Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Neuporediva radost!

Neuporediva radost!

Životna priča

Neuporediva radost!

ISPRIČAO REDŽINALD VOLVORK

„Ne postoji ništa na ovom svetu što bi moglo da se uporedi s radostima koje smo imali dok smo kao misionari punovremeno služili Jehovi!“ Ovu belešku sam pronašao među dnevnicima i pismima moje žene, kratko nakon njene smrti u maju 1994.

DOK razmišljam o Ajrininim rečima, u misli mi naviru sećanja na 37 srećnih, ispunjenih godina koje smo kao misionari proveli u Peruu. Uživali smo u dragocenoj hrišćanskoj saradnji sve vreme otkako smo se venčali u decembru 1942. — i mislim da je dobro da baš odatle započnem svoju priču.

Ajrin je odrasla kao Jehovin svedok u Liverpulu u Engleskoj. Bila je jedna od tri ćerke. Tokom Prvog svetskog rata, izgubila je oca. Kasnije se njena majka udala za Vintona Frejzera, i dobili su sina Sidnija. Neposredno pre Drugog svetskog rata, porodica se preselila u Bongor u severnom Velsu, gde se 1939. Ajrin krstila. Sidni se krstio godinu dana ranije, tako da su Ajrin i on zajedno služili kao pioniri — punovremeni jevanđelizatori — duž severne obale Velsa, od Bongora do Karnarvona i na ostrvu Anglsi.

U to vreme sam bio u skupštini Rankorn, nekih 20 kilometara jugoistočno od Liverpula, gde sam služio kao, kako to danas zovemo, predsedavajući nadglednik. Ajrin mi je prišla na jednom pokrajinskom sastanku i zamolila me za neko područje na kom bi mogla da propoveda, pošto je trebalo da ostane kod svoje sestre Vere koja se udala i preselila u Rankorn. Ajrin i ja smo se lepo slagali tokom dve sedmice koje je provela s nama i posle toga sam je više puta posetio u Bongoru. Koliko sam samo bio srećan kada je jednog vikenda Ajrin pristala da se uda za mene!

U nedelju sam se vratio kući i odmah počeo da pravim planove za naše venčanje, ali u utorak mi je stigao telegram. „Žao mi je što će te ovaj telegram povrediti“, glasio je. „Otkazujem naše venčanje. Poslala sam ti pismo.“ Bio sam zaprepašćen. Šta je moglo da se dogodi?

Njeno pismo je stiglo sledećeg dana. Napisala mi je da ide u Horsfort u Jorkširu da pioniri s Hildom Padžet. a Objasnila je da se godinu dana ranije stavila na raspolaganje da, ukoliko bude zamoljena, služi tamo gde je veća potreba. Napisala je: „To je bilo kao zavet Jehovi i osećam da to moram ispuniti jer sam mu to obećala pre nego što sam tebe upoznala.“ Iako sam bio tužan, veoma sam se divio njenoj besprekornosti i poslao sam joj telegram: „Idi. Ja ću te čekati.“

Dok je bila u Jorkširu, Ajrin je bila kažnjena na tri meseca zatvora zbog toga što je savesno odbijala da podupre rat. Ali, godinu i po dana kasnije, u decembru 1942, venčali smo se.

Moje detinjstvo

Godine 1919, moja majka je kupila komplet Studija Pisma. b Iako nikada ranije nije čitala knjige, što je i moj otac tada primetio, majka je bila odlučna da uz Bibliju pažljivo prouči ove knjige. Proučila ih je i 1920. se krstila.

Moj otac nije bio strog i nije sprečavao moju majku da radi šta želi, a to je uključivalo da njihovo četvoro dece — moje dve sestre, Gven i Ajvi; mog brata Aleka i mene — vaspitava u skladu sa istinom. Stenli Rodžers i drugi verni Svedoci iz Liverpula putovali su u Rankorn da bi držali biblijska predavanja i uskoro je tamo osnovana nova skupština. Zajedno s tom skupštinom, naša porodica je duhovno napredovala.

Gven je odlazila u anglikansku crkvu i pripremala se za obred krizme, ali je prestala čim je uz majku počela da proučava Bibliju. Kada nam je u posetu došao sveštenik kako bi saznao zašto više ne dolazi u crkvu, naišao je na more pitanja koja uopšte nije očekivao. Gven ga je pitala koje je značenje Gospodove molitve a na kraju mu je objasnila njeno značenje! Razgovor je zaključila tako što je citirala 1. Korinćanima 10:21, stavljajući mu do znanja da ne želi više ’da jede s dva stola‘. Dok je izlazio iz kuće, sveštenik je rekao da će se moliti za Gven i da će se vratiti da joj odgovori na pitanja, ali to nikada nije učinio. Ubrzo nakon krštenja, Gven je postala punovremeni jevanđelizator.

Naša skupština je bila za primer jer su u njoj brinuli o mladima. Sećam se jednog predavanja koje je održao jedan gostujući starešina kada sam imao sedam godina. Posle sastanka mi je prišao da popričamo. Rekao sam mu da sam čitao o Avrahamu i o tome kako je pokušao da prinese na žrtvu svog sina Isaka. „Popni se na podijum i ispričaj mi sve što znaš o tome“, rekao mi je. Kako sam samo bio uzbuđen što sam mogao da stanem tamo i održim svoje prvo „javno predavanje“!

Krstio sam se 1931. kada sam imao 15 godina. Iste te godine je moja majka umrla, a ja sam napustio školu da bih postao šegrt kod električara. Godine 1936, u službi su se puštali snimljeni biblijski govori i jedna starija sestra je ohrabrila mog brata i mene da se angažujemo u ovoj grani službe. Tako smo Alek i ja otišli u Liverpul da kupimo bicikl i da nabavimo prikolicu na kojoj bismo vukli fonograf. Zvučnik smo postavili na vrh dva metra visoke cevi, koju smo posle upotrebe mogli da sklopimo, a nalazila se na zadnjem delu prikolice. Majstor nam je rekao da nikada ranije nije napravio ništa slično, ali dobro je funkcionisalo! Sa oduševljenjem smo obradili svoje područje i bili smo zahvalni za ohrabrenje koje nam je pružila ona starija sestra i za sve prednosti koje su nam bile poverene.

Drugi svetski rat — vreme ispita

Dok su se nadvijali oblaci rata, Stenli Rodžers i ja smo revno najavljivali javno predavanje „Suoči se s činjenicama“, koje je 11. septembra 1938. bilo održano u londonskom Rojal Albert Holu. Kasnije sam učestvovao u distribuisanju ovog govora u obliku brošurice, zajedno s brošuricom Fašizam ili sloboda, koja je objavljena sledeće godine. Obe brošurice su jasno izložile totalitarne težnje Hitlerove Nemačke. Do tada sam već postao veoma poznat u Rankornu po svojoj javnoj službi zbog čega su me drugi poštovali. Zaista, kasnije mi je koristilo to što sam uvek bio u prvim redovima u pogledu teokratskih aktivnosti.

Preduzeće za koje sam radio ugovorilo je posao da uradi električarske radove u jednoj novoj fabrici u predgrađu. Kada sam saznao da će to biti fabrika za proizvodnju ratnog oružja, jasno sam stavio do znanja da ne želim da radim tamo. Iako poslodavci nisu bili zadovoljni, moj poslovođa je bio na mojoj strani i dobio sam drugo radno mesto. Kasnije sam saznao da je imao tetku koja je takođe bila Jehovin svedok.

Jedan kolega me je veoma ohrabrio kada je rekao: „Ništa drugo nismo ni očekivali od tebe Redž, s obzirom da se tim biblijskim delom baviš već toliko mnogo godina.“ Ipak, morao sam da budem na oprezu, jer su mnoge kolege htele da mi naprave probleme.

U junu 1940, sud u Liverpulu je usvojio moju izjavu o prigovoru savesti, pod uslovom da nastavim da radim kao električar. Naravno, to mi je omogućilo da nastavim sa svojom hrišćanskom službom.

U punovremenoj službi

Kako se rat bližio kraju, odlučio sam da napustim posao i pridružim se Ajrin u punovremenoj službi. Godine 1946, napravio sam pet metara dugu prikolicu koja je postala naš dom. Naredne godine bili smo zamoljeni da se preselimo u Elveston, jedno malo mesto u Glosterširu. Zatim smo pionirili u drevnom gradu Sajrensteru i u gradu Bat. Godine 1951, pozvan sam da kao putujući nadglednik posećujem skupštine u južnom Velsu, ali posle manje od dve godine, bili smo na putu za Biblijsku školu Gilead Watchtower-a kako bismo se obučili za misionare.

Dvadeset prvi razred održan je u Saut Lensingu, u severnom delu države Njujork i dobili smo diplome 1953. na kongresu Društvo novog sveta koji je bio održan u Njujorku. Ni Ajrin ni ja nismo znali koja će nam biti dodela sve do dana diplomiranja. Koliko smo samo bili uzbuđeni kada smo saznali da je naše odredište bio Peru. Zašto smo bili tako uzbuđeni? Zato što su Sidni Frejzer, Ajrinin polubrat, i njegova žena Margaret služili u podružnici u Limi već više od godinu dana nakon što su diplomirali u 19. razredu Gileada!

Dok smo čekali na vize, proveli smo neko vreme radeći u bruklinskom Betelu, ali uskoro smo bili na putu za Limu. Prva od naših deset misionarskih dodela bila je Kaljao, glavna peruanska luka, zapadno od Lime. Iako smo naučili nešto malo španskog jezika, ni Ajrin ni ja nismo mogli da razgovaramo na tom jeziku. Kako ćemo obavljati svoje delo?

Izazovi i prednosti propovedanja

U Gileadu su nam rekli da majka ne daje časove jezika svojoj bebi. Umesto toga, beba uči dok joj majka govori. Dakle, savet koji su nam dali bio je: „Počnite da propovedate odmah, a jezik ćete naučiti od ljudi. Oni će vam pomoći.“ Dok sam se naprezao da shvatim suštinu ovog novog jezika, zamislite kako sam se osećao kada sam dve sedmice nakon našeg dolaska naimenovan za predsedavajućeg nadglednika skupštine Kaljao! Otišao sam kod Sidnija Frejzera, ali je njegov savet bio isti kao i savet koji smo dobili u Gileadu — stopi se sa skupštinom i s ljudima na svom području. Odlučio sam da poslušam ovaj savet.

Jedne subote ujutru, otišao sam u radnju jednog stolara. „Moram da radim svoj posao“, rekao je, „ali molim vas sedite, pa da razgovaramo.“ Rekao sam mu da ću to uraditi pod jednim uslovom: „Molim vas da me ispravite kada pogrešim. Neću se uvrediti.“ Nasmejao se i pristao. Posećivao sam ga dvaput sedmično i otkrio da je to odličan način da se dobro upoznam sa svojim novim jezikom, baš kao što su mi ranije rekli.

Sasvim slučajno, u Iki, našoj drugoj misionarskoj dodeli, sreo sam drugog stolara i objasnio mu kakav sam dogovor imao u Kaljau. Složio se da mi na sličan način pomogne, tako da sam sve lakše i lakše savladavao španski jezik, iako mi je trebalo tri godine da ovladam njime. Ovaj čovek je uvek bio veoma zaposlen, ali sam uspeo da vodim biblijski studij tako što sam čitao Pismo i objašnjavao mu značenje stihova. Kada sam jednom prilikom otišao kod njega, njegov poslodavac mi je rekao da je dobio drugi posao u Limi. Nakon nekog vremena, kada smo Ajrin i ja otišli u Limu na kongres, ponovo sam ga sreo. Koliko sam samo bio uzbuđen kada sam saznao da je potražio Svedoke da bi nastavio svoj studij, i da su on i cela njegova porodica postali predane Jehovine sluge!

U jednoj skupštini smo saznali da jedan mladi par živi nevenčano, a da su uprkos tome oboje bili kršteni. Kada smo razgovarali s njima o biblijskim načelima u vezi s tim, odlučili su da ozakone svoju zajednicu, što bi im omogućilo da se ponovo krste kao Svedoci. Odveo sam ih u opštinu da registruju svoj brak. Ali onda se pojavio problem jer su imali četvoro dece koja takođe nisu bila upisana u matičnu knjigu rođenih, a to je zakonska obaveza. Naravno, pitali smo se šta će gradonačelnik odlučiti. „Zbog toga što su se ovi dobri ljudi, vaši prijatelji Jehovini svedoci, postarali da budete zakonski venčani“, rekao je gradonačelnik, „neću protiv vas pokretati sudski postupak i bez novčane nadoknade upisaću vašu decu u matičnu knjigu rođenih.“ Koliko smo samo bili zahvalni, s obzirom da je to bila siromašna porodica i svaka novčana kazna bila bi veliki teret za njih!

Kasnije nas je posetio Albert D. Šroder iz bruklinske centrale Jehovinih svedoka i preporučio nam da novi misionarski dom bude sagrađen u drugom delu Lime. Tako smo se Ajrin i ja s još dve sestre, Franses i Elizabet Gud iz Sjedinjenih Država, i jednim bračnim parom iz Kanade preselili u oblast San Borha. Tamo smo imali mnogo blagoslova i za dve ili tri godine osnovana je još jedna napredna skupština.

Dok smo služili u Huankaju, planinskom gradiću koji se nalazio na visini od preko 3 000 metara, pridružili smo se skupštini od 80 Svedoka. Tamo sam bio uključen u gradnju druge Dvorane Kraljevstva u ovoj zemlji. Bio sam naimenovan za pravnog zastupnika Jehovinih svedoka, s obzirom da smo tri puta morali da idemo na sud da bismo utvrdili svoja zakonska prava za zemlju koju smo kupili. Takvim radom, zajedno sa obimnim delom stvaranja učenika u kom su učestvovali mnogi verni misionari tokom tih ranih godina, postavljen je dobar temelj za izvrstan porast koji sada vidimo u Peruu — od 283 Svedoka 1953, do preko 83 000 danas.

Tužan rastanak

Imali smo divno društvo misionara u svim misionarskim domovima, u kojima sam često imao prednost da služim kao nadglednik doma. Svakog ponedeljka ujutru sastajali smo se da se dogovorimo oko aktivnosti za predstojeću sedmicu i da raspodelimo dužnosti oko doma. Kao što smo svi uvideli, najvažnije je bilo propovedanje i to smo svi imali na umu dok smo složno radili. Drago mi je da ni u jednom domu nikada nismo imali neki veći nesporazum.

Naša poslednja dodela bila je Brenja, još jedno predgrađe Lime. U tamošnjoj skupštini punoj ljubavi bilo je 70 Svedoka. Broj objavitelja je ubrzo narastao na više od 100 i u Palominiji je oformljena nova skupština. Tada se Ajrin razbolela. Najpre sam primetio da povremeno nije mogla da se seti šta je rekla i da je ponekad zaboravljala kako da stigne kući. Iako je imala odličnu medicinsku negu, njeno stanje se postepeno pogoršavalo.

Nažalost, 1990. godine sam morao da organizujem naš povratak u Englesku gde nas je moja sestra Ajvi ljubazno primila u svoj dom. Četiri godine kasnije, u svojoj 81. godini, Ajrin je umrla. Ja sam nastavio s punovremenom službom, služeći kao starešina u jednoj od tri skupštine u mom rodnom gradu. S vremena na vreme, takođe otputujem u Mančester da ohrabrim tamošnju grupu na španskom jeziku.

Nedavno mi se desilo nešto zaista dirljivo. Pre nekoliko decenija sam pomoću fonografa stanarima puštao petominutne govore. Još uvek mi je pred očima slika jedne učenice koja je stajala na vratima iza svoje majke i slušala poruku.

Ova devojčica se kasnije odselila u Kanadu, a njena prijateljica koja još uvek živi u Rankornu, i koja je sada Svedok, ostala je u kontaktu s njom. Nedavno je napisala da su je dve Svedokinje posetile i da su koristile izraze koji su neočekivano dozvali u sećanje ono što je čula tokom onog petominutnog snimka. Pošto je prepoznala zvuk istine, postala je predani Jehovin sluga i zamolila je da kaže mladiću koji je došao u dom njene majke pre više od 60 godina, koliko je samo zahvalna! Zaista, nikada ne znamo na koji način će seme istine pustiti koren i iznići (Propovednik 11:6).

Da, s velikom zahvalnošću razmišljam o svom životu koji sam proveo u Jehovinoj dragocenoj službi. Još od svog predanja 1931, nikada nisam propustio nijedan kongres Jehovinog naroda. Iako Ajrin i ja nismo imali dece, srećan sam što imam preko 150 duhovnih sinova i kćeri koji služe našem nebeskom Ocu, Jehovi. Kao što je moja voljena žena napisala, naše prednosti zaista su bile neuporediva radost.

[Fusnote]

a Životna priča Hilde Padžet „Sleđenje stopa mojih roditelja“ objavljena je u izdanju Kule stražare od 1. oktobra 1995, na stranama 19-24.

b Objavili Jehovini svedoci.

[Slika na 24. strani]

Majka, početkom 1900-ih

[Slika na stranama stranama 24, 25]

Levo: Hilda Padžet, ja, Ajrin i Džojs Rouli u Lidsu, u Engleskoj, 1940.

[Slika na 25. strani]

Iznad: Ajrin i ja ispred naše prikolice

[Slika na 27. strani]

Dok najavljujem javno predavanje u Kardifu, u Velsu, 1952.