Životna priča

Misionarska dodela je postala naš dom

ISPRIČAO DIK VOLDRON

Bilo je nedeljno popodne septembra 1953. Tek što smo stigli u Jugozapadnu Afriku (sadašnja Namibija). Nakon samo nekoliko dana u toj zemlji trebalo je da u glavnom gradu, Vindhuku, vodim jedan sastanak za javnost. Šta nas je navelo da iz Australije odemo u ovu afričku zemlju? Moja supruga i ja, zajedno s tri mlade žene, došli smo kao misionari dobre vesti o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14).

MOJ život je počeo kobne 1914. godine u udaljenom delu Zemlje, u Australiji. Bio sam tinejdžer u vreme velike ekonomske krize i bilo je neophodno da i ja radim kako bi naša porodica preživela. Pošto nije bilo nikakvog posla, smislio sam način kako da lovim divlje zečeve kojih je u Australiji bilo mnogo. Tako je redovno snabdevanje zečjim mesom bilo jedan od mojih glavnih doprinosa porodičnim rezervama hrane.

Do 1939, kada je izbio Drugi svetski rat, uspeo sam da se zaposlim u Melburnu, u preduzeću za tramvajski i autobuski prevoz. Bilo je oko 700 ljudi koji su u autobusima radili po smenama i svaki put sam susretao drugog vozača ili konduktera. Često sam ih pitao: „Kojoj religiji pripadate?“, i oni su mi onda objasnili svoja verovanja. Jedini koji mi je dao zadovoljavajuće odgovore bio je jedan Jehovin svedok. On mi je objasnio na Bibliji temeljenu poruku o raju na zemlji, gde će bogobojazni ljudi zauvek živeti (Psalam 37:29).

U međuvremenu je i moja majka došla u kontakt s Jehovinim svedocima. Često bi  me, kada sam kasno dolazio s posla, čekalo jelo zajedno s primerkom časopisa Uteha (koji se sada zove Probudite se!). Ono što sam čitao dobro je zvučalo. S vremenom sam shvatio da je to prava religija i povezao sam se sa skupštinom, a zatim sam se krstio u maju 1940.

U Melburnu je postojao pionirski dom gde je živelo 25 punovremenih slugu Jehovinih svedoka. Preselio sam se kod njih. Iz dana u dan slušao sam njihova uzbudljiva iskustva koja su imali u propovedanju, i u mom srcu se razvila želja da im se pridružim. Na kraju sam podneo molbu za pionirsku službu. Moja molba je bila prihvaćena i bio sam pozvan da služim u australijskoj podružnici Jehovinih svedoka. Tako sam postao član betelske porodice.

Hapšenja i zabrana

Jedan od mojih zadataka u Betelu bio je rad na pilani. Tamo smo sekli debla za proizvodnju ćumura za gas. Gas je bio potreban za vozila podružnice jer zbog rata nije bilo dovoljno benzina u prodaji. Nas 12 smo radili na pilani i svi smo bili pod vojnom obavezom. Nije prošlo mnogo i osuđeni smo na šest meseci zatvora zbog naše na Bibliji temeljene odluke da odbijemo vojnu službu (Isaija 2:4). Poslani smo na prinudni rad na jednu zatvorsku farmu. Šta su nam dali da radimo? Od svih poslova dali su nam da sečemo drva, onaj isti posao za koji smo bili obučeni u Betelu!

Tako smo dobro radili da nam je upravnik zatvora dozvolio da imamo Bibliju i biblijsku literaturu, uprkos strogim naređenjima da nam se takve stvari uskrate. Tada sam naučio jednu korisnu lekciju o međuljudskim odnosima. Dok sam radio u Betelu tamo je bio jedan brat s kojim se nisam dobro slagao. Naše ličnosti su jednostavno bile previše različite. Onda, šta mislite, koga su sa mnom stavili u istu zatvorsku ćeliju? Da, baš tog brata. Sada smo zaista imali vremena da se bolje upoznamo, a rezultat je bio taj da smo razvili blisko i trajno prijateljstvo.

Posle nekog vremena, u Australiji je bilo zabranjeno delo Jehovinih svedoka. Sva novčana sredstva su bila zaplenjena, tako da su braća iz Betela finansijski vrlo loše stajala. U jednoj prilici, jedan od njih je došao do mene i rekao: „Dik, želeo bih da odem u grad i da propovedam, ali nemam cipele, imam samo radne čizme.“ Bio sam srećan što mu mogu pomoći, i on je otišao u grad u mojim cipelama.

Kasnije smo saznali da je zbog propovedanja uhapšen i odveden u zatvor. Nisam mogao da izdržim a da mu ne pošaljem jedno pisamce: „Žao mi je zbog tebe, ali drago mi je što ja tada nisam bio u svojim cipelama.“ Ali uskoro sam i ja zbog svog neutralnog stava po drugi put uhapšen i odveden u zatvor. Kada su me pustili na slobodu, dobio sam zadatak da vodim farmu koja je obezbeđivala hranu za betelsku porodicu. Do tada smo dobili sudsku presudu i zabrana aktivnosti Jehovinih svedoka je bila ukinuta.

Venčanje s revnom pionirkom

Dok sam bio na farmi, počeo sam ozbiljno da razmišljam o braku i tada mi se svidela jedna mlada pionirka, Korali Klogan. Njena baka je bila prva u porodici koja se zainteresovala za biblijsku poruku. Kada je bila na samrti, rekla je Koralinoj majci Veri: „Odgaji svoju decu da vole Boga i služe mu, i jednog dana ćemo se sresti u Raju na Zemlji.“ Kasnije, kada je jedan pionir došao na Verina vrata s publikacijom Milioni koji sada žive neće nikada umreti, te reči su počele dobijati smisao. Ta brošurica ju je uverila da je Božja namera za ljude da uživaju na rajskoj zemlji (Otkrivenje 21:4). Ona se krstila početkom 1930-ih i kao što ju je majka podstakla, pomogla je svojim ćerkama — Lusi, Džin i Korali — da razviju ljubav prema Bogu. Međutim,  Koralin otac se snažno protivio tome što se njegova porodica zanimala za religiju, baš kao što je Isus i upozorio (Matej 10:34-36).

Kloganovi su bili muzikalna porodica, i svako dete je sviralo neki instrument. Korali je svirala violinu i 1939, kada je imala 15 godina dobila je diplomu. Izbijanje Drugog svetskog rata nateralo je Korali da ozbiljno razmisli o svojoj budućnosti. Došlo je vreme da odluči šta će raditi u svom životu. S jedne strane postojala je mogućnost da ostvari muzičku karijeru. Već je bila pozvana da svira u melburnskom simfonijskom orkestru. S druge strane, imala je mogućnost da svoje vreme posveti veličanstvenom delu propovedanja poruke o Kraljevstvu. Posle ozbiljnog razmišljanja, Korali i njene dve sestre su se 1940. krstile i počele da se pripremaju za punovremenu službu.

Nedugo nakon što se Korali odlučila za punovremenu službu prišao joj je jedan odgovoran brat iz australijske podružnice, Lojd Bari, koji je kasnije postao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka. Nakon što je održao govor u Melburnu rekao je Korali: „Vraćam se u Betel. Zašto ne kreneš sa mnom vozom i pridružiš se betelskoj porodici?“ Ona je rado prihvatila taj poziv.

Korali i druge sestre u betelskoj porodici su tokom rata igrale važnu ulogu u Australiji oko snabdevanja braće biblijskim publikacijama u vreme zabrane. One su pod nadzorom brata Malkolma Vejla u stvari uradile najveći deo posla oko štampanja. Štampali su i uvezivali knjige Novi svet i Deca, a tokom više od dve godine zabrane nije izostalo ni jedno jedino izdanje časopisa Kule stražare.

Da ih policija ne bi otkrila, štampariju su morali seliti 15 puta. Jednom prilikom, biblijska literatura je štampana u podrumu jedne zgrade gde se štampalo nešto drugo što je služilo kao paravan iza čega se krilo štampanje biblijske literature. Kada bi zapretila bilo kakva opasnost, sestra na recepciji je mogla da pritisne jedno dugme i u podrumu bi zazvonilo zvono tako da bi sestre mogle sakriti publikacije pre nego što bi bilo ko počeo da pretražuje.

Tokom jednog takvog pretresa, neke sestre su bile prestrašene kada su shvatile da jedan primerak Kule stražare leži na stolu tako da ga je svako mogao videti. Policajac je ušao unutra, stavio svoju aktentašnu baš na tu Kulu stražaru i nastavio s pretresom. Pošto nije ništa pronašao, uzeo je svoju aktentašnu i izašao!

Kada je zabrana ukinuta i imovina podružnice vraćena braći, mnogima je pružena prilika da postanu specijalni pioniri. Tada se Korali dobrovoljno prijavila da ide u Glen Inis. Pridružio sam joj se nakon venčanja 1. januara 1948. Kad je došlo vreme da napustimo tu dodelu, bila je osnovana jedna skupština koja je cvetala.

Naša sledeća dodela je bila Rokhempton, ali tamo nismo mogli naći nikakav smeštaj. Tako smo postavili šator na imanju jedne osobe koja je bila zainteresovana za biblijsku istinu. Trebalo je da taj šator bude naš dom sledećih devet meseci. Možda bi bio i duže da nije došla kišna sezona i da ga tropska oluja  nije iscepala na parčiće a monsunske kiše odnele.

Naše preseljenje na stranu dodelu

Dok smo bili u Rokhemptonu, primili smo poziv da pohađamo 19. razred biblijske škole Gilead za obuku misionara. I tako smo posle uručivanja diploma 1952. poslati u zemlju koja je tada bila poznata kao Jugozapadna Afrika.

Hrišćansko sveštenstvo je odmah pokazalo šta misli o našem misionarskom delu. Svake nedelje u toku šest uzastopnih sedmica s propovedaonice su upozoravali svoje vernike na nas. Govorili su im da nam ne otvaraju vrata i da ne dozvole da im čitamo iz Biblije jer će ih to zbuniti. U jednom području, uručili smo nekoliko publikacija, ali sveštenik nas je pratio od kuće do kuće i pokupio te publikacije. Jednog dana smo vodili razgovor u sveštenikovoj radnoj sobi i primetili smo da je imao priličnu zalihu naših knjiga.

Nije prošlo mnogo i lokalne vlasti su takođe počele da brinu zbog naših aktivnosti. Nesumnjivo su na podsticaj sveštenstva sumnjali da možda imamo veze s komunistima. Tako su nam uzeli otiske prstiju i ispitivali su neke osobe koje smo posećivali. Uprkos ovom protivljenju, broj prisutnih na našim sastancima je stalno rastao.

Od samog početka našeg boravka, žarko smo želeli da širimo biblijsku poruku među urođeničkim stanovništvom Ovambo, Herero i Nama. Međutim, to nije bilo lako. U to vreme je Jugozapadna Afrika pala pod nadležnost vlade aparthejda Južne Afrike. Pošto smo bili belci, nije nam bilo dopušteno da bez odobrenja vlade svedočimo u područjima gde žive crnci. S vremena na vreme smo podnosili molbu, ali vlasti su jednostavno odbile da nam daju dozvolu.

Posle dve godine naše dodele u stranoj zemlji, doživeli smo jedno iznenađenje. Korali je ostala u drugom stanju. Oktobra 1955. rodila se naša ćerka Šarlot. Iako više nismo mogli da nastavimo s misionarskom službom, pronašao sam posao sa skraćenim radnim vremenom i neko vreme nastavio s pionirskom službom.

Odgovor na naše molitve

Godine 1960. suočili smo se s novim izazovom. Korali je dobila pismo u kome je pisalo da je njena majka toliko bolesna da ako Korali ne dođe kući možda je više nikad neće videti. Tako smo planirali da napustimo Jugozapadnu Afriku i vratimo se u Australiju. Tada se nešto dogodilo — te iste nedelje kada smo se pripremali da krenemo, dobio sam od  lokalnih vlasti odobrenje da mogu ući u gradsko područje Katutura gde žive crnci. Šta sad da radimo? Da vratimo dozvolu za koju smo se sedam godina borili? Bilo je lako misliti da drugi mogu nastaviti tamo gde smo mi stali. Ali, zar to nije bio blagoslov od Jehove, odgovor na naše molitve?

Brzo sam doneo odluku da ostanem jer bi naši napori za stalni boravak bili ugroženi ako bismo svi otišli za Australiju. Sledećeg dana, otkazao sam svoju rezervaciju na brodu i poslao Korali i Šarlot u Australiju na jedan duži odmor.

Dok su bile tamo, počeo sam da svedočim crncima koji su živeli na tom gradskom području. Interesovanje koje su oni pokazali bilo je ogromno. Kada su se Korali i Šarlot vratile, veliki broj osoba iz tog crnačkog grada prisustvovalo je našim sastancima.

U to vreme sam imao jedan stari auto kojim sam mogao da prevozim zainteresovane osobe na sastanke. Za svaki sastanak bih napravio četiri ili pet tura, prevozeći po sedam, osam ili devet osoba. Kada bi i poslednja osoba izašla, Korali bi kroz šalu upitala: „Koliko ih još imaš ispod sedišta?“

Da bi propovedničko delo bilo još uspešnije, bila nam je potrebna literatura na jeziku urođenika. Tako sam imao prednost da se pobrinem da traktat Život u Novom svetu bude preveden na četiri lokalna jezika: herero, nama, ndonga i kvanjama. Prevodioci su bili obrazovani ljudi s kojima smo proučavali Bibliju, ali sam morao da budem s njima da bih se uverio da je svaka rečenica ispravno prevedena. Nama je jezik sa oskudnim fondom reči. Na primer, pokušao sam da objasnim misao: „U početku je Adam bio savršen čovek.“ Prevodilac se počešao po glavi i rekao da na jeziku nama ne može da se seti reči za „savršen“. „Setio sam se“, najzad je rekao. „U početku je Adam bio kao zrela breskva.“

Zadovoljni svojom dodelom

Prošlo je oko 49 godina otkako smo stigli u ovu zemlju koja se sada zove Namibija. Više nije potrebna dozvola kako bi se ušlo u područja gde žive crnci. U Namibiji postoji jedna nova vlada sa ustavom koji garantuje jednakost među rasama. Danas u Vindhuku imamo četiri velike skupštine koje se sastaju u udobnim Dvoranama Kraljevstva.

Često smo razmišljali o rečima koje smo čuli u Gileadu: „Učini svoju stranu dodelu svojim domom.“ S obzirom kako je Jehova upravljao stvarima, uvereni smo da je njegova volja bila da ova strana zemlja postane naš dom. Zavoleli smo braću s njihovom zanimljivom kulturnom raznolikošću. Smejali smo se zajedno s njima kada su bili radosni i plakali kada su bili tužni. Neki od onih novih koje smo vozili u pretrpanim kolima na sastanke, sada služe kao stubovi u svojim skupštinama. Kada smo stigli u tu ogromnu zemlju 1953, tamo je bilo manje od deset lokalnih objavitelja koji su propovedali dobru vest. Od tih malih početaka broj objavitelja je porastao na preko 1 200. U skladu sa svojim obećanjem, Jehova je dao da raste tamo gde smo mi i drugi ’posadili i zalili‘ (1. Korinćanima 3:6).

Kada se osvrnemo na mnogo godina službe, prvo u Australiji i sada u Namibiji, Korali i ja osećamo duboko zadovoljstvo. Nadamo se da će nam Jehova i dalje davati snage da činimo njegovu volju sada i zauvek i molimo se za to.

[Slika na stranama 26, 27]

Kada smo se selili na dodelu u Rokhempton (Australija)

[Slika na 27. strani]

Na doku, kada smo bili na putu za školu Gilead

[Slika na 28. strani]

Svedočenje u Namibiji donosi nam mnogo radosti