Pitanja čitalaca

Da li je prema Pismu prikladno da hrišćanin na sudu stavi ruku na Bibliju i da se zakune da će govoriti samo istinu?

U ovoj stvari svaki pojedinac mora doneti ličnu odluku (Galatima 6:5). Međutim, Biblija ne zabranjuje da se neko na sudu zakune da će govoriti istinu.

Davanje zakletve dugo je bio rasprostranjen običaj. U drevna vremena, na primer, Grci su podizali ruku ka nebu ili su doticali oltar dok su davali zakletvu. Kada je rimski porotnik davao zakletvu, u ruci je držao kamen i zaklinjao se: „Ako namerno obmanjujem, dokle god on štiti ovaj grad i tvrđavu, neka od mene [bog] Jupiter odbaci svako dobro kao što ja odbacujem ovaj kamen“ (Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, od Džona Meklintoka i Džejmsa Stronga, tom VII, strana 260).

Dela poput ovih bila su pokazatelj da čovečanstvo teži za tim da prizna postojanje nekog boga koji može da posmatra ljude i kome su oni odgovorni. Od drevnih vremena, pravi obožavaoci Jehove razumeli su da on zna šta oni govore i rade (Poslovice 5:21; 15:3). Oni su davali zakletve u prisustvu Boga, da tako kažemo, ili pred njim kao svedokom. Na primer, to su učinili Voz, David, Solomon i Sedekija (Ruta 3:13; 2. Samuilova 3:35; 1. Kraljevima 2:23, 24; Jeremija 38:16). Obožavaoci pravog Boga takođe su i drugima dozvoljavali da ih stave pod zakletvu. Tako je bilo u slučaju Avrahama i Isusa Hrista (Postanje 21:22-24; Matej 26:63, 64).

Osoba koja je davala zakletvu pred Jehovom ponekad je to činila uz određenu gestikulaciju. Avram (Avraham) je rekao kralju Sodoma: „Dižem ruku svoju ka Jehovi Svevišnjemu, stvoritelju neba i zemlje i kunem se“ (Postanje 14:22). Anđeo koji je govorio s prorokom Danilom „podiže desnicu svoju i levicu svoju k nebu, i zakle se onim koji u večnosti živi“ (Danilo 12:7). Čak se i za Boga kaže da simbolično podiže svoju ruku u zakletvi (Ponovljeni zakoni 32:40; Isaija 62:8).

Pismo ne zabranjuje davanje zakletve. Međutim, hrišćanin ne mora da zakletvom potvrdi svaku izjavu koju daje. Isus je rekao: „Zato neka vaša reč da, znači da, vaše ne, ne“ (Matej 5:33-37). Učenik Jakov je istakao nešto slično. Kada je rekao „prestanite da se zaklinjete“, on je upozoravao na lakomisleno zaklinjanje (Jakov 5:12). Ni Isus ni Jakov nisu rekli da je pogrešno zakleti se na sudu da će se govoriti istina.

Dakle, šta ako se na sudu od hrišćanina zatraži da položi zakletvu da je njegovo svedočenje istinito? On može smatrati da sme položiti takvu zakletvu. Ukoliko to nije slučaj, možda će mu biti dozvoljeno da pred sudom svečano izjavi da ne laže (Galatima 1:20).

Kada procedura u sudnici uključuje podizanje ili polaganje ruke na Bibliju prilikom davanja zakletve, hrišćanin može izabrati da tome udovolji. On može imati na umu primere iz Pisma u kojima su zakletve bile propraćene određenom gestikulacijom. Da li će hrišćanin napraviti određeni gest prilikom zakletve ili ne, manje je važno od činjenice da se on pred Bogom zaklinje da će govoriti istinu. Takva zakletva je ozbiljna stvar. Ukoliko hrišćanin smatra da može i treba da odgovori na pitanje koje mu je u tim okolnostima postavljeno, onda treba da ima na umu da se zakleo da će reći istinu, što je hrišćanima inače cilj.