Životna priča

Prednost učestvovanja u posleratnom porastu

ISPRIČAO FILIP S. HOFMAN

Drugi svetski rat samo što se završio maja 1945. godine. Decembra te godine Natan H. Nor, koji je nadgledao propovedničku aktivnost Jehovinih svedoka, posetio je Dansku sa svojim 25-godišnjim sekretarom Miltonom Dž. Henšelom. Iznajmljena je jedna velika dvorana za tu željno očekivanu posetu. Za nas mlade je govor brata Henšela bio posebno uzbudljiv pošto je on bio naših godina i zato što je izabrao temu: „Opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje“ (Propovednik 12:3).

TOKOM te posete, saznali smo da se dešavaju uzbudljive stvari za unapređivanje svetskog dela propovedanja i da i mi možemo učestvovati u njima (Matej 24:14). Na primer, u Sjedinjenim Državama je bila otvorena jedna nova škola za obučavanje mladih muškaraca i žena za misionare. Brat Nor je naglasio da ćemo, ako budemo pozvani, dobiti „kartu samo u jednom pravcu“ i da nećemo znati gde ćemo dobiti dodelu. Pa ipak, neki od nas su podneli molbu.

Pre nego što opišem svoja iskustva posle Drugog svetskog rata, dozvolite mi da počnem od mog rođenja 1919. godine. Mnogi događaji pre i tokom rata snažno su uticali na moj život.

Biblijska istina od „crne ovce“

Dok još nisam bio rođen — a bio sam prvo dete — moja majka se molila da, ako budem dečak, postanem misionar. Njen brat je bio Istraživač Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci, ali  članovi njene porodice su ga smatrali crnom ovcom. Naš dom je bio blizu Kopenhagena i kada bi Istraživači Biblije tamo imali godišnje kongrese, majka bi pozivala ujaka Tomasa koji je živeo prilično daleko da bude kod nas. Do 1930. njegovo zadivljujuće biblijsko spoznanje i logično razmišljanje navelo je majku da postane Istraživač Biblije.

Majka je volela Bibliju. Sledeći uputstva iz Ponovljenih zakona 6:7, ona je poučavala moju sestru i mene ’kad je sedela u kući i kad je išla putem, kad je legala i kad je ustajala‘. S vremenom sam počeo da učestvujem u propovedanju od kuće do kuće. Voleo sam da razgovaram o temama kao što su besmrtna duša i paklena vatra, što su crkve naučavale. Mogao sam efikasno pokazati iz Biblije da su takva učenja pogrešna (Psalam 146:3, 4; Propovednik 9:5, 10; Jezekilj 18:4).

Naša porodica se ujedinjuje

Nakon kongresa u Kopenhagenu 1937, u podružnici Jehovinih svedoka u Danskoj postojala je potreba za privremenom pomoći u skladištu literature. Upravo sam bio završio studije na Ekonomskom fakultetu i nisam imao obaveza pa sam se ponudio da tamo pomognem. Kada je posao u skladištu bio završen, bio sam zamoljen da pomognem podružnici. Ubrzo nakon toga, otišao sam od kuće i preselio se u podružnicu u Kopenhagenu, iako još nisam bio kršten. Svakodnevno druženje sa zrelim hrišćanima pomoglo mi je da duhovno napredujem. Sledeće godine, 1. januara 1938, simbolizovao sam svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.

Septembra 1939. počeo je Drugi svetski rat. Onda su 9. aprila 1940. nemačke trupe okupirale Dansku. Pošto je Dancima bila dozvoljena znatna lična sloboda, mogli smo da nastavimo naše propovedničke aktivnosti.

Tada se nešto divno desilo. Otac je postao aktivan, lojalan Svedok, upotpunjujući našu porodičnu sreću. Zbog toga, kada sam zajedno s još četvoricom Danaca pozvan da prisustvujem osmom razredu škole Gilead, cela moja porodica mi je pružila podršku. Petomesečni kurs te Škole, koji je počeo u septembru 1946, održavao se u divnom kompleksu te  škole nadomak Saut Lensinga, na severu države Njujork.

Obuka u Gileadu i posle Gileada

Gilead pruža mogućnosti sklapanja divnih prijateljstava. Jedne večeri, dok sam šetao oko kompleksa s Haroldom Kingom iz Engleske, razgovarali smo o tome gde bi nas mogli poslati kada se obuka završi. „Ne verujem da više nikada neću videti bele hridine Dovera“, rekao je Harold. Bio je u pravu, ali prošlo je 17 godina pre nego što je ponovo video te bele hridine, a od toga je četiri i po godine proveo u samici jednog kineskog zatvora! a

Posle svečanog uručivanja diploma, bio sam poslat u Teksas (SAD) da služim kao putujući nadglednik, posećujući skupštine Jehovinih svedoka kako bih im pomogao u duhovnom pogledu. Dočekan sam raširenih ruku. Za braću iz Teksasa bilo je interesantno da imaju jednog mladog Evropljanina koji je upravo završio školu Gilead. Ali, posle samo sedam meseci provedenih u Teksasu, pozvan sam u svetsku centralu Jehovinih svedoka u Bruklinu (Njujork). Tamo mi je brat Nor dodelio posao u kancelariji kako bih naučio kako funkcionišu sva odeljenja. Zatim, kada se vratim u Dansku, trebalo je da primenim ono šta sam naučio, čime bi se zasiguralo da će se sve obavljati na isti način kao u Bruklinu. Ideja je bila da podružnice širom sveta funkcionišu na jedinstven način radi povećanja efikasnosti. Kasnije me je brat Nor premestio u Nemačku.

Primena naučenog u podružnicama

Kada sam u julu 1949. stigao u Vizbaden (Nemačka), mnogi nemački gradovi su još uvek bili u ruševinama. Oni koji su predvodili u propovedničkom delu bili su muškarci koji su bili progonjeni od vremena kada je Hitler došao na vlast 1933. godine. Neki su proveli u zatvorima i koncentracionim logorima od osam do deset godina ili čak više! Ja sam sarađivao s tim Jehovinim slugama tri i po godine. Njihov jedinstveni primer me je podsetio na jedan komentar nemačke istoričarke Gabrijele Jonan: „Bez primera ove postojane hrišćanske grupe pod nacionalsocijalističkom diktaturom, mi bismo — posle Aušvica i holokausta — morali da sumnjamo da li je uopšte moguće živeti po Isusovim učenjima.“

Moj posao u podružnici je bio isti kao i u Danskoj: da uvedem jedan novi, jednoobrazan način obavljanja stvari u organizaciji. Čim su braća iz Nemačke razumela da prilagođavanje nije ni u kom slučaju kritikovanje njihovog rada — već da je došlo vreme za bliskiju saradnju između podružnica i centrale — bili su oduševljeni i ispunjeni izvrsnim duhom saradnje.

Godine 1952, stiglo je jedno pismo iz kancelarije brata Nora koje me je uputilo da se preselim u podružnicu u Bernu (Švajcarska). Tamo sam, počevši od 1. januara 1953, dobio zadatak da služim kao nadglednik podružnice.

 Nove radosti u Švajcarskoj

Nedugo posle dolaska u Švajcarsku, na jednom kongresu sam upoznao Ester i uskoro smo se verili. U avgustu 1954, brat Nor me je pozvao da dođem u Bruklin, gde mi se ukazao nov uzbudljivi posao. Pošto se broj i veličina podružnica širom sveta veoma povećao, organizovano je nešto novo. Svet je podeljen u zone i u svakoj je trebalo da služi po jedan zonski nadglednik. Meni je dodeljeno da služim u ovim zonama — u Evropi i u mediteranskoj oblasti.

Ubrzo posle mog kratkog boravka u Bruklinu, vratio sam se u Švajcarsku i pripremao za službu zonskog nadglednika. Ester i ja smo se venčali i ona mi se pridružila u služenju u švajcarskoj podružnici. Na prvom putovanju sam obišao misionarske domove i podružnice u Italiji, Grčkoj, Kipru, zemljama Bliskog istoka, duž obale severne Afrike, Španije i Portugala — ukupno 13 država. Posle povratka u Bern, nastavio sam put do svih drugih evropskih zemalja zapadno od Gvozdene zavese. Tokom naše prve godine braka, bio sam šest meseci odsutan od kuće služeći našoj hrišćanskoj braći.

Promena okolnosti

Godine 1957. Ester je saznala da očekuje bebu i pošto podružnica nije namenjena za roditelje s decom, odlučili smo da se preselimo u Dansku, gde nas je moj otac rado primio. Ester je brinula i o našoj ćerki Rakel i o mom ocu, dok sam ja pomagao u novoizgrađenoj podružnici. Služio sam kao instruktor u Školi službe za Kraljevstvo za skupštinske nadglednike i takođe sam nastavio da služim kao zonski nadglednik.

Posao zonskog nadglednika je značio da budem dugo odsutan na putovanjima, zbog čega sam nažalost bio dugo odvojen od naše ćerke. To je imalo svoje posledice. Jednom prilikom sam proveo neko vreme u Parizu gde smo osnovali jednu malu štampariju. Ester i Rakel su da bi me videle stigle vozom u Gar di Nord. Leopol Žonte iz podružnice i ja smo otišli da ih dočekamo. Rakel je stajala na stepenicama vagona, pogledala u Leopola, onda u mene i ponovo opet u Leopola i tada zagrlila Leopola!

Druga drastična promena se desila kada sam sa svojih 45 godina napustio  punovremenu službu da bih izdržavao svoju porodicu. Sa svojim iskustvom kao sluga Jehovinih svedoka dobio sam posao direktora odeljenja za izvoz. Posle oko devet godina rada u istom preduzeću i pošto je Rakel završila školu, odlučili smo da se odazovemo na ohrabrenje i da se preselimo tamo gde je veća potreba za propovednicima Kraljevstva.

Procenjujući kakve su prilike u Norveškoj, pitao sam biro za zapošljavanje o mogućnosti zaposlenja. Odgovor nije bio ohrabrujuć. Bilo je vrlo malo nade za jednog čoveka od 55 godina. Pa ipak, kontaktirao sam s podružnicom u Oslu i onda iznajmio jednu kuću blizu grada Drebak, verujući da će se prilika za zaposlenje sama pružiti. Takva prilika je iskrsla i usledio je prijatan period službe za Kraljevstvo u Norveškoj.

Najlepši period je bio kada je većina iz naše skupštine krenula na sever da obrađuje nedodeljeno područje. Iznajmili smo kolibe u kampu i svakog dana smo posećivali raštrkana poljoprivredna gazdinstva koja su se nalazila na prelepim planinama. Bilo je pravo zadovoljstvo govoriti tim prijateljski nastrojenim ljudima o Božjem Kraljevstvu. Uručeno je mnogo literature, ali ponovne posete su morale sačekati do sledeće godine. Ipak, ljudi nas nisu zaboravili! Ester i Rakel još pamte to vreme kada smo se tamo vratili i bili oberučke prihvaćeni kao neki davno viđeni članovi porodice. Posle tri godine provedene u Norveškoj, vratili smo se u Dansku.

Radosti porodičnog života

Rakel se ubrzo verila za Nilsa Hojera, revnog opšteg pionira. Kada su se venčali, Nils i Rakel su nastavili da pionire dok nisu dobili decu. Nils je i dobar muž i dobar otac, iskreno zainteresovan za svoju porodicu. Jednog ranog jutra odvezao je svog sina biciklom na plažu da bi posmatrali izlazak sunca. Jedan komšija je upitao dečaka šta su tamo radili. On je odgovorio: „Molili smo se Jehovi.“

Nekoliko godina kasnije, Ester i ja smo prisustvovali krštenju naših unuka Benjamina i Nađe. Među posmatračima je bio i Nils, koji je iznenada stao ispred mene. Pogledao me je i rekao: „Pravi muškarci ne plaču.“ Ipak, sledećeg momenta smo obojica zagrljeni zaplakali. Kakva je radost imati zeta s kojim možeš i da se smeješ i da plačeš!

Daljnja prilagođavanja okolnostima

Još jedan blagoslov je usledio kada smo Ester i ja zamoljeni da ponovo služimo u danskoj podružnici. Međutim, do tada su u toku bile pripreme da se izgradi mnogo veći objekat podružnice u Holbeku. Imao sam prednost da učestvujem u nadgledanju dela izgradnje, koju su u celini izvršili volonterski radnici. Uprkos oštroj zimi, do kraja 1982, taj projekat je u suštini završen i svi smo bili oduševljeni što možemo da se preselimo u veće, bolje objekte!

Ubrzo sam obavljao kancelarijski posao, koji mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo, dok je Ester radila na telefonskoj centrali. Međutim, posle nekog vremena Ester je imala operaciju zamene kuka, a posle godinu i po dana podvrgla se operaciji žučne kesice. Uprkos ljubaznoj obzirnosti koju nam je ukazalo osoblje podružnice, odlučili smo da bi za sve nas bilo bolje ako bismo napustili podružnicu. Preselili smo se u skupštinu u kojoj su naša ćerka i porodica.

Danas Ester nije dobrog zdravlja. Ipak, zaista mogu reći da je ona i pored čestih promena okolnosti tokom svih ovih godina naše zajedničke službe, divna podrška i saradnik. Uprkos pogoršanom zdravlju, nas dvoje još uvek imamo skroman udeo u propovedničkoj aktivnosti. Kada razmišljam o svom životu, sa zahvalnošću se prisećam psalmistinih reči: „Ti si mene, Bože, od mladosti moje učio“ (Psalam 71:17).

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Istovar literature u nemačkoj podružnici u vreme njene izgradnje 1949.

[Slika na 25. strani]

Moji saradnici su bili i ovi Svedoci koji su se vratili iz koncentracionih logora

[Slike na 26. strani]

Sa Ester danas, i na dan našeg venčanja u Betelu u Bernu, oktobra 1955.