada je išao da završi svoju odbranu u pogledu neutralnosti. Ova tragedija je bila zaista stresna. Ipak, to što smo se usredsredili na Kraljevstvo i Jehovino obećanje o uskrsenju pomoglo nam je da istrajemo.

Promašili su pravu dragocenost

U januaru 1941, Jehovini svedoci u Australiji su stavljeni pod zabranu. Ali, kao što su Isusovi apostoli činili, Roj i ja smo više slušali Boga nego ljude i nastavili smo da radimo dve i po godine ilegalno. To je bilo u vreme kada su dva policajca u civilnom odelu, koja sam spomenula u uvodu, pokucala na moja vrata. Šta se dogodilo?

Dakle, pozvala sam ih unutra. Kada su ušli u kuću, pitala sam ih: „Da li bi vam smetalo ako bi pre nego što pretražite kuću dovršila svoj čaj?“ Neverovatno, oni su se složili i ja sam otišla u kuhinju da se pomolim Jehovi i sredim svoje misli. Kada sam se vratila, jedan policajac je ušao u prostoriju gde proučavamo i uzeo sve što je mogao videti sa oznakom Kule stražare, uključujući i literaturu u mojoj tašni za propovedanje i moju Bibliju.

Da li ste sigurni da nemate još nešto od literature skriveno u kutijama?, upitao je tada. „Imamo informacije da svake  nedelje posećujete neki sastanak u jednoj dvorani na kraju ovog puta i da tamo nosite mnogo literature.“

„To je istina“, odgovorila sam, „ali ona sada nije tamo“.

„Da, to znamo gospođo Smit“, rekao je. „Mi takođe znamo da se literatura čuva u domovima ljudi koji žive u okolini.“

U sobi našeg sina našli su pet kartonskih kutija s primercima brošure Sloboda ili rimokatoličanstvo.

„Da li ste sigurni da nemate još u garaži?“, pitao je.

„Ne, tamo nema ništa“, rekla sam.

On je tada otvorio ormar u trpezariji. Pronašao je prazne formulare koji su se koristili za pisanje skupštinskog izveštaja. Uzeo ih je i onda je insistirao da pregleda garažu.

„Pođite onda za mnom“, rekla sam.

Pratili su me do garaže i nakon što su je pregledali napokon su otišli.

Dakle, ovi policajci su mislili da su pronašli pravu dragocenost kada su otkrili ovih pet kutija! Međutim, oni su za sobom ostavili pravu dragocenost. Vidite, tih dana sam služila kao skupštinski sekretar i u kući sam imala spisak skupštinskih objavitelja i druge važne informacije. Srećom, braća su nas upozorila da se pripremimo za takve pretrese i zato sam te dokumente morala pažljivo da sakrijem. Stavila sam ih u koverte i smestila na dno posuda za čaj, šećer i brašno. Takođe sam neke sakrila u veliki kavez za ptice, koji je bio blizu garaže. Tako su policajci prošli pored samih informacija koje su tražili.

Započinjanje s punovremenom službom

Naša starija deca su do 1947. osnovala svoje porodice. U to vreme smo Roj i ja odlučili da započnemo s punovremenom službom. Postojala je potreba na području južne Australije, tako da smo prodali našu kuću i kupili kamp-prikolicu koju smo nazvali Mispa, što znači „Kula stražara“. Takav način života nam je omogućio da propovedamo u udaljenim područjima. Često smo propovedali na nedodeljenim seoskim područjima. Imam mnogo dragih uspomena iz tog vremena. Jedan od studija koji sam vodila bio je studij s mladom ženom koja se zvala Beverli. Pre nego što je napredovala ka krštenju odselila se iz tog područja. Zamislite moju radost kada mi je mnogo godina kasnije na kongresu prišla jedna sestra i predstavila se kao Beverli! Kako me je to samo obradovalo da posle svih tih godina vidim nju kako služi Jehovi zajedno sa svojim mužem i decom.

Godine 1979, imala sam prednost da pohađam Školu pionirske službe. Jedna od stvari koja je naglašena u toj školi bilo je to da bi osoba istrajala u pionirskoj službi ona mora imati dobar redovan lični studij. Ustanovila sam koliko je to samo tačno. Moj život se sastojao od proučavanja, sastanaka i službe. Smatram da je prednost što služim kao opšti pionir preko 50 godina.

Suočavanje sa zdravstvenim problemima

Poslednjih nekoliko decenija suočavala sam se s nekim posebnim izazovima.  Godine 1962. ustanovljeno je da imam glaukom. Tada je lečenje bilo prilično ograničeno i moj vid se dosta naglo pogoršao. Rojevo zdravlje se takođe pogoršavalo i 1983. doživeo je težak moždani udar zbog kog je bio delimično paralizovan i nije mogao da govori. Umro je 1986. On mi je puno pružao praktičnu podršku tokom punovremene službe i stvarno mi nedostaje.

Uprkos tim gubicima trudila sam se da održavam dobru duhovnu rutinu. Kupila sam jedan izdržljiv auto koji je odgovarajuć za službu propovedanja na našem delimično seoskom području i nastavila svoju pionirsku službu uz pomoć moje ćerke Džojs. Moj vid se postepeno pogoršavao dok nisam potpuno oslepela na jedno oko. Doktori su ga zamenili staklenim okom. Ipak, iako samo s jednim okom i slabog vida, uz pomoć lupe i literature s krupnim slovima provodila sam tri do pet sati na dan proučavajući.

Vreme proučavanja je uvek za mene bilo nešto dragoceno. Zato, možete zamisliti kakav je strašan šok za mene bio kada tokom studiranja jednog popodneva, iznenada više ništa nisam mogla videti. Izgledalo je kao da je neko ugasio svetlo. Potpuno sam izgubila vid. Kako sam nastavila da proučavam? Pa, iako sam prilično gluva, audio-kasete i podrška puna ljubavi moje porodice održavaju me duhovno jakom.

Istrajati do kraja

Sada, pošto sam stogodišnjakinja, moje zdravlje se još više pogoršalo i zato sam morala znatno da smanjim službu. Ponekad se osećam pomalo izgubljeno. U stvari, sada kada uopšte više ništa ne vidim, ponekad se zaista i izgubim! Volela bih da ponovo imam neke biblijske studije, ali s obzirom na moje sadašnje zdravstveno stanje ne mogu više izaći i naći ih. U početku sam zbog toga bila depresivna. Morala sam da naučim da prihvatam svoja ograničenja i da radim u okviru njih. To nije lako. Međutim, to je stvarno velika prednost što mogu da svakog meseca dam izveštaj o vremenu provedenom pričajući o našem divnom Bogu, Jehovi. Kada mi se pruži prilika da pričam o Bibliji, kao kada medicinske sestre, trgovci i ostali navrate, ja koristim priliku da im svedočim — naravno, taktično.

Jedan od mojih najvećih blagoslova jeste da četiri generacije moje porodice verno služe Jehovi. Neki od njih se naprežu da služe kao pioniri na mestima gde je veća potreba, neki kao starešine ili sluge pomoćnici i neki u Betelu. Naravno, kao mnogi iz moje generacije očekivala sam da će kraj ovog sistema stvari stići mnogo ranije. Ali kakav porast vidim tokom sedam decenija službe! Pruža mi veliko zadovoljstvo to što učestvujem u nečem tako veličanstvenom.

Medicinske sestre koje me posećuju komentarišu da me u životu sigurno održava vera. Slažem se s njima. Biti aktivan u Jehovinoj službi čini život najboljim mogućim životom. Kao kralj David mogu sa sigurnošću reći da sam stara i sita života (1. Letopisa 29:28).

(Sestra Mjuriel je umrla 1. aprila 2002, kada se ovaj članak završavao. Trebalo je još samo mesec dana da napuni 102 godine. Ona je bila pravi primer vernosti i istrajnosti.)

[Slike na 24. strani]

Kada sam imala oko pet godina i kada sam imala 19, u vreme kada sam upoznala svog muža Roja

[Slika na 26. strani]

Naš auto i kamp-prikolica koju smo nazvali Mispa

[Slika na 27. strani]

Sa mojim mužom Rojem, 1971.