Srećni, jer su naučili da čitaju!

U NEKIM delovima Solomonovih ostrva čak i do 80 posto Jehovinih svedoka moralo se boriti s nepismenošću. To ne samo što je ograničavalo njihovo učešće na sedmičnim sastancima, već im je takođe i otežavalo poučavanje drugih istini o Kraljevstvu. Da li je zaista moguće da se opismene odrasle osobe koje nikad nisu držale olovku u ruci?

Brošura Nauči da čitaš i pišeš, koju su objavili Jehovini svedoci, korišćena je na časovima opismenjavanja skoro u svakoj skupštini Jehovinih svedoka na Solomonovim ostrvima. Sledeća iskustva prikazuju kako je stotinak njih zahvaljujući ovom programu dostiglo jedan novi nivo znanja. Što je još važnije, to što su naučili da čitaju omogućuje im da daju bolje svedočanstvo o svojoj veri (1. Petrova 3:15).

Jedna misionarka, koja je dodeljena jednoj skupštini s preko stotinu objavitelja Kraljevstva, zapazila je da je na sedmičnom biblijskom studiju uz pomoć Kule stražare malo njih imalo svoje lične primerke časopisa, a još manje ih je komentarisalo. Iz kog razloga? Bili su nepismeni. Kada je skupština objavila osnivanje škole za čitanje i pisanje, ta misionarka se rado ponudila da bude učiteljica. U početku je bilo samo nekoliko učenika, ali uskoro je prisustvovalo preko 40 njih svih uzrasta.

Koji su bili rezultati? Misionarka kaže: „Posle kratkog vremena kako su počeli časovi opismenjavanja, otišla sam na pijacu u šest sati ujutru da bih kupila hranu za misionarski dom. Tamo sam videla neke učenike, čak i one veoma mlade, kako prodaju kokosove orahe i  povrće. Zašto su to radili? Jer su želeli da imaju dovoljno novca da kupe jednu olovku i svesku za časove čitanja i pisanja! Takođe, prisustvovanje časovima ih je podstaklo da imaju lične primerke časopisa Kule stražare.“ Ona dodaje: „Sada, tokom skupštinskog studija Kule stražare, učestvuju i mladi i stari, tako da su naša razmatranja zanimljivija.“ Ova misionarka je bila naročito srećna kada je četvoro njih iz razreda pitalo da li bi mogli učestvovati u propovedanju jer se kako su izjavili ’više ne boje‘.

Učenici su imali koristi od časova opismenjavanja daleko više od samog učenja čitanja i pisanja. Na primer, godinama je žena jednog Svedoka, koja nije vernik, zadavala skupštini nevolje. Ona je bacala kamenje na ljude za najmanju sitnicu i čak je motkom napadala druge žene. Bila je tako ljubomorna na svog muža da je on, kada je ona povremeno prisustvovala hrišćanskim sastancima, morao nositi tamne naočare kako ga ne bi mogla optužiti da gleda druge žene.

Međutim, kratko posle početka časova čitanja i pisanja, ova žena je tiho upitala: „Da li se mogu pridružiti časovima?“ Odgovor je bio potvrdan. Od tada, ona nikada nije propustila nijedan čas ili skupštinski sastanak. Mnogo se trudila na tim časovima i izvanredno je napredovala, zbog čega je bila mnogo srećna. Njena sledeća molba je bila: „Da li mogu da proučavam Bibliju?“ Njen muž je sa zadovoljstvom počeo s njom da proučava, i ona napreduje u čitanju i pisanju kao i u spoznanju Biblije.

Za jednog pedesetogodišnjaka koji nikada nije dotakao olovku, samo držanje olovke i ispisivanje slova može biti jedna ogromna prepreka. Neki dobiju u početnoj fazi učenja plikove na prstima jer pritiskaju olovku kada pišu. Posle nedelja borbe s držanjem i kontrolisanjem olovke, neki studenti uzvikuju uz širok osmeh: „Mogu rukom lako da prelazim preko papira!“ Takođe su i nastavnici srećni kada vide da ti učenici napreduju. Jedan nastavnik je rekao: „Držati časove je veliko zadovoljstvo, i učenici svoje iskreno cenjenje za to što je Jehova pripremio za njih često izražavaju aplauzom na kraju časa.“

Ovi sada opismenjeni Svedoci raduju se zajedno s misionarima. Zašto? Zato što sada čitanje i pisanje mogu koristiti kako bi odali čast Jehovi.

[Slike na stranama 8, 9]

I mladi i stari cene časove opismenjavanja