Davati do poslednje pare

„MOŽETE me zvati prosjakom, ali meni to ne smeta. Ja prosim za Isusa.“ Ova otvorena izjava jednog protestantskog sveštenika ističe kontroverzu koja postoji oko finansiranja religije. Izgleda da današnja religija može da preživi samo uz pozamašnu finansijsku podršku. Treba podeliti plate, izgraditi i održavati crkve, finansirati propovedničke kampanje. Kako doći do neophodnog novca?

Za mnoge crkve rešenje je desetak. a „Sakupljanje desetka je način na koji Bog finansira Svoje kraljevstvo na zemlji“, tvrdi propovednik Norman Robertson. „To je Njegov ekonomski sistem kojim se omogućava propovedanje jevanđelja.“ Ne ustežući se da podseti svoje sledbenike na njihovu odgovornost da daju novac, on odrešito kaže: ’Desetak ne dajete zato što možete da ga date. To je čin poslušnosti. Ne dati desetak predstavlja otvoreno kršenje Božjih zapovesti. To je pronevera‘ (Tithing — God’s Financial Plan).

Najverovatnije se slažeš da davanje treba da bude deo hrišćanskog obožavanja. Međutim, da li te uznemirava, a možda čak i vređa, uporno traženje novca? Brazilski teolog Inasio Strider optužuje crkve da pribegavaju uzimanju desetka kako bi „rešile svoje institucione probleme“, i takvu praksu označava „nezakonitom, uvredljivom i teološkim prestupom“. Posledica toga je, zapaža on, to što „nezaposleni ljudi, udovice, oni koji žive u sirotinjskim četvrtima i oni koji nisu sposobni da logički razmišljaju, dolaze do zaključka da ih je Bog napustio i da su obavezni da daju ’propovedniku‘ toliko mnogo da im porodice ostaju gladne“.

Možda se pitaš: ’Da li crkve koje iznuđuju desetak ispravno primenjuju Pismo? Da li neke religije zloupotrebljavaju strah od Boga da bi opelješile svoje vernike? U stvari, da li Bog od nas očekuje da, kako bi neki rekli, damo sve do poslednje pare?‘

[Fusnota]