Životna priča

Istrajali smo na našoj dodeli

ISPRIČAO HERMAN BRUDER

Moj izbor je bio jednostavan: ili da služim pet godina u Francuskoj legiji stranaca ili da budem zatvoren u jedan marokanski zatvor. Dozvolite da vam objasnim kako sam došao u ovu nepriliku.

ROĐEN sam 1911. u Openauu (Nemačka), samo tri godine pre izbijanja Prvog svetskog rata. Moji roditelji, Jozef i Frida Bruder, imali su 17 sinova i kćeri. Bio sam njihovo 13. dete.

Ono čega se najranije sećam jeste jedan vojni orkestar koji maršira niz glavnu ulicu mog rodnog mesta. Privučen živom melodijom marša, pratio sam muzičare do stanice i tamo video oca i druge muškarce u vojnim uniformama kako ulaze u voz. Neke žene koje su stajale na peronu briznule su u plač dok je voz polazio. Ubrzo posle toga, naš sveštenik je u crkvi održao dugu propoved i pročitao je imena četvorice ljudi koji su poginuli braneći svoju otadžbinu. „Oni su sada na nebu“, rekao je. Jedna žena koja je stajala pored mene se onesvestila.

Otac je dobio trbušni tifus dok je bio na ruskom frontu. Stigao je kući jako slab i gotovo odmah je primljen u lokalnu bolnicu. „Idi u kapelu pored groblja i kaži 50 Očenaša i 50 Zdravo Marija“, savetovao je sveštenik. „Tada će se tvoj otac oporaviti.“ Poslušao sam njegov savet, ali otac je umro sledećeg dana. Rat je čak i za jednog dečaka bio nešto veoma bolno.

 Kako sam pronašao istinu

Bilo je teško naći posao u Nemačkoj između dva rata. Međutim, kada sam napustio školu 1928, uspeo sam da pronađem posao baštovana u Bazelu (Švajcarska).

Kao i otac i ja sam bio odan katolik. Moja ambicija je bila da budem kaluđer kapucin u Indiji. Kada je moj brat Rihard, koji je tada već bio Jehovin svedok, čuo za ove planove, prevalio je put do Švajcarske samo da bi me odvratio od toga. On me je upozorio da je opasno verovati ljudima, posebno sveštenicima, i podstakao me je da čitam Bibliju i da verujem samo njoj. Uprkos sumnjama, nabavio sam Novi Zavet i počeo da ga čitam. Malo-pomalo, postajalo mi je jasnije da mnoga moja verovanja nisu u skladu s biblijskim učenjima.

Jedne nedelje 1933, dok sam bio kod Riharda u Nemačkoj, on me je upoznao s jednim bračnim parom koji su bili Jehovini svedoci. Kada su saznali da čitam Bibliju, dali su mi knjižicu koja se zvala Kriza. a Bila je skoro ponoć kada sam konačno prestao da čitam tu knjižicu. Bio sam uveren da sam pronašao istinu!

Jehovini svedoci iz Bazela su mi dali dva toma Studije Pisma b zajedno s časopisima i drugim publikacijama. Impresioniran onim što sam pročitao, stupio sam u vezu s lokalnim sveštenikom i tražio sam od njega da izbriše moje ime iz crkvenih knjiga. Sveštenik je bio veoma ljut i upozorio me je da sam u opasnosti da izgubim svoju veru. U stvari, to je bilo daleko od istine. Prvi put u mom životu počeo sam da razvijam pravu veru.

Braća u Bazelu su tog vikenda planirali jedno propovedničko putovanje preko granice, u Francusku. Jedan brat mi je ljubazno objasnio da nisam pozvan zato što sam tek odnedavno u kontaktu sa skupštinom. To me nije odvratilo i izrazio sam čvrstu želju da počnem s propovedanjem. Nakon što se posavetovao s drugim starešinom, taj brat mi je dodelio jedno područje u Švajcarskoj. U rano nedeljno jutro krenuo sam biciklom za Kerzac, jedno selo u blizini Bazela, i poneo sam 4 knjige, 28 časopisa i 20 brošura u tašni za službu. Kada sam stigao, većina seljana je bila u crkvi. Pa ipak, moja tašna je do 11 sati bila prazna.

Kada sam rekao braći da želim da se krstim, ozbiljno su sa mnom porazgovarali i postavljali su mi duboka pitanja o istini. Bio sam zadivljen njihovom revnošću i lojalnošću prema Jehovi i njegovoj organizaciji. Pošto je bila zima, jedan brat me je krstio u kadi, u domu jednog starešine. Sećam se koliko sam bio radostan i koliku sam unutrašnju snagu imao. To je bilo 1934.

Rad na Farmi Kraljevstva

Godine 1936. čuo sam da su Jehovini svedoci u Švajcarskoj kupili jedno zemljište. Ponudio sam se da služim kao baštovan. Na moju radost, pozvan sam da radim na Farmi Kraljevstva u Štefizburgu, koji je udaljen oko 30 kilometara od Berna. Takođe sam, kad god je to bilo moguće, pomagao drugima u njihovom poslu na farmi. U Betelu sam naučio koliko je važno imati duh saradnje.

Jedan važan događaj za vreme moje službe u Betelu bila je poseta brata  Raterforda 1936. godine. Kada je video naš krupni i zdravi rod paradajza, nasmešio se i izrazio svoje zadovoljstvo. On je bio stvarno drag brat!

Nakon što sam samo tri godine služio na farmi, za doručkom je pročitano pismo iz centrale Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama. Pismo je naglasilo hitnost propovedanja i uputilo poziv svima koji žele da služe kao pioniri u inostranstvu. Bez oklevanja sam se ponudio. Moja dodela je stigla maja 1939. — bio je to Brazil!

U to vreme sam prisustvovao sastancima u skupštini Tun, blizu Farme Kraljevstva. Nedeljom je grupa nas išla da propoveda u Alpe, koje su od Tuna dva sata vožnje biciklom. U toj grupi je bila i Margarita Štajner. Jedna misao mi je iznenada pala na pamet: „Zar Isus nije slao po dva svoja učenika u propovedanje?“ Kada sam slučajno spomenuo Margariti da sam dobio dodelu za Brazil, ona je izrazila svoju želju da služi tamo gde je veća potreba. Venčali smo se 31. jula 1939.

Neočekivani prekid putovanja

Krajem avgusta 1939, isplovili smo iz Avra (Francuska) za Santos (Brazil). Sve dvokrevetne kabine su bile zauzete, pa smo morali da putujemo u zasebnim kabinama. Na putu smo čuli vest da su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj. Jedna grupa od 30 nemačkih putnika reagovala je tako što je zapevala nemačku državnu himnu. Taj njihov gest je toliko naljutio kapetana da je promenio kurs i pristao u Safi (Maroko). Putnici s nemačkim putnim ispravama imali su pet minuta da se iskrcaju. To se odnosilo i na nas.

Bili smo zadržani jedan dan u policijskoj stanici i onda smo bili strpani u jedan stari rasklimatani autobus i odvedeni u zatvor u Marakešu, udaljen oko 140 kilometara. Usledili su teški dani. Naše ćelije su bile pretrpane i mračne. Zajednički toalet — što je bila jedna rupa u podu — bio je stalno zapušen. Svako od nas je dobio po jednu prljavu vreću za spavanje, a noću su nam pacovi grizli listove nogu. Sledovanje hrane smo dobijali u zarđaloj limenci dvaput dnevno.

Jedan vojni činovnik je objasnio da ću biti pušten ako pristanem da služim pet godina u Francuskoj legiji stranaca. Zbog odluke koju sam doneo proveo sam 24 sata u nečemu što bi se samo moglo opisati kao crna rupa. Većinu tog vremena sam se molio.

Posle osam dana, zatvorska uprava mi je odobrila da vidim Margaritu. Bila je strašno mršava i nekontrolisano je plakala. Dao sam sve od sebe da bih je ohrabrio. Bili smo ispitivani i onda prebačeni vozom do Kazablanke, gde je Margarita oslobođena. Ja sam bio poslat u zarobljenički logor u Port Lioteu (današnja Kenitra), koji je udaljen od Kazablanke oko 180 kilometara. Švajcarski konzul je savetovao Margariti da se vrati u Švajcarsku, ali ona je bila lojalna i odbila je da ide bez mene. Tokom dva meseca koliko sam bio u Port Lioteu, svakodnevno je putovala iz Kazablanke da bi me posetila i donela mi hranu.

Godinu dana ranije, Jehovini svedoci su objavili knjigu s naslovom Kreuzzug gegen das Christentum (Krstaški rat protiv hrišćanstva), da bi skrenuli pažnju javnosti na odbijanje Svedoka da se mešaju u nacistički režim. Dok sam bio u zatvoreničkom logoru, podružnica Jehovinih svedoka u Bernu pisala je francuskim vlastima i priložila je primerak te knjige u pokušaju da dokaže da mi nismo nacisti. Margarita je učinila divnu stvar što je posetila vladine službenike i pokušala da ih ubedi u našu nevinost. Konačno smo krajem 1939. dobili dozvolu da napustimo Maroko.

Samo što smo se ponovno ukrcali za Brazil, saznali smo da nemačke podmornice napadaju pomorske linije u Atlantskom okeanu i da smo mi prvi na meti.  Iako je naš brod Jamaique bio trgovački brod, imao je topove postavljene na pramcu i na krmi. Danju je kapetan držao cik-cak pravac i neprestano ispaljivao topovske granate. Noću smo pazili da bude zamračeno kako nas Nemci ne bi primetili. Laknulo nam je kada smo konačno 6. februara 1940, više od pet meseci od kako smo napustili Evropu, stigli u luku Santos (Brazil)!

Natrag u zatvor

Naša prva dodela je bio grad Montenegro, koji se nalazi u južnoj brazilskoj državi Rio Grande do Sul. Crkveni autoriteti su očigledno bili obavešteni o našem dolasku. Posle samo dva sata propovedanja, policija nas je uhapsila i zaplenila našu kolekciju fonografskih ploča s biblijskim predavanjima, svu našu literaturu, čak i naše tašne za službu od kamilje kože koje smo kupili u Maroku. Jedan sveštenik i jedan protestantski sluga koji je govorio nemački čekali su nas u policijskoj stanici. Čuli su jedan govor brata Raterforda koji je pustio šef policije s našeg gramofona, koji je takođe morao da zapleni. Brat Raterford nikako nije okolišao! Kada je stigao do dela u kojem je spomenut Vatikan, sveštenik je jako pocrveneo i besno izjurio napolje.

Na zahtev biskupa Santa Marije, policija nas je prebacila u Porto Alegre, koji je prestonica te države. Margarita je ubrzo bila oslobođena i tražila je pomoć od švajcarskog konzulata. Konzul je predložio da se ona vrati u Švajcarsku. Još jednom nije htela da me ostavi. Margarita je uvek bila vrlo lojalan prijatelj. Trideset dana kasnije bio sam ispitivan i oslobođen. Policija nam je ponudila dva izbora: da napustimo državu za deset dana ili „da snosimo posledice“. Na predlog centrale iz Bruklina, otišli smo u Rio de Žaneiro.

„Molim vas, pročitajte ovu karticu“

Uprkos tom nepovoljnom početku na brazilskom propovedničkom polju, bili smo veoma radosni! Na kraju krajeva, bili smo živi, naše torbe su opet bile pune literature i imali smo ceo Rio de Žaneiro za propovedanje. Ali, kako smo mogli  propovedati s našim ograničenim znanjem portugalskog jezika? Pomoću kartice sa svedočanstvom. “Por favor, leia este cartão„ („Molim vas, pročitajte ovu karticu“), bila je prva rečenica koju smo naučili da bismo propovedali. I kakav smo samo uspeh postigli s tom karticom! Za samo jedan mesec podelili smo preko 1 000 knjiga. Mnogi koji su uzeli našu biblijsku literaturu kasnije su prihvatili istinu. Da budem iskren, naše publikacije su dale mnogo snažnije svedočanstvo nego što smo to mi mogli učiniti. Tada sam shvatio koliko je važno davati publikacije zainteresovanim osobama.

U to vreme je Rio de Žaneiro bio glavni grad Brazila i naša poruka je bila posebno dobro primljena u vladinim institucijama. Imao sam prednost da lično svedočim ministru finansija i ministru oružanih snaga. U tim prilikama sam video jasan dokaz delovanja Jehovinog duha.

Jednom prilikom, dok sam propovedao na jednom trgu u centru Rio de Žaneira, ušao sam u Palatu pravde. Nekako sam se našao u jednoj prostoriji okružen ljudima koji su bili obučeni u crno, kako se čini usred pogrebne ceremonije. Prišao sam jednom fino obučenom čoveku i uručio mu karticu sa svedočanstvom. To nije bio pogreb. U stvari prekinuo sam jedan sudski postupak i razgovarao sam sa sudijom. Smejući se, dao je stražarima znak da je sve u redu. Ljubazno je uzeo knjigu Deca c i dao prilog. Na izlazu, jedan od čuvara mi je pokazao upadljiv natpis na vratima: Proibida a entrada de pessoas estranhas (Nepoznatim osobama zabranjen pristup).

Drugo plodno polje bila je luka. Jednom prilikom, naišao sam na mornara koji je uzeo publikacije pre nego što je isplovio. Kasnije smo ga sreli na jednom kongresu. Cela njegova porodica je prihvatila istinu, a i on sam je dobro napredovao. Zbog toga smo zaista bili srećni.

Međutim, nije sve išlo tako glatko. Naša šestomesečna viza je istekla i postojala je mogućnost da nas deportuju. Kada smo pisali našoj svetskoj centrali o situaciji u kojoj smo se našli, dobili smo odgovor pun ljubavi od brata Raterforda, koji nas je ohrabrio da istrajemo i savetovao kako treba da postupamo. Naša želja je bila da ostanemo u Brazilu i uz pomoć jednog advokata konačno smo 1945. dobili stalan boravak.

Dugoročna dodela

Međutim, pre toga dobili smo sina Jonatana 1941. i kćeri Rutu 1943. i Ester 1945. Da bih zbrinuo potrebe naše sve veće porodice, morao sam da radim na svetovnom poslu. Margarita je nastavila s punovremenom službom sve dok nismo dobili treće dete.

Od samog početka smo zajedno kao porodica propovedali na trgovima, železničkim stanicama, ulicama kao i u poslovnim područjima. Subotom uveče smo zajedno delili Kulu stražaru i Probudi se!, što su naročito bile srećne prilike.

Kod kuće je svako dete imalo dnevne zadatke koje je moralo da obavi. Jonatan je  bio zadužen za čišćenje šporeta i kuhinje. Devojčice su brisale frižider, čistile dvorište i glancale cipele. To im je pomoglo da nauče da se organizuju i da preuzimaju inicijativu. Danas su naša deca marljivi radnici koji dobro brinu o svom domu i ličnoj svojini, zbog čega smo Margarita i ja veoma srećni.

Takođe smo od dece očekivali da se dobro ponašaju na sastancima. Pila su vodu i koristila toalet pre početka sastanka. Tokom sastanka, Jonatan je sedeo s moje leve strane, Ruta s desne, pa zatim Margarita i s njene desne strane Ester. To im je pomoglo da se koncentrišu i da usvajaju duhovnu hranu od najranijeg detinjstva.

Jehova je blagoslovio naš trud. Sva naša deca i dalje verno služe Jehovi i radosno učestvuju u delu propovedanja. Jonatan trenutno služi kao starešina u skupštini Novo Mejer, u Rio de Žaneiru.

Do 1970, sva naša deca su stupila u brak i otišla od kuće, tako da smo Margarita i ja odlučili da se preselimo kako bismo služili tamo gde je veća potreba. Naša prva stanica je bio grad Pokos de Kaldas, u državi Minas Žerais, koji je u to vreme imao malu grupu od 19 objavitelja Kraljevstva. Bio sam užasnut kada sam prvi put video njihovo mesto sastajanja — jedna podrumska prostorija bez prozora koju je trebalo mnogo popravljati. Odmah smo počeli da tražimo prikladniju Dvoranu Kraljevstva i ubrzo smo pronašli jednu lepu zgradu na izvanrednoj lokaciji. Kakva razlika! Četiri i po godine kasnije, broj objavitelja se povećao na 155. Godine 1989, preselili smo se u Araruamu, u državi Rio de Žaneiro, gde smo služili devet godina. Tokom tog perioda bili smo svedoci formiranja dve nove skupštine.

Nagrađeni jer smo istrajali na našoj dodeli

Godine 1998, zdravstveni problemi i želja da budemo blizu svoje dece podstakli su nas da se preselimo u Sao Gonsalo u državi Rio de Žaneiro. Tamo još služim kao skupštinski starešina. Dajemo sve od sebe da bismo redovno učestvovali u delu propovedanja. Margarita nalazi zadovoljstvo u propovedanju ljudima u obližnjem supermarketu, a skupština nam ljubazno dodeljuje područja u blizini našeg doma, što nam olakšava propovedanje koliko to dopušta naše zdravlje.

Margarita i ja smo Jehovine predane sluge već više od 60 godina. Lično smo iskusili da „ni vladavine, ni ono što je sada, ni ono što će doći, ni sile, ni visina, ni dubina, ni bilo šta drugo što je stvoreno, neće moći da nas rastavi od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu“ (Rimljanima 8:38, 39). I kakva je radost biti svedok sakupljanja ’drugih ovaca‘, koje imaju veličanstvenu nadu u večni život na savršenoj zemlji, gde će biti okružene Božjim divnim stvarstvom! (Jovan 10:16) Kada smo stigli 1940, Rio de Žaneiro je imao samo jednu skupštinu sa 28 objavitelja. Danas tamo postoji oko 250 skupština i preko 20 000 objavitelja Kraljevstva.

Postojale su prilike kada smo se mogli vratiti našim porodicama u Evropu. Ali, naša dodela od Jehove je ovde, u Brazilu. Kako nam je samo drago što smo istrajali na njoj!

[Fusnote]

[Slika na 21. strani]

Na Farmi Kraljevstva, Štefizburg (Švajcarska) krajem 1930-ih (ja sam na kraju levo)

[Slika na 23. strani]

Kratko pre našeg venčanja, 1939.

[Slika na 23. strani]

Kazablanka 1940-ih

[Slika na 23. strani]

Porodično propovedanje

[Slika na 24. strani]

Redovno učestvovanje u službi danas