Gde su nestale sve te komšije?

„Savremeno društvo ne zna šta je komšija“ (Bendžamin Dizraeli, engleski državnik iz 19. veka).

STARIJI Kubanci na neobičan način unapređuju blagostanje, putem komšijskih mreža, ili grupa baka i deka, kako ih oni zovu. Prema jednom izveštaju iz 1997, skoro svaki peti stariji Kubanac pripada nekoj takvoj grupi u kojoj nalazi društvo, podršku i praktičnu pomoć da bi i dalje vodio zdrav način života. „Kad god je komšijskim porodičnim lekarima potrebna pomoć prilikom neke vakcinacije“, zapaža časopis World-Health, „oni nalaze voljne i sposobne pomoćnike među grupama baka i deka.“

Nažalost, u mnogim delovima sveta komšiluci nisu više tako brižne zajednice. Primera radi, osmotri tragičan slučaj Volfganga Dirksa koji je živeo u jednoj stambenoj zgradi u zapadnoj Evropi. Pre nekoliko godina, The Canberra Times je izvestio da iako su 17 porodica koje su živele u istoj zgradi gde i Volfgang primetile da ga nema, „niko nije ni pomislio da pozvoni na njegova vrata“. Kada je na kraju došao vlasnik tog stana, „pronašao je skelet kako sedi ispred televizora“. U krilu skeleta stajao je raširen televizijski program za 5. decembar 1993. Volfgang je bio mrtav već pet godina. Kakav žalostan dokaz nedostatka interesovanja i brige od strane komšija! Nije ni čudo što je jedan esejista rekao u časopisu The New York Times da je njegov komšiluk, poput mnogih drugih, postao „društvo stranaca“. Da li je to slučaj i s tvojim komšilukom?

Istina, u nekim seoskim sredinama još uvek postoje dobri komšijski odnosi i ponegde u gradovima ljudi nastoje da pokazuju više brige prema komšijama. Pa ipak, mnogi stanovnici u gradovima osećaju se usamljeno i nezaštićeno u svom komšiluku. Oni čame iza zidova anonimnosti. Kako to?

Iza zidova anonimnosti

Naravno, većina nas ima komšije koje žive blizu nas. Treperava svetlost televizora, senke na prozoru,  svetlo koje se pali i gasi, zvuk kola koja dolaze i odlaze, bat koraka u hodnicima, zvuk ključeva dok se otključavaju i zaključavaju vrata, sve su to znaci da neko živi u komšiluku. Međutim, pravi osećaj komšijske druželjubivosti iščezava kada su ljudi koji žive jedni blizu drugih skriveni iza zidova anonimnosti ili kada se ne obaziru jedni na druge dok žive užurbanim načinom života. Ljudi možda misle da nema potrebe da se druže s komšijama ili da se prema njima na bilo koji način osećaju obaveznima. Australijske novine Herald Sun potvrđuju to sledećim rečima: „Osobe su anonimnije u svom neposrednom okruženju i zbog toga su manje vezane moralnim obavezama u društvu. Tada je lakše ne obazirati se na ljude koji nisu zanimljivi za društvo i zanemariti ih.“

Takva tendencija uopšte ne iznenađuje. U svetu gde su ljudi „samoljubivi“, komšiluk žanje posledice egocentričnog načina života tih ljudi (2. Timoteju 3:2). Ishod toga su raširena usamljenost i otuđenost. Otuđenost stvara nepoverenje, naročito kada nasilje i kriminal predstavljaju pretnju za komšiluk. A onda nepoverenje ubrzo otupi ljudsko saosećanje.

Bez obzira na to kakvo je stanje u tvom komšiluku, nesumnjivo ćeš se složiti da dobre komšije predstavljaju pravo blago za jedno društvo. Mnogo toga se postiže kada ljudi rade na ostvarenju zajedničkih ciljeva. Dobre komšije se takođe mogu pokazati kao blagoslov. Sledeći članak će pokazati kako.