Životna priča

Tražiti najpre Kraljevstvo — stabilan i srećan život

ISPRIČALA DŽETA SUNAL

Nakon doručka smo čuli obaveštenje na radiju: „Jehovini svedoci su nezakonita organizacija i njihovo delovanje je zabranjeno.“

BILO je to 1950. i nas četiri, u svojim 20-im, služile smo kao misionarke Jehovinih svedoka u Dominikanskoj Republici. U tu zemlju stigle smo godinu dana ranije.

Misionarska služba nije oduvek bila moj životni cilj. Doduše, kao dete sam išla u crkvu. Međutim, moj otac je prestao da ide u crkvu tokom Prvog svetskog rata. Godine 1933, na dan mog posvećenja u Episkopalnoj crkvi, biskup je pročitao samo jedan stih iz Biblije i onda je počeo da govori o politici. Moja majka je bila tako uznemirena da nikada više nije ušla u crkvu.

Naš život se menja

Moji roditelji, Vilijam Karl i Meri Adams, dobili su petoro dece. Sinove Dona, Džoela i Karla; moju sestru Džoj koja je najmlađa, a ja sam najstarija. Mislim da sam imala 13 godina kada sam jednog dana nakon škole zatekla mamu kako čita jednu brošuricu koju su objavili Jehovini svedoci. Imala je naslov Kraljevstvo, nada sveta. „Ovo je istina“, rekla mi je.

Mama je svima nama govorila o stvarima koje je učila iz Biblije. Rečima i primerom pomogla nam je da shvatimo koliko je važan Isusov savet: „Tražite najpre kraljevstvo i Božju pravednost“ (Matej 6:33).

Nisam je uvek slušala sa uvažavanjem. Jednom sam rekla: „Mama, prestani da mi propovedaš ili ti nikad više neću brisati suđe.“ Ali ona je taktično nastavila da nam govori. Redovno je nas decu vodila sa sobom na biblijske sastanke koji  su se održavali u kući Klare Rajan, koja je živela nedaleko od naše kuće u Elmherstu (Ilinois, SAD).

Klara je takođe držala časove klavira. Kada su njeni učenici imali godišnji koncert, ona je tu priliku koristila da govori o Božjem Kraljevstvu i o nadi u uskrsenje. S obzirom da sam iz interesovanja prema muzici od svoje sedme godine učila da sviram violinu, slušala sam ono što je Klara govorila.

Uskoro smo mi deca počeli s mamom da posećujemo skupštinske sastanke u zapadnom delu Čikaga. Morali smo dugo da putujemo autobusom i tramvajem, ali to su bile neke od naših prvih lekcija o tome kako da najpre tražimo Kraljevstvo. Godine 1938, tri godine nakon što se mama krstila, otišla sam s njom u Čikago na jedan kongres Jehovinih svedoka. Čikago je bio jedan od 50 gradova koji su za tu priliku bili povezani radio-telefonskom vezom. Ono što sam čula dirnulo mi je srce.

Međutim, u mom srcu je takođe bila i ljubav prema muzici. Nakon što sam 1938. završila srednju školu, otac mi je omogućio da studiram na Američkom muzičkom konzervatorijumu u Čikagu. Tako sam naredne dve godine studirala muziku, svirala u dva orkestra i razmišljala o muzičkoj karijeri.

Moj profesor violine Herbert Batler napustio je Evropu da bi živeo u Sjedinjenim Državama. Dala sam mu brošuricu Izbeglice a misleći da bi je možda pročitao. To je i uradio, i nakon časa sledeće sedmice, rekao je: „Dobro sviraš Džeta, i ako nastaviš da studiraš mogla bi da dobiješ posao u radio-orkestru ili kao učitelj muzike.“ Dodirnuo je brošuricu koju sam mu dala i nastavio: „Međutim, mislim da tvoje srce pripada ovome. Zašto to ne izabereš za svoj životni poziv?“

Ozbiljno sam razmišljala o tome. Umesto da nastavim sa studijama na konzervatorijumu, prihvatila sam mamin poziv da jula 1940. odem u Detroit (Mičigen) na kongres Jehovinih svedoka. Boravili smo u šatorima u kamp-naselju. Naravno, moja violina je bila uz mene i svirala sam u  kongresnom orkestru. Ali u kamp-naselju sam srela mnogo pionira (punovremenih jevanđelizatora). Svi su bili tako radosni. Odlučila sam da se krstim i da predam molbu za pionirsku službu. Molila sam Jehovu da mi pomogne da nastavim s punovremenom službom čitavog svog života.

Počela sam s pionirskom službom u mom rodnom gradu. Kasnije sam služila u Čikagu. Godine 1943. preselila sam se u Kentaki. Tog leta, neposredno pre oblasnog kongresa, dobila sam poziv da pohađam drugi razred škole Gilead gde bih se obučila za misionarsko delo. Trebalo je da škola počne u septembru 1943.

Tokom tog letnjeg kongresa boravila sam kod jedne Svedokinje koja mi je ponudila da od garderobe njene ćerke uzmem sve što sam želela. Njena ćerka je otišla u vojsku i rekla je svojoj majci da podeli sve njene stvari. Za mene su te stvari predstavljale ispunjenje Isusovog obećanja: „Stalno, dakle, tražite najpre kraljevstvo i Božju pravednost, a sve će vam se ovo drugo dodati“ (Matej 6:33). Pet meseci u Gileadu prošlo je brzo i nakon diplomiranja 31. januara 1944, željno sam iščekivala da započnem s misionarskom službom.

I oni su izabrali punovremenu službu

Mama je započela s pionirskom službom 1942. U to vreme, moja tri brata i sestra su još uvek bili školarci. Mama ih je često dočekivala nakon škole i vodila ih sa sobom u službu na terenu. Takođe ih je učila da pomažu oko kućnih poslova. Ona sama je često ostajala do kasno u noć peglajući ili obavljajući druge neophodne poslove da bi sutradan mogla da ide u službu.

Januara 1943, dok sam služila kao pionir u Kentakiju, moj brat Don takođe je postao pionir. Tatu je to razočaralo jer se nadao da će sva njegova deca imati fakultetsko obrazovanje, kao on i mama. Nakon što je bio pionir približno dve godine, Don je bio pozvan da nastavi punovremenu službu kao član svetske centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu (Njujork).

Džoel je počeo s pionirskom službom u junu 1943. dok je živeo kod roditelja. Tokom tog vremena je bezuspešno pokušavao da ubedi tatu da prisustvuje jednom kongresu. Međutim, pošto Džoel nije uspeo da započne neki kućni biblijski studij na svom području, tata se složio da Džoel vodi s njim studij s knjigom „Istina će vas osloboditi“. S lakoćom je odgovarao na pitanja, ali od Džoela je tražio biblijski dokaz za ono što je bilo navedeno u knjizi. To je Džoelu pomoglo da usvoji biblijsku istinu.

Džoel se nadao da će ga Regrutna komisija izuzeti od služenja vojnog roka na osnovu statusa religioznog sluge, kao i u slučaju Dona. Ali kada su članovi komisije videli koliko je Džoel mlad, odbili su da mu daju status religioznog sluge i poslali su mu poziv za služenje vojnog roka. Kada je on odbio da stupi u vojsku, izdat je nalog za hapšenje. Nakon što ga je FBI pronašao, proveo je tri dana u Okružnom zatvoru Kuk.

Tata je na temelju vrednosti naše kuće položio kauciju da bi Don bio pušten iz zatvora. Posle toga, isto to je činio i za druge mlade Svedoke koji su se našli u sličnoj situaciji. Nepravda je razbesnela mog oca i on je otišao sa Džoelom u Vašington, da vidi da li se može podneti žalba. Konačno, Džoel je dobio status  religioznog sluge i slučaj je obustavljen. Otac mi je pisao na mojoj misionarskoj dodeli: „Mislim da zasluga za ovu pobedu pripada Jehovi!“ Krajem avgusta 1946, Džoel je takođe bio pozvan da služi kao član centrale u Bruklinu.

Karl je nekoliko puta učestvovao u pionirskoj službi tokom školskih raspusta pre nego što je završio srednju školu početkom 1947. i onda je započeo sa opštom pionirskom službom. Tatino zdravlje se u tom periodu pogoršalo tako da mu je Karl pomagao u vođenju posla neko vreme pre nego što je otišao na svoju pionirsku dodelu. Krajem 1947, Karl je počeo da služi zajedno s Donom i Džoelom u bruklinskoj centrali kao član betelske porodice.

Džoj je počela s pionirskom službom kada je završila srednju školu. Onda se 1951. pridružila Donu, Džoelu i Karlu u Betelu. Čistila je sobe i takođe je radila u Odeljenju za pretplate. Godine 1955, udala se za Rodžera Morgana, člana betelske porodice. Otprilike sedam godina kasnije, izašli su iz Betela da bi zasnovali porodicu. S vremenom, podigli su dvoje dece koja takođe služe Jehovi.

Kada su sva deca bila u punovremenoj službi, mama je pružila tati potrebno ohrabrenje tako da je i on predao svoj život Jehovi i krstio se 1952. Narednih 15 godina, sve do svoje smrti, tata je bio jako dovitljiv u nastojanju da drugima prenese istinu o Kraljevstvu, iako mu je bolest nametala ograničenja.

Nakon kratkog prekida zbog tatine bolesti, mama je nastavila s pionirskom službom sve do svoje smrti. Nikada nije imala automobil niti je vozila bicikl. Iako malog rasta, išla je svugde, često u udaljena seoska područja da bi vodila biblijske studije.

Na misionarskom polju

Nakon diplomiranja u školi Gilead, grupa nas učestvovala je u pionirskoj službi severno od Njujorka oko godinu dana, dok nismo dobili neophodne putne isprave. Konačno smo 1945. otputovali na našu dodelu, na Kubu, gde smo se postepeno navikli na nov način života. Odaziv na naše propovedanje je bio dobar i uskoro smo svi vodili mnogo biblijskih studija. Tamo smo služili nekoliko godina. Onda smo dobili dodelu u Dominikanskoj Republici. Jednog dana sam srela jednu ženu koja me je uporno molila da upoznam jednu njenu mušteriju, Francuskinju po imenu Suzan Enfroa koja je želela pomoć da bi razumela Bibliju.

Suzan je bila Jevrejka i kada je Hitler napao Francusku njen muž ju je zajedno s njihovo dvoje dece sklonio u drugu zemlju. Suzan je odmah drugima prenosila spoznanje koje je sticala. Prvo je razgovarala sa ženom koja me je zamolila da je posetim, a onda sa Blanš, jednom prijateljicom iz Francuske. Obe su napredovale do krštenja.

 „Kako mogu da pomognem mojoj deci?“, pitala me je Suzan. Njen sin je studirao medicinu, a ćerka balet, nadajući se da će zaigrati u Mjuzik Holu u Njujorku. Suzan im je poslala pretplate na Kulu stražaru i Probudite se! To je vodilo do toga da su Suzanin sin i snaha kao i njena sestra bliznakinja postali Svedoci. Suzanin muž, Lui, bio je nervozan zbog toga što njegovu ženu zanimaju Jehovini svedoci s obzirom da je vlada Dominikanske Republike već zabranila naše delo. Ali nakon što se čitava porodica preselila u Sjedinjene Države i on je takođe postao Svedok.

I pored zabrane nastavljamo da služimo

Iako je nedugo nakon što smo 1949. dodeljeni u Dominikansku Republiku delo Jehovinih svedoka bilo zabranjeno, bili smo odlučni da slušamo Boga kao vladara pre nego ljude (Dela apostolska 5:29). Nastavili smo da najpre tražimo Božje Kraljevstvo tako što smo propovedali dobru vest o njemu kao što je Isus poučio svoje sledbenike (Matej 24:14). Međutim, naučili smo da budemo „oprezni kao zmije, a ipak bezazleni kao golubovi“ dok smo izvršavali naše propovedničko delo (Matej 10:16). Na primer, moja violina je bila od velike pomoći. Nosila sam je sa sobom kada sam vodila biblijske studije. Moji studenti nisu postali violinisti, ali nekoliko porodica jesu postali Jehovine sluge!

Nakon što je zabrana stupila na snagu, nas četiri — Meri Anjol, Sofija Sovijak, Idit Morgan i ja — bile smo prebačene iz misionarskog doma u San Fransisko de Makorisu u drugi dom koji se nalazio u podružnici u Santo Domingu, glavnom gradu. Ali svakog meseca putovala sam na našu prvobitnu dodelu da bih držala čas muzike. Tako sam mogla u koferu za violinu da nosim duhovnu hranu za našu hrišćansku braću i sestre i da donesem natrag njihove izveštaje službe na terenu.

Kada su braća iz San Fransisko de Makorisa bila zatvorena u Santjagu zbog svog hrišćanskog stava neutralnosti, bila sam zamoljena da im odnesem novac i po mogućnosti Biblije kao i da od njih prenesem poruke njihovim porodicama. U zatvoru u Santjagu, kada su stražari videli kofer za violinu pod mojom miškom, pitali su: „Šta će ti to?“ „Da ih razveselim“, odgovorila sam.

Među pesmama koje sam svirala bila je jedna koju je napisao jedan Svedok dok je bio u nacističkom koncentracionom logoru. Sada je ta pesma pod brojem 29 u pesmarici Jehovinih svedoka. Svirala sam je da bi naša zatvorena braća mogla da nauče da je pevaju.

Saznala sam da su mnogi Svedoci bili prebačeni na jednu farmu koja je pripadala Truhilju, predsedniku vlade. Rekli su mi da to nije daleko od puta kojim prolazi  autobus. Tako sam oko podne izašla iz autobusa i pitala za put do farme. Vlasnik male radnje pokazao je preko planinskog venca i ponudio mi svog konja i jednog dečaka da me odvede pod uslovom da ostavim svoju violinu kao garanciju.

Morali smo da pređemo reku koja je bila iza tih brda pri čemu smo oboje sedeli na konju dok je plivao. Videli smo jato papagaja s njihovim zelenim i plavim perjem koje je blistalo na suncu. Bili su tako ljupki! Pomolila sam se: „Hvala ti, Jehova, što si ih načinio tako lepe.“ Konačno smo u četiri sata po podne stigli na farmu. Vojnik na dužnosti ljubazno mi je dopustio da razgovaram s braćom i dozvolio mi je da im dam sve stvari koje sam donela, čak i jednu malu Bibliju.

Pri povratku sam se molila čitavim putem jer je pao mrak. Stigli smo do radnje mokri od kiše. Pošto je zadnji autobus otišao zamolila sam vlasnika radnje da zaustavi kamion koji je prolazio. Da li je bezbedno da idem s dva čoveka u kamionu? Jedan od njih me je upitao: „Da li poznaješ Sofiju? Ona je proučavala s mojom sestrom.“ Zaključila sam da je to Jehovin odgovor na moju molitvu! Stigla sam bezbedno do Santo Dominga.

Godine 1953, bila sam među onima iz Dominikanske Republike koji su prisustvovali međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka na Jenki stadionu u Njujorku. Bila je prisutna čitava moja porodica, uključujući i mog oca. Nakon izveštaja o napretku dela propovedanja u Dominikanskoj Republici, moja partnerka u službi, Meri Anjol i ja, imale smo mali deo u programu gde smo pokazale kako propovedamo pod zabranom.

Posebne radosti putujućeg dela

Tog leta sam upoznala Rudolfa Sunala za koga sam se udala naredne godine. Članovi njegove porodice su postali Svedoci u Alegeniju (Pensilvanija) kratko nakon Prvog svetskog rata. Nakon izdržavanja zatvorske kazne zbog hrišćanske neutralnosti tokom Drugog svetskog rata, počeo je betelsku službu u Bruklinu. Nedugo posle našeg venčanja bio je pozvan da posećuje skupštine kao putujući nadglednik. Narednih 18 godina sam ga pratila u pokrajinskom delu.

Posećivali smo Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Nju Hempšir i Masačusets kao i druga mesta. Obično smo boravili u domovima naše hrišćanske braće i sestara. Posebnu radost predstavljala je mogućnost da ih dobro upoznamo i da zajedno služimo Jehovi. Uvek su bili srdačni i iskreni pružajući nam ljubav i gostoprimstvo. Nakon što se Džoel oženio mojom bivšom partnerkom u službi, Meri Anjol, proveli su tri godine u putujućem delu posećujući skupštine u Pensilvaniji i Mičigenu. Nakon toga, Džoel je 1958. bio pozvan da još jednom bude član betelske porodice, ovog puta s Meri.

Karl je bio u Betelu oko sedam godina kada je dobio dodelu da nekoliko meseci  učestvuje u pokrajinskom delu kako bi stekao dodatno iskustvo. Posle toga postao je instruktor u školi Gilead. Godine 1963, oženio se s Bobi koja je verno služila u Betelu do svoje smrti oktobra 2002.

Tokom mnogih godina provedenih u Betelu, Don je s vremena na vreme putovao u druge zemlje da bi pomagao onima koji su radili u podružnicama i misionarskom delu. To je obuhvatalo zemlje Orijenta, Afrike, Evrope i Severne i Južne Amerike. Donova lojalna supruga Dolores često je putovala s njim.

Naše okolnosti se menjaju

Posle duge bolesti moj otac je umro, ali pre toga mi je rekao da je jako srećan što smo izabrali da služimo Jehovi Bogu. Kazao je da smo dobili mnogo više blagoslova nego da smo težili za fakultetskim obrazovanjem što je on imao na umu. Nakon što sam pomogla mami da se spakuje kako bi se preselila bliže mojoj sestri Džoj, moj muž i ja smo prihvatili nekoliko pionirskih dodela u Novoj Engleskoj da bismo bili bliže njegovoj majci, kojoj je tada bila potrebna naša pomoć. Posle smrti njegove majke, moja majka je živela s nama 13 godina. Onda je 18. januara 1987. završila svoju dodelu na zemlji u starosti od 93 godine.

Kada su je prijatelji pohvaljivali zato što je svu svoju decu vaspitala da vole Jehovu i da mu služe, mama je često skromno odgovarala: „Samo sam radila s ’dobrom zemljom‘“ (Matej 13:23). Kakav je to blagoslov bio imati bogobojazne roditelje koji su nam dali dobar primer u revnosti i poniznosti!

Kraljevstvo je još uvek na prvom mestu

Nastavili smo da Božje Kraljevstvo stavljamo na prvo mesto u našem životu i takođe smo se trudili da primenimo Isusov savet da delimo s drugima (Luka 6:38; 14:12-14). Za uzvrat, Jehova je velikodušno zadovoljio naše potrebe. Naš život je bio stabilan i srećan.

Rudijeva i moja ljubav prema muzici nije izbledela. Prijatne su večeri kada drugi koji takođe vole muziku dođu kod nas na druženje i kada zajedno sviramo na svojim instrumentima. Ali muzika nije moj životni poziv. Ona je jedno zadovoljstvo u mom životu. Sada moj muž i ja uživamo dok gledamo plodove naše pionirske službe, ljude kojima smo pomagali tokom godina.

Uprkos tome što sada imamo zdravstvenih problema, mogu reći da je naš život bio vrlo srećan i stabilan tokom više od 60 godina koje smo proveli u punovremenoj službi. Svako jutro kada se probudim zahvaljujem Jehovi što je odgovorio na moju molitvu kada sam pre mnogo godina započela s punovremenom službom, i razmišljam: ’Kako bih danas mogla da najpre tražim Kraljevstvo?‘

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Naša porodica 1948. (sleva nadesno): Džoj, Don, mama, Džoel, Karl, ja i tata

[Slika na 25. strani]

Mama je bila primer revnosti u službi

[Slika na 26. strani]

Karl, Don, Džoel, Džoj i ja danas, posle više od 50 godina

[Slika na 27. strani]

Sleva nadesno: ja, Meri Anjol, Sofija Sovijak i Idit Morgan kao misionarke u Dominikanskoj Republici

[Slika na 28. strani]

S Meri (levo) na Jenki stadionu, 1953.

[Slika na 29. strani]

S mojim mužem kada je bio u pokrajinskom delu