Aleksandar VI — Papa koga Rim nije zaboravio

„IZ UGLA jednog katolika, nema tih reči kojima bi se mogla izraziti toliko snažna osuda kakvu zaslužuje Aleksandar VI (Geschichte der Päpste seit dem Ausgang des Mittelalters). „Njegov privatni život je za svaku osudu... Moramo priznati da ovaj papa ne služi na čast Crkvi. Savremenici porodice Bordžija, premda naviknuti na slične spektakle, smatrali su zlodela ove porodice neizrecivo užasnima, a uticaj tih zlodela, ni sada kada je prošlo više od četiri veka, još uvek nije potpuno nestao“ (L’Église et la Renaissance 1449-1517).

Zašto se u uglednim istorijskim delima o Rimokatoličkoj crkvi nalaze tako oštri komentari o jednom papi i njegovoj porodici? Čime su zaslužili takve kritike? Jedna izložba u Rimu (postavljena od oktobra 2002. do februara 2003) s naslovom Bordžije — umetnost moći, pružila je priliku da se ljudi prisete isključivih prava i moći papstva, a naročito načina na koji je ta prava i tu moć koristio Rodrigo Bordžija, to jest Aleksandar VI (papa od 1492-1503).

Dobijanje moći

Rodrigo Bordžija je rođen 1431. u jednoj uglednoj porodici iz Hative u aragonskom kraljevstvu, što je danas deo Španije. Njegov ujak Alfonso de Borha, biskup u Valensiji, brinuo je o obrazovanju svog sestrića i postarao se da Rodrigo još kao tinejdžer dobije neka crkvena imanja koja su donosila prihode. Rodrigo se sa 18 godina, pod Alfonsovim pokroviteljstvom, koji je tada već bio kardinal, preselio u Italiju gde je studirao prava. Kada je Alfonso postao papa Kalikst III, Rodriga i još jednog sestrića je postavio za kardinale. Pedro Luis Bordžija je postao upravitelj nekoliko gradova. Rodrigo je ubrzo postao crkveni vicekancelar, i na tom položaju je bio za vreme službe nekoliko papa, što mu je omogućilo da za sebe pridobije mnogo bogatih crkvenih imanja, zgrne ogromno bogatstvo, ispolji veliku moć i živi luksuznim životom poput jednog princa.

Rodrigo je bio inteligentan, rečit govornik, pokrovitelj umetnosti i bio je sposoban da dobije ono što želi. Međutim, imao je mnoštvo nedozvoljenih veza i mnogo dece. Četvoro mu je rodila njegova doživotna ljubavnica, a ostalu druge žene. Iako mu je papa Pije II izrekao strogi ukor zbog njegove sklonosti ka  „najrazuzdanijoj“ zabavi i „neobuzdanom zadovoljstvu“, Rodrigo se nije promenio.

Nakon što je 1492. papa Inokentije VIII umro, kardinali su se sastali da izaberu naslednika. Neosporno je da je Rodrigo Bordžija primamljivim ponudama i otvorenim cinizmom pridobio dovoljno glasova od kardinala da bi ga oni na zatvorenom zasedanju proglasili za papu Aleksandra VI. Kako je kupio glasove kardinala? Dodeljujući im crkvene položaje, palate, zamkove, gradove, manastire i biskupije koje su donosile ogromne prihode. Nije teško shvatiti zašto je jedan crkveni istoričar vladavinu Aleksandra VI nazvao „dani besramnosti i skandala za Rimsku crkvu“.

Nije bio bolji od svetovnih prinčeva

Zahvaljujući svojoj duhovnoj moći koju je imao kao crkveni poglavar, Aleksandar VI je presudio u sporu između Španije i Portugala oko novootkrivenih teritorija u Severnoj i Južnoj Americi. Zbog svoje svetovne moći bio je na čelu papskih država čije su se teritorije nalazile u centralnoj Italiji i svojim kraljevstvom je vladao baš kao i bilo koji drugi vladar iz doba renesanse. Vladavina Aleksandra VI bila je, poput vladavine papa pre i posle njega, prožeta podmićivanjem, nepotizmom i sumnjivim ubistvima.

U tim burnim vremenima, suparničke strane su se borile za prevlast nad italijanskim teritorijama, a ni papa nije bio samo pasivni posmatrač. Njegovi politički manevri i savezi koje je sklapao i raskidao, bili su osmišljeni da bi uvećali njegovu moć, unapredili karijeru njegove dece i porodicu Bordžija uzdigli iznad svih ostalih. Njegov sin Đovani, koji se oženio rođakom kralja Kastilje, postavljen je za vojvodu od Gandije u Španiji. Drugi sin Đofre bio je oženjen unukom napuljskog kralja.

Kada je papi bilo potrebno savezništvo da bi ojačao odnose s Francuskom, raskinuo je veridbu svoje 13-godišnje ćerke Lukrecije s jednim aragonskim plemićem i dao ju je jednom rođaku vojvode od Milana. Kada taj brak više nije bio politički koristan, pronađen je izgovor da se on poništi i Lukrecija se udala za Alfonsa od Aragona, člana suparničke dinastije. U međuvremenu, Lukrecijin ambiciozni i nemilosrdni brat, Čezare Bordžija, sklopio je savez s francuskim kraljem Lujem XII, i brak s jednim Aragoncem u koji je nedavno stupila njegova sestra predstavljao je smetnju. Kako je rešen taj problem? Jedan izvor kaže da su Alfonsa, njenog nesrećnog muža, „na stepenicama bazilike Svetog Petra ranila četvorica nazoviatentatora. Dok se on oporavljao, jedan od Čezareovih slugu ga je zadavio“. Papa je, vođen željom za novim strateškim saveznicima, organizovao da se Lukrecija, koja je tada imala 21 godinu, uda treći put, ovoga puta za sina moćnog vojvode od Ferare.

Što se tiče Čezarea, njegova karijera se opisuje kao „beskrupulozna priča natopljena krvlju“. Čezare je imao 17 godina kada mu je otac dodelio mesto kardinala, ali njemu se više dopadalo ratovanje nego crkveni poslovi jer je bio lukav, ambiciozan i korumpiran kao malo ko. Nakon što je napustio crkvenu službu, oženio se francuskom princezom i time je  zadobio vojvodstvo od Valentina. Onda je, uz podršku francuske vojske, krenuo u pohod u kom se služio opsadama i atentatima da bi pokorio severnu Italiju.

Da bi zasigurao francusku vojnu pomoć za Čezareve daljnje ciljeve, papa je odobrio za njega koristan, ali skandalozan razvod koji je zatražio francuski kralj Luj XII, što mu je omogućilo da se oženi Anom od Bretanje i njeno vojvodstvo pripoji svom kraljevstvu. Jedno delo komentarišući o tome kaže da je papa u stvari „žrtvovao ugled Crkve i stroge principe da bi pribavio svetovno preimućstvo za članove svoje porodice“.

Kritikovanje papine razuzdanosti

Bordžije su zbog svoje razuzdanosti stekle neprijatelje i izazvale kritike. Papa je uglavnom ignorisao svoje kritičare, ali jedan čovek koga nije mogao da ignoriše bio je Đirolamo Savonarola. On je bio dominikanski kaluđer, vatreni propovednik i politički vođa u Firenci. Osuđivao je poroke na papskom dvoru kao i karakter i politiku samog pape, i tražio je svrgavanje pape i reformu crkve. Savonarola je vikao: „Crkvene vođe... noću idete kod svojih konkubina, a ujutru na pričest!“ Kasnije je rekao: „[Te vođe] imaju lice bludnice, njihova slava šteti Crkvi. Kažem vam da oni ne veruju u hrišćansku nauku.“

Papa je pokušao da podmiti Savonarolu da bi ga ućutkao, i to tako što mu je ponudio mesto kardinala, ali je ovaj to odbio. Da li zbog svoje antipapske politike ili zbog svog propovedanja, Savonarola je doživeo propast. Na kraju je bio isključen iz crkve, uhapšen, mučen da bi se od njega iznudilo priznanje krivice, a zatim obešen i spaljen.

Ozbiljna pitanja

Ovi istorijski događaji pokreću važna pitanja. Čime se mogu opravdati takve intrige i papino ponašanje? Kako ih istoričari opravdavaju? Koriste se razni argumenti.

Mnogi smatraju da se na Aleksandra VI mora gledati iz ugla vremena u kom je živeo. Njegove političke i crkvene aktivnosti su navodno bile uslovljene željom da očuva mir, održi ravnotežu među suparničkim državama, ojača prijateljske veze sa saveznicima koji bi branili papstvo i da navede hrišćanske vladare da ostanu ujedinjeni protiv pretnje koju su predstavljali Turci.

Ali čime opravdati njegovo ponašanje? Jedan izučavalac kaže: „Svako razdoblje Crkve je videlo loše hrišćane i prezira vredne sveštenike. Takve stvari ne treba nikoga da šokiraju jer ih je sam Hrist prorekao; čak je svoju Crkvu uporedio s poljem na kojem rastu dobra pšenica i kukolj, i s mrežom u kojoj ima i dobrih i rđavih riba, a i sam je tolerisao Judu među svojim apostolima.“ a

Isti izučavalac dalje kaže: „Kao što loš prsten od metala ne umanjuje vrednost dragulja koji je na njemu, tako ni grešnost jednog sveštenika ne može naneti veliku štetu... doktrini koju on naučava... Zlato ostaje zlato, bilo da ga daje čista ili prljava ruka.“ Jedan katolički istoričar kaže da bi u pogledu Aleksandra  VI iskreni katolici trebalo da se drže sledećeg merila koje je Isus dao svojim učenicima u pogledu pismoznalaca i fariseja: ’Činite što kažu, ali ne činite po njihovim delima‘ (Matej 23:2, 3). Međutim, ruku na srce, da li ti ovi argumenti deluju ubedljivo?

Da li je to pravo hrišćanstvo?

Isus je ostavio jednostavnu smernicu koja nam pomaže da ispitamo osobine onih koji izjavljuju da su hrišćani: „Po plodovima njihovim prepoznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve s čička? Tako svako dobro drvo donosi dobar plod, a svako trulo drvo donosi bezvredan plod; dobro drvo ne može doneti bezvredan plod, niti trulo drvo može doneti dobar plod. Dakle, po plodovima njihovim prepoznaćete ih“ (Matej 7:16-18, 20).

Uopšteno gledano, kako su se religiozne vođe kroz vekove uklapale i kako se današnje vođe uklapaju u obrazac pravog hrišćanstva koji je ostavio Isus i koji su svojim primerom pokazali njegovi pravi sledbenici? Hajde da osmotrimo samo dva područja — mešanje u politiku i način života.

Isus nije bio neki svetovni vladar. On je živeo tako skromno da, kako je i sam priznao, nije imao čak ni gde „da spusti glavu“. Njegovo Kraljevstvo ’nije bilo deo ovog sveta‘ i trebalo je da i njegovi učenici ’ne budu deo sveta, kao što ni on nije bio deo sveta‘. Isus je dakle odbio da se meša u politička zbivanja svog vremena (Matej 8:20; Jovan 6:15; 17:16; 18:36).

Međutim, zar religiozne organizacije već vekovima nemaju naviku da stvaraju bliske veze s političkim vladarima kako bi stekli moć i materijalnu dobit, iako je to običnim ljudima nanosilo patnju? Sem toga, zar nije istina da mnogi sveštenici tih organizacija žive luksuzno i pored toga što su mnoštva ljudi kojima oni treba da služe siromašna?

Isusov polubrat Jakov je rekao: „Preljubnici, zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo s Bogom? Ko god, dakle, želi da bude prijatelj svetu sebe čini Božjim neprijateljem“ (Jakov 4:4). Zašto osoba postaje ’Božji neprijatelj‘? Zato što u 1. Jovanovoj 5:19 stoji: „Celi svet leži u vlasti zloga.“

Što se tiče morala Aleksandra VI, jedan istoričar iz Bordžijinih dana je napisao: „Živeo je razuzdano. Nije znao ni za sram ni za čestitost, ni za veru ni za religiju. Njegov um je bio zaokupljen neutoljivom pohlepom, halapljivom ambicijom, varvarskom okrutnošću i žarkom željom za napretkom mnogobrojne dece koju je imao.“ Naravno, Bordžija nije bio jedini član crkvene hijerarhije koji je postupao na takav način.

Šta Pismo kaže o takvom ponašanju? „Zar ne znate da nepravednici neće naslediti Božje kraljevstvo?“, pitao je apostol Pavle. „Ne zavaravajte se. Ni bludnici, ni... preljubnici, ni... pohlepne osobe... neće naslediti Božje kraljevstvo“ (1. Korinćanima 6:9, 10).

Jedan od navedenih ciljeva nedavne izložbe u Rimu o Bordžijama bio je da se „ove velike ličnosti sagledaju iz ugla vremena u kom su živele... da se razumeju, ali ni u kom slučaju oslobode krivice niti osude“. U stvari, posetiocima je prepušteno da sami dođu do zaključaka. Onda, do kakvog si zaključka došao?

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

Rodrigo Bordžija, papa Aleksandar VI

[Slika na 27. strani]

Lukreciju Bordžiju je njen otac koristio da bi uvećao svoju moć

[Slika na 28. strani]

Čezare Bordžija je bio ambiciozan i podmitljiv

[Slika na 29. strani]

Đirolamo Savonarola je obešen i spaljen jer ga nisu mogli ućutkati