Svako će sedeti pod svojom smokvom

TOKOM vrelih letnjih dana, u zemljama Bliskog istoka hladovina je pravo blago. Dobrodošlo je svako drvo koje nudi zaklon od sunca, posebno kada raste u blizini nečijeg doma. Sa svojim velikim, širokim listovima i širokom krošnjom, smokva pruža bolji hlad od skoro svakog drugog drveta u ovoj oblasti.

Prema knjizi Plants of the Bible, „[smokvin] hlad navodno pruža više svežine od hlada jednog šatora“. Smokve koje su u drevnom Izraelu sađene na rubovima vinograda pružale su odlično mesto za kratak predah.

Na kraju dugog, vrelog dana, članovi porodice su mogli da sede pod svojom smokvom i uživaju u prijatnom druženju. Osim toga, smokva svog vlasnika daruje obiljem hranljivog ploda. Zato je, još od vremena kralja Solomona, sedeti pod svojom smokvom značilo posedovati mir, blagostanje i izobilje (1. Kraljevima 4:24, 25).

Vekovima ranije, prorok Mojsije je opisao Obećanu zemlju kao ’zemlju smokava‘ (Ponovljeni zakoni 8:8). Dvanaestorica uhoda su pružili dokaz o njenoj plodnosti tako što su doneli smokve i drugo voće u izraelski logor (Brojevi 13:21-23). Jedan putnik koji je u 19. veku posetio biblijske zemlje, rekao je da u tom podneblju od sveg drveća najčešće možete videti smokvu. Nije ni čudo što je Pismo tako često spominje!

Drvo koje rađa dva puta godišnje

Smokva se prilagođava većini vrsta zemljišta, a njen razgranati koren omogućava joj da izdrži duga, sušna leta koja vladaju na Bliskom istoku. Ovo drvo je neobično zbog toga što u junu donosi rod mladih smokava, a glavni rod donosi od avgusta pa nadalje (Isaija 28:4). Izraelci su rani rod obično jeli dok je voće još bilo sveže. Kasniji  rod su sušili i koristili tokom cele godine. Suve smokve su se mogle sušiti u grudama, ponekad s dodatkom badema. Ovakve grude smokava bilo je lako napraviti, a bile su hranljive i ukusne.

Razborita žena Avigeja dala je Davidu dvesta gruda suvih smokava jer je sigurno mislila da će to biti odlična hrana za begunce (1. Samuilova 25:18, 27). Suve smokve su takođe služile u medicinske svrhe. Na primer, kralj Jezekija je imao otok od kojeg je mogao umreti. Na taj otok mu je stavljena topla obloga od kaše od suvih smokava i Jezekija se oporavio, ali prvenstveno zahvaljujući božanskoj intervenciji a (2. Kraljevima 20:4-7).

U drevna vremena, suve smokve su širom Sredozemlja bile veoma cenjene. Državnik Katon je mahao smokvinom granom kako bi ubedio Rimski senat da započne Treći punski rat protiv Kartagine. Najbolje suve smokve u Rimu stigle su iz Karie u Maloj Aziji. Zato je latinski naziv za suve smokve postao carica. Ista oblast u današnjoj Turskoj i dalje proizvodi suve smokve vrhunskog kvaliteta.

Izraelski uzgajivači su često sadili smokve u vinogradima, ali uvek su sekli neplodna stabla. Bilo je suviše malo dobrog zemljišta da bi se trošilo na besplodna stabla. U Isusovom poređenju o jednoj besplodnoj smokvi, uzgajivač je rekao vinogradaru: „Evo ima već tri godine kako dolazim da tražim plod na ovoj smokvi, ali ga ne nalazim. Poseci je! Zašto da zbog nje zemlja stoji beskorisna?“ (Luka 13:6, 7). S obzirom da se u Isusovo vreme na svaku voćku plaćao porez, svako besplodno drvo bi takođe bilo nepoželjan ekonomski teret.

Smokve su igrale važnu ulogu u ishrani Izraelaca. Zbog toga, slab rod smokve — ponekad povezan s Jehovinim nepovoljnim sudom — predstavljao bi veliku nesreću (Osija 2:12; Amos 4:9). Prorok Avakum je rekao: „Neće smokva procvetati niti loza rod svoj dati, neće biti ploda maslinova, niti će njive hranu dati... ali ću se ja radovati u Jehovi, radovaću se u Bogu spasa moga“ (Avakum 3:17, 18).

Znak neverne nacije

Pismo ponekad koristi smokvu ili njen rod na simboličan način. Na primer, Jeremija je uporedio verne izgnanike iz Jude s korpom dobrih, ranih smokava koje su se obično jele sveže. Međutim, neverni izgnanici bili su upoređeni s lošim smokvama koje se nisu mogle jesti i koje su se obavezno bacale (Jeremija 24:2, 5, 8, 10).

Poređenjem o besplodnoj smokvi, Isus je pokazao koliko je Bog strpljiv s jevrejskom nacijom. Kao što je prethodno opisano, govorio je o nekom čoveku koji je imao jednu smokvu u svom vinogradu. Drvo je tri godine bilo  besplodno i vlasnik je hteo da ga poseče. Ali, vinogradar je rekao: „Gospodaru, ostavi je još ovu godinu, dok okopam oko nje i nađubrim je; pa ako ubuduće bude donosila plod, dobro; a ako ne, poseći ćeš je“ (Luka 13:8, 9).

Kada je Isus ispričao ovo poređenje, već je propovedao tri godine i trudio se da razvije veru među Jevrejima. Isus je pojačao svoju službu tako što je „đubrio“ simboličnu smokvu — jevrejsku naciju — pružajući joj priliku da donese plod. Ipak, nedelju dana pre nego što je Isus umro, postalo je očigledno da je nacija u celini gledano odbacila Mesiju (Matej 23:37, 38).

Isus je još jednom koristio smokvu kako bi ilustrovao loše duhovno stanje u kom se nacija nalazila. Dok je četiri dana pre svoje smrti išao od Vitanije do Jerusalima, video je olistalu smokvu, ali koja nije imala plod. S obzirom da su smokve donosile rani rod u vreme listanja — ponekad čak i ranije — to što je drvo bilo bez ploda pokazalo je da je bilo beskorisno (Marko 11:13, 14). b

Poput besplodne smokve koja je izgledala zdravo, jevrejska nacija je imala varljiv spoljašnji izgled. Nije donosila plodove koji bi bili ugodni Bogu, i na kraju je odbacila Jehovinog Sina. Isus je prokleo jalovu smokvu i učenici su primetili da se već narednog dana osušila. To sasušeno drvo odgovarajuće je simbolizovalo kako će Bog uskoro odbaciti Jevreje kao svoj izabrani narod (Marko 11:20, 21).

’Učite od smokve‘

Isus je takođe upotrebio smokvu da pruži važnu pouku o svojoj prisutnosti. Rekao je: „Iz poređenja o smokvi naučite ovo: čim joj mlada grana omekša i potera lišće, znate da je blizu leto. Tako i vi, kad vidite sve ovo, znajte da je on blizu, pred vratima“ (Matej 24:32, 33). Smokvino svetlozeleno lišće jeste uočljiv i jasan pokazatelj da je stiglo leto. Slično tome, Isusovo poznato proročanstvo koje je zabeleženo u 24. poglavlju Mateja, 13. poglavlju Marka i 21. poglavlju Luke, pruža jasan dokaz njegove sadašnje prisutnosti u nebeskoj sili Kraljevstva (Luka 21:29-31).

S obzirom da živimo u tako presudnom vremenu u istoriji, sigurno želimo da učimo od smokve. Ako to radimo i ako budemo duhovno budni, možemo se nadati da ćemo doživeti ispunjenje sledećeg veličanstvenog obećanja: „Svaki će kod svoje loze sedeti i pod svojom smokvom, i niko ih buniti neće; jer su usta Jehove nad vojskama progovorila“ (Mihej 4:4).

[Fusnote]