„Da li znate zašto vam vraćam vaš novac?“

’O, KAKO mi je potreban novac!‘, razmišljala je Nana, samohrana majka tri dečaka koja živi u Kaspiju (Gruzija). Jednog jutra se njen san o pronalasku novca ostvario. Našla je 300 larija blizu policijske stanice. Niko nije bio u blizini. To je bila prilično velika suma novca. U stvari, Nana nije videla novčanicu od 100 larija pet godina, od kada je lari postao nacionalna valuta. Lokalni trgovci ne bi toliko zaradili ni posle nekoliko godina rada.

’Od kakve mi je koristi taj novac ako ću izgubiti svoju veru, strah od Boga i duhovnost?‘, razmišljala je Nana. Ona je razvijala takve hrišćanske osobine čak i tokom surovog progonstva i batinanja koje je trpela zbog svoje vere.

Kada je otišla u policijsku stanicu, Nana je videla pet policajaca koji očajnički nešto traže. Ona je shvatila da oni traže novac, stoga im je prišla i rekla: „Da li ste nešto izgubili?“

„Novac“, odgovorili su.

„Koliko?“

„Trista larija!“

„Našla sam vaš novac“, rekla je Nana. Onda ih je upitala: „Da li znate zašto vam vraćam vaš novac?“ Oni nisu znali.

„Zato što sam Jehovin svedok“, nastavila je. „Da nisam, ne bih vam ga vratila.“

Šef policije koji je izgubio novac dao je Nani 20 larija iz zahvalnosti za njeno poštenje.

Priča se brzo proširila po području Kaspija. Sledećeg dana je jedna bivša čistačica iz policijske stanice, rekla Nani: „[Šef policije] stalno drži vašu literaturu u svojoj kancelariji. Sada će je verovatno još više ceniti.“ Jedan policajac je čak rekao: „Ako bi svi ljudi bili Jehovini svedoci, ko bi onda počinio zločine?“