Davanje koje donosi radost

ŽENIVAL, koji živi u jednom sirotinjskom naselju na severoistoku Brazila, izdržavao je svoju ženu i decu od bedne plate koju je zarađivao radeći kao portir u bolnici. Uprkos teškoćama s kojima se suočavao, Ženival je savesno davao desetak. „Porodica mi je ponekad bila gladna ali želeo sam da Bogu dam najbolje, bez obzira na žrtve koje su bile uključene u to.“

Ženival je davao desetak čak i kada je izgubio posao. Sveštenik ga je podsticao da dâ veliki prilog i da time okuša Boga. Taj sveštenik je garantovao da će ga Bog sigurno bogato nagraditi zbog toga. Zato je Ženival rešio da proda svoju kuću i da dobijeni novac da crkvi.

Ženival nije jedina osoba koja je tako iskrena kada se radi o davanju priloga. Mnogi krajnje siromašni ljudi savesno daju desetak zato što u crkvama uče da je davanje desetka biblijski zahtev. Da li je to tako?

Davanje desetka i Mojsijev zakon

Zapovest da se daje desetak bila je deo Zakona koji je pre više od 3 500 godina Jehova Bog dao Izraelcima. Zakonom je bilo određeno da se deseti deo prinosa od zemlje, voća i od priploda stoke daje Levijevom plemenu čime je pružana podrška njihovoj službi u šatoru od sastanka (Levitska 27:30, 32; Brojevi 18:21, 24).

Jehova je garantovao Izraelcima da im taj Zakon ’neće biti pretežak‘ (Ponovljeni zakoni 30:11, NW). On im je obećao da će imati obilne žetve sve dok se budu verno držali njegovih zapovesti, uključujući i davanje desetka. Redovno se sakupljao i dodatni godišnji desetak kako ne bi došlo do nestašice hrane kada se nacija bude okupljala radi slavljenja religioznih praznika. Na taj način su ’stranac, siroče i udovica‘ mogli da se nasite (Ponovljeni zakoni 14:28, 29; 28:1, 2, 11-14).

U Zakonu nije postojala konkretna kazna za onoga ko ne bi dao desetak, ali svaki Izraelac je bio pod snažnom moralnom obavezom da na ovaj način podupire pravo obožavanje. U stvari, Jehova je optužio Izraelce koji su zanemarili davanje desetka u Malahijinim danima da mu ’zakidaju na desetku i prinosu‘ (Malahija 3:8, DK). Da li bi se ista optužba mogla odnositi i na hrišćane koji ne daju desetak?

Hajde da malo razmislimo o sledećem. Zakoni jedne države uglavnom ne važe van njenih granica. Na primer, zakon koji obavezuje vozače u Britaniji da voze levom stranom ne važi za vozače u Francuskoj. Slično tome, zakon kojim se zahtevalo davanje desetka bio je deo jednog saveza sklopljenog isključivo između Boga i izraelske nacije (Izlazak 19:3-8; Psalam 147:19, 20). Taj zakon je obavezivao samo Izraelce.

Osim toga, iako je tačno da se Bog nikada ne menja, njegovi zahtevi se ponekad menjaju (Malahija 3:6). Biblija kategorički kaže da je Isusovom žrtvenom smrću, 33. n. e., ’izbrisan‘ to jest ’ukinut‘ taj Zakon, a s njim i ’zapovest da se uzimaju deseci‘ (Kološanima 2:13, 14; Efešanima 2:13-15; Jevrejima 7:5, 18).

Hrišćansko davanje

Međutim, još uvek su bili potrebni prilozi za podupiranje pravog obožavanja. Isus je opunomoćio svoje učenike da budu ’svedoci do najudaljenijeg dela zemlje‘ (Dela apostolska 1:8). S porastom broja  vernika rasla je i potreba za hrišćanskim učiteljima i nadglednicima koji bi posećivali i jačali skupštine. S vremena na vreme je bilo potrebno pomoći udovicama, deci bez roditelja i drugima. Kako su hrišćani iz prvog veka pokrivali troškove koji su bili uključeni u to?

Oko 55. n. e. upućen je poziv nejevrejskim hrišćanima u Evropi i Maloj Aziji da pomognu siromašnoj skupštini u Judeji. U svojim pismima skupštini u Korintu, apostol Pavle opisuje kako je bilo organizovano ovo ’sakupljanje za svete‘ (1. Korinćanima 16:1). Možda će te iznenaditi ono što Pavlove reči otkrivaju o hrišćanskom davanju.

Apostol Pavle nije nagovarao suvernike da daju priloge. U stvari, hrišćani iz Makedonije koji su bili u ’nevolji‘ i u ’krajnjem siromaštvu‘, morali su ’veoma usrdno da ga mole za prednost da ljubazno daju i da učestvuju u službi namenjenoj svetima‘ (2. Korinćanima 8:1-4).

Istina, Pavle je ohrabrio imućnije Korinćane da oponašaju svoju velikodušnu braću iz Makedonije. Čak i tada, primećuje se u jednoj knjizi, on ’nije hteo da naređuje već je radije molio, predlagao, ohrabrivao i pozivao. Da je postojala prinuda, Korinćani ne bi priloge davali spontano i srdačno‘. Pavle je znao da „Bog voli veselog davaoca“, a ne onoga koji daje ’nerado ili iz moranja‘ (2. Korinćanima 9:7).

Obilje vere i spoznanja zajedno sa iskrenom ljubavlju prema suhrišćanima podstaklo je Korinćane na spontano davanje (2. Korinćanima 8:7, 8).

„Kako je odlučio u svom srcu“

Umesto da odredi neki iznos ili procenat, Pavle je samo predložio da „prvog dana svake sedmice, svako... ostavi sa strane određenu svotu novca u skladu sa svojim prihodima“ (1. Korinćanima 16:2, New International Version, kurziv naš). Ako bi planirali i redovno ostavljali sa strane izvesnu svotu novca, Korinćani ne bi bili pod pritiskom da nerado daju, niti bi njihovo davanje bilo odraz emocija koje bi izazvao Pavlov dolazak. Za svakog hrišćanina je odluka koliko će dati bila lična stvar, onako „kako je odlučio u svom srcu“ (2. Korinćanima 9:5, 7).

Da bi obilno požnjeli, Korinćani su morali obilno i da poseju. Nikada nije bilo ni govora o davanju do poslednje pare. Pavle ih je uverio: ’Ne želim da vam bude teško.‘ Prilozi su bili ’naročito prihvatljivi po onome što je neko imao, a ne po onome što nije imao‘ (2. Korinćanima 8:12, 13; 9:6). U jednom pismu koje je kasnije napisao, ovaj apostol je upozorio: „Ako se neko ne brine za... svoje ukućane, odrekao se vere i gori je od onoga bez vere“ (1. Timoteju 5:8). Pavle nije ohrabrivao na davanje priloga koje bi dovelo do kršenja ovog načela.

Značajno je to što je Pavle nadgledao ’sakupljanje za svete‘ kojima je bila  potrebna pomoć. U Pismu ne možemo pronaći izveštaj koji govori o tome da su Pavle ili drugi apostoli organizovali sakupljanje desetaka ili da su primili desetak da bi finansirali svoju službu (Dela apostolska 3:6). Pavle je uvek bio zahvalan za darove koje bi mu poslale skupštine i savesno se trudio da braći ne nametne „skup teret“ (1. Solunjanima 2:9; Filipljanima 4:15-18).

Današnje dobrovoljno davanje

Jasno je da Hristovi sledbenici iz prvog veka nisu praktikovali davanje desetka, već dobrovoljno davanje priloga. Međutim, možda se pitaš da li je dobrovoljno davanje priloga još uvek efikasan način da se finansira propovedanje dobre vesti i zbrinjavanje hrišćana kojima je potrebna pomoć.

Osmotri sledeće. Godine 1879. izdavači ovog časopisa otvoreno su izjavili da „nikada neće prositi niti moliti ljude za pomoć“. Da li je ta odluka omela nastojanja Jehovinih svedoka da šire biblijsku istinu?

Svedoci trenutno distribuišu Biblije, hrišćanske knjige i druge publikacije u 235 zemalja. Kula stražara, časopis koji poučava o Bibliji, u početku je izlazio jednom mesečno, na jednom jeziku u tiražu od 6 000 primeraka. Od tada je postao polumesečnik koji se objavljuje na 146 jezika u tiražu od više od 24 000 000 primeraka. Da bi organizovali svoje svetom rašireno biblijsko obrazovno delo, Svedoci su izgradili ili kupili administrativne centre u 110 zemalja. Osim toga, podigli su i na hiljade lokalnih mesta za sastajanje kao i velikih kongresnih dvorana za one koji su zainteresovani da još više nauče o Bibliji.

Dok je briga za duhovne potrebe ljudi prioritet, Jehovini svedoci ne zapostavljaju ni materijalne potrebe suvernika. Kada njihova braća trpe posledice ratova,  zemljotresa, suša i oluja, oni spremno pružaju pomoć u vidu lekova, hrane, odeće i drugih potrepština. Sve se to finansira dobrovoljnim prilozima koje daju kako pojedinci tako i skupštine.

Osim što je efikasno, davanjem priloga na dobrovoljnoj bazi oslobađaju se pritiska siromašni ljudi kao što je ranije spomenuti Ženival. Na sreću, pre nego što je prodao svoju kuću, Ženivala je posetila Marija, punovremeni propovednik Jehovinih svedoka. Ženival se priseća: „Taj razgovor je poštedeo moju porodicu mnogih nepotrebnih poteškoća.“

Ženival je ustanovio da Božje delo ne zavisi od desetka. Štaviše, davanje desetka više nije biblijski zahtev. Saznao je da su hrišćani blagoslovljeni kada daju velikodušno, ali da nisu obavezni da daju više nego što mogu.

Dobrovoljno davanje priloga Ženivalu je donelo pravu radost. On to izražava na sledeći način: „Mogu, ali ne moram da dam 10 posto, i zato sam srećan kada dam koliko mogu, a siguran sam da je i Jehova srećan.“

[Okvir/Slike na 6. strani]

Da li su rani crkveni oci naučavali davanje desetka?

„Bogati među nama pomažu siromašnima... Oni koji su imućni, i voljni, daju onoliko koliko misle da treba dati“ (The First Apology, Justin Mučenik, oko 150. n. e.).

„Jevreji su Njemu posvetili desetke od svojih dobara, ali oni koji su bili oslobođeni odvajaju sve svoje posede za Gospodovo delo... kao ona siromašna udovica koja je sve što je imala ubacila u Božju kasicu“ (Against Heresies, Irinej, oko 180. n. e.).

„Mi imamo kutiju za priloge, ali ona ne služi da bi se u nju stavio novac kojim bi se kupilo spasenje, kao da religija ima svoju cenu. Jednom mesečno, ako to želi, svako će staviti u tu kutiju mali prilog; ali samo ako ga srce na to podstiče i ako može: jer nema prinude; sve je dobrovoljno“ (Apology, Tertulijan, oko 197. n. e.).

„Kako se crkva širila i kako su se osnivale razne institucije, postalo je neophodno da se donesu zakoni kojima bi se osigurala pristojna i stalna podrška sveštenstvu. Iz Starog Zakona je prihvaćeno davanje desetaka... Izgleda da se najraniji konkretan zapis o donošenju takvog zakona nalazi u pismu koje su 567. sastavili biskupi koji su se okupili u Turu i u [kanonima] Sabora u Makonu koji je održan 585“ (The Catholic Encyclopedia).

[Izvor]

Novčić, gore levo: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est

[Slika na stranama 4, 5]

Dobrovoljno davanje donosi radost

[Slike na 7. strani]

Dobrovoljnim prilozima se finansira delo propovedanja, humanitarna pomoć i izgradnja mesta za sastajanje