Životna priča

Prokušan u ’užarenoj peći‘ nevolja

ISPRIČAO PERIKLIS JANURIS

Od vlažne memljive ćelije uvukla mi se hladnoća u kosti. Dok sam tamo sedeo sâm, pokriven samo jednim tankim ćebetom, još uvek mi je pred očima bio sleđeni izraz lica moje mlade supruge u trenutku kada su me milicioneri dva dana ranije izvodili iz kuće, ostavljajući je s naše dve bolesne bebe. Supruga, koja nije delila moja verovanja, kasnije mi je poslala paket i jedno pisamce u kojem je pisalo: „Šaljem ti ove kolače i nadam se da ćeš se razboleti kao i tvoja deca.“ Hoću li se ikad vratiti i videti svoju porodicu?

TO JE bila samo jedna epizoda u dugoj i teškoj borbi za hrišćansku veru, u borbi koja je uključivala protivljenje porodice, odbačenost od društva, zakonske bitke i žestoko progonstvo. Ali kako i zašto sam se ja, jedna tiha i bogobojazna osoba, našao na jednom tako lošem mestu? Dozvolite mi, molim vas, da vam objasnim.

Siromašan dečak sa uzvišenim snom

Kada sam se rodio 1909. u Stavromenu na Kritu, zemljom su harali rat, siromaštvo i glad. Kasnije smo četvoro mlađe braće i sestara i ja jedva umakli naletu španske groznice. Pamtim da su nas roditelji u to vreme nedeljama držali zatvorene u kući kako se ne bismo zarazili.

Otac je bio siromašan zemljoradnik koji je bio veoma religiozan, ali bez predrasuda. Pošto je živeo u Francuskoj i Madagaskaru, dolazio je u kontakt s naprednim religioznim idejama. Ipak, naša porodica je ostala verna Grčkoj pravoslavnoj crkvi tako da smo svake nedelje  prisustvovali bogosluženju i tokom svoje godišnje posete u našoj kući je bio smešten lokalni episkop. Pevao sam u horu i moj životni san je bio da postanem sveštenik.

Godine 1929. stupio sam u policiju. Kada je moj otac umro bio sam na dužnosti u Solunu, na severu Grčke. Tražeći utehu i duhovno prosvetljenje uredio sam da budem premešten u policiju na Atosu, obližnjoj monaškoj zajednici koju pravoslavni hrišćani poštuju kao „svetu goru“. a Tamo sam služio četiri godine i izbliza posmatrao monaški život. Umesto da sam se približio Bogu, bio sam užasnut očiglednim nemoralom i pokvarenošću monaha. Zgrozio sam se kada mi je jedan arhimandrit koga sam poštovao uputio nemoralnu ponudu. Uprkos takvom razočaranju, još uvek sam iskreno želeo da služim Bogu i da postanem sveštenik. Čak sam obukao svešteničku odoru i slikao se za uspomenu. Posle nekog vremena vratio sam se na Krit.

„On je sam đavo!“

Godine 1942, oženio sam se jednom divnom devojkom, Frosinom, koja potiče iz ugledne porodice. Brak je učvrstio moju odluku da postanem sveštenik pošto je porodica moje supruge bila duboko religiozna. b Odlučio sam da odem u Atinu i studiram bogosloviju. Krajem 1943. stigao sam u heraklionsku luku na Kritu, ali u Atinu nisam otputovao. Možda zato jer sam u međuvremenu pronašao drugi izvor duhovne okrepe. Šta se desilo?

Već nekoliko godina je Emanuel Lionudakis, jedan energičan i mlad Jehovin svedok, širom Krita propovedao prosvetljujuće biblijske istine. c Neki su bili privučeni jasnim razumevanjem Božje Reči koje su prenosili Svedoci i napustili su lažnu religiju. U obližnjem gradu Sitiji, postojala je grupa poletnih Svedoka. To je smetalo lokalnom episkopu koji je — pošto je živeo u Sjedinjenim Državama — iz prve ruke znao koliko Jehovini svedoci mogu biti uspešni kao propovednici. On je bio rešen da u svom području iskoreni ovu „jeres“. Na njegovo huškanje, policija je redovno odvodila Svedoke u zatvor i izvodila ih pred sudove na temelju različitih lažnih optužbi.

Jedan od tih Svedoka je pokušao da mi objasni biblijsku istinu, ali je pretpostavljao da nisam bio zainteresovan. Zato je poslao jednog iskusnijeg Svedoka da razgovara sa mnom. Moja gruba reakcija je očigledno dovela do toga da se taj drugi Svedok vrati maloj grupi Svedoka i kaže: „Nemoguće je da Periklis postane Svedok. On je sam đavo!“

Prvo progonstvo

Drago mi je što Bog nije tako gledao na mene. Februara 1945. moj brat Dimostenis, koji je bio ubeđen da Jehovini svedoci poučavaju istini, dao mi je brošuricu Uteha za one koji plaču. d Njen sadržaj me je impresionirao. Odmah smo prestali da idemo u pravoslavnu crkvu, pridružili smo se maloj grupi u Sitiji i svedočili našoj braći i sestrama o svojoj novopronađenoj veri. Svi su prihvatili biblijsku istinu. Kao što sam i očekivao, odluka da napustim krivu religiju dovela je do progonstva i neprijateljstva moje supruge i njene porodice. Moj tast je čak neko vreme odbijao da razgovara sa mnom. Kod kuće su postojale nesuglasice i stalna napetost. Uprkos tome, 21. maja 1945. brat Minos Kokinakis krstio je Dimostenisa i mene. e

Najzad sam mogao da ostvarim svoj san i služim kao pravi Božji sluga! Još uvek  pamtim prvi dan u službi od kuće do kuće. Sa 35 brošurica u torbi otišao sam autobusom sâm do jednog sela. Bojažljivo sam počeo da idem od kuće do kuće. Što sam dalje išao, bio sam sve hrabriji. Kada je stigao jedan gnevan sveštenik hrabro sam se držao, ignorišući njegov uporan zahtev da krenem s njim u policijsku stanicu. Rekao sam mu da ću otići iz sela samo kad obiđem sve ljude, što sam i učinio. Bio sam tako srećan da nisam ni sačekao autobus već sam prepešačio 15 kilometara do kuće.

U rukama okrutnih ubica

Septembra 1945, u novoformiranoj skupštini u Sitiji dobio sam dodatne odgovornosti. Ubrzo je buknuo građanski rat u Grčkoj. Gerilske grupe su se s divljačkom mržnjom borile među sobom. Koristeći tu situaciju, episkop je podsticao jednu lokalnu gerilsku grupu da se na bilo koji način otarasi Svedoka (Jovan 16:2). Kada se ta grupa gerilaca autobusom uputila  u naše selo, jedna gospođa koja je bila prijateljski nastrojena prema nama takođe je bila u tom autobusu. Ona je slučajno čula plan za izvršavanje njihovog „od Boga određenog“ zadatka, pa nas je upozorila. Sakrili smo se, a jedan naš rođak je intervenisao u našu korist. Preživeli smo.

To je bio uvod za daljnje nevolje. Batinanja i zastrašivanja su postala svakodnevna pojava. Naši protivnici su pokušali da nas prisile da se vratimo crkvi, da krstimo svoju decu i da se prekrstimo. Jednom prilikom su tukli mog brata dok nisu mislili da je mrtav. Bolelo me je kada sam video kako su mojim sestrama pocepali odeću i onda ih tukli. Tokom tog perioda, crkva je na silu krstila osmoro dece Jehovinih svedoka.

Godine 1949. umrla je moja majka. Sveštenik nas je ponovo progonio, optužujući nas da se nismo povinovali zakonskim odredbama za dobijanje dozvole za sahranu. Dospeo sam na sud i posle bio oslobođen. To je bilo izvanredno svedočanstvo, pošto je tokom uvodne izjave na sudu spomenuto Jehovino ime. Jedino što je preostalo našim protivnicima kako bi „nas urazumili“ bilo je da nas uhapse i pošalju u izgnanstvo. To se i desilo aprila 1949.

U ’užarenoj peći‘

Bio sam jedan od trojice braće koju su uhapsili. Moja supruga nije čak ni došla da me vidi u lokalnoj policijskoj stanici. Prvo su nas odveli u zatvor u Heraklionu. Kao što je opisano na početku, bio sam usamljen i potišten. Ostavio sam za sobom mladu suprugu koja nije delila moja verovanja i dva mala deteta. Usrdno sam se molio Jehovi za pomoć. U misli su mi došle Božje reči koje su zapisane u Jevrejima 13:5: „Nikako te neću ostaviti i nipošto te neću napustiti.“ Shvatio sam koliko je mudro da se bezuslovno uzdam u Jehovu (Poslovice 3:5).

Saznali smo da ćemo biti prognani na Makronisos, pusto ostrvo na obali Atike (Grčka). Samo spominjanje tog ostrva bilo je dovoljno da svakog ispuni strahom jer je tamošnji zatvor bio poznat po mučenju i ropskom radu. Na putu do zatvora, zaustavili smo se u Pireju. Iako smo imali lisice na rukama, bili smo ohrabreni kada su neki suhrišćani stigli na brod i zagrlili nas (Dela apostolska 28:14, 15).

Život na Makronisosu bio je noćna mora. Vojnici su maltretirali zatvorenike od jutra do mraka. Mnogi zatvorenici koji nisu bili Svedoci poludeli su, neki su umrli, a veliki broj njih su ostali invalidi. Tokom noći bismo čuli krike i ječanje onih koji su bili mučeni. Tanko ćebe nije moglo da me zagreje za vreme hladnih noći.

Postepeno su Jehovini svedoci u logoru postali dobro poznati jer se njihovo ime svakog jutra spominjalo u toku prozivke. Tako smo imali puno prilika da damo svedočanstvo. Čak sam imao prednost da krstim jednog političkog zatvorenika koji je napredovao i posvetio svoj život Jehovi.

Tokom izgnanstva, stalno sam pisao svojoj dragoj supruzi čak iako nikad nisam dobio odgovor od nje. To me nije sprečilo da joj s nežnošću pišem, tešim je i uveravam da je ovo samo privremena patnja i da ćemo ponovo biti srećni.

U međuvremenu, naš broj je porastao jer su stigla još neka braća. Radeći u kancelariji upoznao sam se s pukovnikom tog logora. Budući da je poštovao Svedoke, prikupio sam hrabrost da ga pitam da li bismo mogli iz naše podružnice u Atini da primimo nešto biblijske literature. „To je nemoguće“, rekao je, „ali zašto vaši ljudi iz Atine ne bi spakovali tu literaturu i poslali je ovde na moje ime?“ Stajao sam zaprepašćen! Nekoliko dana kasnije, kada smo istovarivali jedan čamac koji je tek pristigao, jedan policajac je salutirao tom pukovniku i obavestio ga: „Gospodine, stigao je vaš paket.“ „Kakav paket?“, odgovorio je. Slučajno sam se zadesio u blizini i čuo taj razgovor pa  mu šapnuo: „To je verovatno naše i kako ste vi naredili poslato je na vaše ime.“ Bio je to jedan od načina na koji se Jehova brinuo za duhovnu hranu.

Neočekivani blagoslov — zatim još nevolja

Bio sam oslobođen pred kraj 1950. Vratio sam se kući — bolešljiv, bled i ispijen, sa strahom kako ću biti dočekan. Kako sam samo bio srećan što sam ponovo mogao da vidim svoju ženu i decu! Što je bilo još lepše, iznenadio sam se kad sam saznao da Frosini više nije neprijateljski raspoložena prema meni. Pisma iz zatvora su bila delotvorna. Frosini je bila dirnuta mojom istrajnošću i upornošću. Kratko posle toga, s njom sam dugo razgovarao kako bismo se pomirili. Ona je prihvatila biblijski studij i izgradila veru u Jehovu i njegova obećanja. Jedan od najsrećnijih dana u mom životu bio je kada sam je 1952. krstio kao predanog Jehovinog slugu!

Godine 1955, započeli smo s akcijom u kojoj smo svim sveštenicima delili po primerak brošurice Hrišćanski svet ili hrišćanstvo — šta je „svetlost sveta“? Bio sam uhapšen i izveden pred sud s mnogo drugih Svedoka. Bilo je pokrenuto tako mnogo sudskih procesa protiv Jehovinih svedoka da je sud morao da održi jedno posebno zasedanje kako bi sve saslušao. Tog dana, u sudnici su bile mnoge važne ličnosti iz pravosuđa te pokrajine kao i mnogo sveštenika. Episkop je šetao tamo-amo između sedišta. Jedan od sveštenika je podneo tužbu protiv mene zbog prozelitizma. Sudija ga je upitao: „Da li je vaša vera toliko slaba da se čitanjem jedne brošure možete preobratiti?“ Sveštenik je ostao bez reči. Bio sam oslobođen, ali neka braća su bila osuđena na šest meseci zatvora.

Narednih godina smo više puta bili hapšeni i broj sudskih parnica se povećavao. Advokati koji su nas zastupali imali su pune ruke posla. Bio sam izvođen na sud ukupno 17 puta. Uprkos progonstvu, bili smo redovni u našoj službi propovedanja. S radošću smo prihvatili taj izazov i žestoke kušnje su pročistile našu veru (Jakov 1:2, 3).

Nove prednosti i izazovi

Preselili smo se u Atinu 1957. Ubrzo sam bio naimenovan da služim u jednoj novoformiranoj skupštini. Uz svesrdnu podršku moje supruge, vodili smo jednostavan život i bili smo usredsređeni na duhovne aktivnosti. Tako smo većinu svog vremena mogli posvetiti propovedanju. Tokom godina smo bili zamoljeni da se selimo u mnoge skupštine kojima je bila potrebna pomoć.

 Moj sin je 1963. napunio 21 godinu i morao je da se javi na regrutaciju. Zbog svog neutralnog stava mnogi Svedoci koji su dobili poziv za regrutaciju podnosili su batinanja, ruganja i poniženja. To je doživeo i moj sin. Da bih ga ohrabrio, dao sam mu svoje ćebe s Makronisosa, što je u simboličnom smislu značilo da sledi primer ranijih čuvara besprekornosti. Braća koja su bila pozivana na regrutaciju, izvođena su pred vojni sud i obično osuđivana na dve do četiri godine zatvora. Nakon njihovog oslobađanja bili su pozvani i ponovo osuđeni. Kao religiozni sluga, mogao sam da posetim razne zatvore i imao sam ograničene kontakte sa svojim sinom i drugim vernim Svedocima. Moj sin je proveo u zatvoru više od šest godina.

Jehova nas je podržavao

Kada je uvedena religiozna sloboda u Grčkoj, imao sam prednost da služim kao privremeni specijalni pionir na ostrvu Rodos. Onda se 1986. ukazala potreba u Sitiji na Kritu, gde sam ranije i započeo svoju hrišćansku službu. Oduševljeno sam prihvatio ovu dodelu, da ponovo služim s dragim suobožavaocima koje poznajem još od svoje mladosti.

Kao najstariji član familije, srećan sam što mogu videti da gotovo svih 70 mojih rođaka lojalno služe Jehovi. Taj broj se i dalje povećava. Neki služe kao starešine, sluge pomoćnici, pioniri, beteliti i putujući nadglednici. Više od 58 godina moja vera je bila ispitivana u ’užarenoj peći‘ nevolja. Sada imam 93 godine i kada se osvrnem, ni za čim ne žalim u svojoj službi Bogu. On mi daje snagu kako bih se odazvao na njegov ljubazni poziv: „Daj mi, sine, srce svoje; uživale oči tvoje u putevima mojim!“ (Poslovice 23:26).

[Fusnote]

[Okvir na 27. strani]

Makronisos ostrvo terora

U periodu od deset godina, od 1947. do 1957, na neplodnom i pustom ostrvu Makronisos bilo je više od 100 000 zatvorenika. Među njima je bilo mnoštvo vernih Svedoka koji su tamo poslati zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Obično je Grčka pravoslavna crkva bila ta koja je podsticala na progonstvo Svedoka, lažno ih optužujući da su komunisti.

U pogledu procesa „prevaspitavanja“ koji se koristio na Makronisosu, jedna grčka enciklopedija navodi: „Metode surovog mučenja... uslovi života koji su za civilizovan svet neprihvatljivi i ponižavajuće ophođenje čuvara prema zatvorenicima... predstavljaju sramni deo grčke prošlosti.“

Nekim Svedocima je rečeno da nikada neće biti pušteni sve dok se ne odreknu svojih religioznih uverenja. Pa ipak, besprekornost tih Svedoka nije bila slomljena. Štaviše, neki politički zatvorenici su prihvatili biblijsku istinu jer su bili u kontaktu sa Svedocima.

[Slika na 27. strani]

Minos Kokinakis (treći s desna) i ja (četvrti sleva) na kažnjeničkom ostrvu Makronisos

[Slika na 29. strani]

Saradnja sa Svedocima u Sitiji na Kritu, gde sam služio u mladosti