Životna priča

„Ništa ne bih promenila!“

ISPRIČALA GLEDIS ALEN

Ponekad me pitaju: „Kada bi svoj život još jednom morala proživeti, šta bih promenila?“ Mogu iskreno odgovoriti: „Ništa ne bih promenila!“ Dopustite da vam objasnim zašto tako mislim.

LETA 1929, kada sam imala dve godine, nešto divno se desilo mom ocu Metjuu Alenu. Dobio je brošuricu Milioni koji sada žive neće nikada umreti!, koju su objavili Međunarodni istraživači Biblije, kako su tada Jehovini svedoci bili poznati. Nakon što je u jednom dahu pročitao samo nekoliko stranica, otac je uzviknuo: „Ovo je nešto najdivnije što sam ikada pročitao!“

Kratko posle toga, otac je dobio i druge publikacije Istraživača Biblije. Odmah je počeo da govori svim svojim komšijama o onome što je saznao. Međutim, u našoj seoskoj zajednici nije bilo nijedne skupštine Jehovinih svedoka. Otac je uvideo potrebu za redovnim hrišćanskim druženjem pa se 1935. cela naša porodica preselila u Orandžvil (Ontario, Kanada) zato što je tamo postojala skupština.

U to vreme, deca nisu uvek bila ohrabrivana da prisustvuju skupštinskim sastancima; ona su obično ostajala napolju i igrala se dok odrasli nisu završili sastanak. To nije odgovaralo mom ocu. On je razmišljao: „Ako su sastanci dobri za mene, dobri su i za moju decu“. Iako smo bili novi, on je rekao mom bratu Bobu, mojim sestrama Eli i Rubi i meni da se priključimo odraslima na sastancima, što smo i učinili. Uskoro su i deca drugih Svedoka prisustvovala. Prisustvovanje sastancima i komentarisanje postalo je jedan veoma važan deo našeg života.

 Otac je voleo Bibliju i na jedan divan, živopisan način prikazivao je biblijske priče. Pomoću njih je utisnuo u naša mlada srca vrlo važne pouke kojih se s naročitom toplinom još uvek sećam. Jedna od njih je o tome da Jehova daje blagoslove onima koji su mu poslušni.

Otac nas je takođe učio kako da koristimo Bibliju u odbrani svoje vere. Imali smo običaj da od toga napravimo igru. On bi rekao: „Verujem da ću kada umrem otići na nebo. A sada mi dokažite da to nije tako“. Rubi i ja bismo pretražile konkordanciju kako bi pronašle stihove koji bi opovrgli to učenje. Kad bismo pročitale stihove koje smo pronašle, otac bi rekao: „To je interesantno, ali još nisam uveren“. Tako bismo ponovo listale konkordanciju. Ovo je često trajalo satima sve dok otac nije bio zadovoljan našim odgovorima. Kao rezultat toga, Rubi i ja smo bile veoma osposobljene da objasnimo svoja verovanja i odbranimo svoju veru.

Prevazići strah od čoveka

Uprkos dobroj pouci koju sam dobijala kod kuće i na skupštinskim sastancima, moram priznati da su postojali izvesni vidovi službe u kojima sam se teško snalazila. Kao i mnogi mladi, nisam uživala u tome da budem različita od drugih, posebno od mojih školskih drugova. U jedan od prvih ispita moje vere bilo je uključeno ono što smo zvali informativna povorka.

Cilj je bio da jedna grupa braće i sestara polako šeta glavnim ulicama grada noseći plakate sa sloganima. U našem gradu od oko 3 000 stanovnika svako je znao svakoga. U toku jedne informativne povorke, bila sam na samom njenom kraju i nosila jedan plakat koji je glasio: „Religija je klopka i prevara“. Neki moji školski drugovi su me prepoznali i ne gubeći vreme stali u povorku iza mene i počeli da pevaju „Bože spasi kralja“. Kako sam to podnela? Usrdno sam se molila za snagu da ne odustanem. Kada je konačno povorka prestala sa šetnjom, požurila sam do Dvorane Kraljevstva kako bih vratila svoj plakat i otišla kući. Međutim, jedan odgovorni brat mi je rekao da druga povorka upravo treba da krene i da im je potrebna još jedna osoba da nosi jedan plakat. Stoga sam opet izašla napolje moleći se jače nego ikad. Međutim, do tada su se moji školski drugovi umorili i otišli kući. Moje molitve za snagu su postale molitve zahvale! (Poslovice 3:5).

Punovremene sluge su uvek bile dobrodošle u našoj kući. Oni su bili jedna srećna i radosna grupa s kojom nam je bilo lepo. Otkako pamtim, naši roditelji su nam stalno govorili o punovremenoj službi kao o najboljem mogućem životnom pozivu.

Godine 1945, odazvala sam se na njihovo ohrabrenje i započela punovremenu službu. Kasnije sam se pridružila mojoj sestri Eli koja je pionirila u Londonu (Ontario). Tamo sam počela s granom službe za koju sam mislila da nikada neću moći u njoj da učestvujem. Braća su imala običaj da u obližnjim gostionicama od stola do stola nude gostima primerke Kule stražare i Utehe (sada Probudite se!). Na svu sreću, učestvovali smo u tom vidu propovedanja subotom po podne  tako da sam imala čitavu nedelju da se molim za hrabrost! Ne, to za mene uopšte nije bilo lako, ali je bilo nagrađujuće.

S druge strane, takođe sam naučila kako da uručim specijalna izdanja Utehe koja su govorila o progonstvu naše braće u nacističkim koncentracionim logorima, posebno kontaktirajući sa značajnim poslovnim ljudima u Kanadi, uključujući i predsednike velikih korporacija. Tokom godina shvatila sam da nas Jehova uvek podržava dokle god se mi oslanjamo na njega za snagu. Kao što je otac imao običaj da kaže, Jehova blagosilja one koji su Mu poslušni.

Odgovor na poziv da služim u Kvibeku

Dana 4. jula 1940, delo Jehovinih svedoka u Kanadi bilo je zabranjeno. Kasnije je zabrana bila skinuta, ali u katoličkoj provinciji Kvibek i dalje smo bili pod progonstvom. Preduzeta je specijalna akcija u kojoj se koristio traktat sa snažnom porukom Snažna mržnja Kvibeka prema Bogu, Hristu i slobodi jeste sramota za celu Kanadu, kako bi se skrenula pažnja na maltretiranje naše tamošnje braće. Natan H. Nor, koji je bio član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, sastao se sa stotinama pionira u Montrealu da bi nam objasnio šta podrazumeva ta naša akcija. Brat Nor nam je rekao da ako pristanemo da učestvujemo u toj akciji, mogli bismo očekivati da ćemo biti uhapšeni i strpani u zatvor. Kako su se te reči pokazale istinite! U jednom periodu sam bila 15 puta uhapšena. Kada smo odlazili u službu na terenu, proveravali smo da li smo sa sobom poneli četkicu i češalj, u slučaju da moramo da provedemo noć u zatvoru.

U početku smo delovali najviše noću da bi što je moguće manje skretali pažnju na sebe. Imala sam običaj da nosim dodatnu količinu traktata ispod kaputa, u torbi koju sam nosila okačenu oko vrata. Torba puna traktata je bila prilično velika pa sam izgledala kao trudnica. To je bila prednost kada sam putovala prepunim tramvajem do područja. Nekoliko puta se desilo da je neki galantan gospodin ustao i ponudio svoje mesto „trudnoj“ dami.

Kako je vreme odmicalo, počeli smo i danju da učestvujemo u distribuciji. Ostavljali smo traktate na troja ili četvora vrata i onda odlazili na drugo područje. Obično je to dobro išlo. Međutim, ako bi parohijski sveštenik doznao da smo u okolini, mogli smo očekivati nevolje. Jednom prilikom je neki sveštenik podstakao rulju od 50 ili 60 odraslih i dece da na nas bacaju paradajz i jaja. Našli smo utočište u kući jedne sestre u veri, gde smo morali da prenoćimo na podu.

U Kvibeku je postojala velika potreba za pionirima koji bi propovedali ljudima koji govore francuski. Stoga smo u decembru 1958. moja sestra Rubi i ja počele da učimo francuski jezik. Posle toga smo dobijale dodele na brojnim područjima u toj pokrajini gde se govori francuski. Svaka dodela je predstavljala jedno jedinstveno iskustvo. U jednom mestu smo dve godine svakodnevno išle osam sati od vrata do vrata bez ikakvog odaziva! Ljudi su jednostavno dolazili do vrata i zatvarali mali kapak na prozorčiću koji se nalazio na vratima. Ali, mi nismo odustale. Danas u tom gradu postoje dve napredne skupštine.

Podržana od Jehove na svaki način

Započele smo sa specijalnom pionirskom službom 1965. Na jednoj dodeli kao specijalni pioniri uvidele smo puno značenje Pavlovih reči zapisanih u 1. Timoteju 6:8: „Kad imamo hranu, odeću i zaklon, budimo zadovoljni time.“ Morale smo se držati jednog striktnog budžeta kako bismo pokrile svoje troškove. Stoga smo ostavljale po strani novac za grejanje, stanarinu, struju i hranu. Kad smo to podmirile, ostalo nam je 25 centi da trošimo do kraja meseca kako smo želele.

S tako ograničenim sredstvima mogle smo da grejemo naš stan samo nekoliko  sati noću. Stoga, temperatura u našoj sobi nikad nije bila iznad 15 stepeni Celzijusovih, a često je bila mnogo niža. Onda nas je jednog dana posetio sin jednog Rubinog studenta Biblije. Kad je otišao kući mora da je rekao svojoj majci da se smrzavamo, jer nam je ona od tada svakog meseca slala deset kanadskih dolara za kupovinu nafte kako bi nam stalno bilo uključeno grejanje. Ni u kom slučaju nismo osećale da smo lišene nečega. Nismo bile bogate, ali smo uvek imale ono što nam je bilo neophodno. Smatrale smo da je sve što pretekne bio blagoslov. Kako su samo istinite reči u Psalmu 37:25: „Ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose“!

Uprkos protivljenju s kojim smo se suočavale, bilo mi je zadovoljstvo da vidim da je veliki broj onih s kojima sam vodila biblijski studij prihvatio istinu. Neki su izabrali punovremenu službu kao svoj životni poziv, što mi je donelo posebnu radost.

Uspešno suočavanje s novim izazovima

Naša nova dodela je bila Kornvol (Ontario), 1970. godine. Oko godinu dana od našeg dolaska u Kornvol, majka se razbolela. Otac je umro 1957, tako da smo moje dve sestra i ja naizmenično brinule o majci sve do njene smrti 1972. Tokom tog vremena su nam specijalne pionirke Ela Lisica i En Kovalenko, koje su bile naši partneri, pomagale da ostanemo u ravnoteži i davale nam podršku punu ljubavi. One su vodile brigu o našim biblijskim studijima i drugim odgovornostima prilikom naše odsutnosti. Kako su istinite reči iz Poslovica 18:24: „Ima prijatelja i od brata vernijih!“

Život je svakako pun izazova. S Jehovinom podrškom punom ljubavi, bila sam u stanju da se s njima suočim. I dalje vodim radostan život u punovremenoj službi. Bob, koji je umro 1993, proveo je preko 20 godina u pionirskoj službi, od toga je 10 godina zajedno pionirio sa svojom ženom Dol. Moja starija sestra Ela, koja je umrla u oktobru 1998, pionirila je preko 30 godina i uvek je imala pionirski duh. Godine 1991. mojoj drugoj sestri, Rubi, ustanovljeno je da ima rak. Ipak, ona je koristila svoju ograničenu snagu da bi propovedala dobru vest. Zadržala je takođe smisao za  humor sve do smrti, u jutro 26. septembra 1999. Iako više nemam sestru, imam duhovnu porodicu braće i sestara koji mi pomažu da zadržim smisao za humor.

Kada se osvrnem na svoj život, šta bih promenila? Nikad se nisam udala, ali sam bila blagoslovljena roditeljima punim ljubavi, bratom i sestrama koji su u svom životu stavljali istinu na prvo mesto. Radujem se što ću ih uskoro sve videti kada bude uskrsenje. Mogu da osetim kako me otac grli i mogu da vidim majčine suze dok se čvrsto grlimo. Ela, Rubi i Bob će skakati od sreće.

U međuvremenu, trudiću se snažno da i dalje koristim onoliko zdravlja i snage koliko imam kako bih hvalila i slavila Jehovu. Punovremena pionirska služba je jedan divan, nagrađujuć život. Baš kao što je psalmista rekao za one koji hode Jehovinim putevima: ’Srećni su i napreduju‘ (Psalam 128:1, 2).

[Slike na 26. strani]

Otac je voleo Bibliju. On nas je učio kako da je koristimo u odbrani naše vere

[Slika na 28. strani]

Sleva nadesno: Rubi, ja, Bob, Ela, majka i otac 1947.

[Slika na 28. strani]

Prvi red, sleva nadesno: Ja, Rubi i Ela na Oblasnom kongresu 1998.