Ljudi skromnog porekla prevode Bibliju

GODINE 1835, Henri Not, zidar iz Engleske, i Džon Dejvis iz Velsa, koji je radio kod jednog trgovca, završili su jedan ogroman projekat. Nakon više od 30 godina mukotrpnog rada, završili su prevod cele Biblije na tahićanski jezik. S kakvim izazovima su se susretala ova dva čoveka skromnog porekla i koji su bili rezultati njihovog truda motivisanog ljubavlju?

„Veliko buđenje“

U drugoj polovini 18. veka, članovi protestantskog pokreta pod nazivom Veliko buđenje, ili jednostavno Buđenje, propovedali su na seoskim pijacama i u obližnjim rudnicima i fabrikama u Britaniji. Njihov cilj je bio da dođu do ljudi iz radničke klase. Propovednici pokreta Buđenje su sa oduševljenjem podupirali distribuisanje Biblije.

Osnivač tog pokreta, baptista po imenu Vilijam Keri, doprineo je tome da se 1795. godine osnuje Londonsko misionarsko društvo. To Društvo je obučavalo ljude koji su bili voljni da uče domorodačke jezike i da služe kao misionari u južnopacifičkoj oblasti. Cilj ovih misionara bio je da propovedaju Jevanđelje na jeziku lokalnog stanovništva.

Ostrvo Tahiti, koje je otkriveno neposredno pre toga, postalo je prvo misionarsko polje Društva. Članovima Buđenja su sva ostrva u tom području izgledala kao ’mračna mesta‘ gde je vladalo paganstvo, i smatrali su ih poljima spremnim za žetvu.

Ljudi skromnog porekla dorasli zadatku

Da bi obavili žetvu, oko 30 žurno odabranih i nespremnih misionara ukrcalo se na Daf, brod koji je Društvo kupilo. U jednom izveštaju stoji da su među njima bili „četvorica zaređenih pastora [bez redovne obuke], šestorica tesara, dvojica obućara, dvojica zidara, dvojica tkača, dvojica krojača, po jedan magacioner, sedlar, kućni sluga, baštovan, lekar, kovač, bačvar, proizvođač pamuka, šeširdžija, proizvođač platna, stolar, pet žena i troje dece“.

Jedina pomoć za upoznavanje sa izvornim biblijskim jezicima koja je ovim misionarima  stajala na raspolaganju bio je jedan grčko-engleski rečnik i jedna Biblija s hebrejskim rečnikom. Tokom sedam meseci provedenih na moru, misionari su naučili neke tahićanske reči koje su zapisali oni koji su pre njih bili na Tahitiju, uglavnom pobunjenici s broda Baunti. Konačno je Daf stigao na Tahiti, i misionari su se iskrcali 7. marta 1797. Pa ipak, u roku od godinu dana, većina njih se obeshrabrila i vratila kući. Ostala su samo sedmorica misionara.

Među tom sedmoricom nalazio se i bivši zidar Henri Not, koji je imao samo 23 godine. Sudeći po prvim pismima koja je napisao, imao je samo osnovno obrazovanje. Ipak, od samog početka je dokazao da je imao dara za učenje tahićanskog jezika. Opisan je kao iskren, miran i prijatan čovek.

Godine 1801, Not je izabran da drži časove tahićanskog jezika devetorici novopridošlih misionara. Među njima je bio i 28-godišnji Velšanin Džon Dejvis, koji se pokazao kao sposoban učenik i vredan radnik blage naravi i plemenita duha. Njih dvojica su ubrzo odlučili da prevedu Bibliju na tahićanski jezik.

Izuzetno težak zadatak

Ipak, pokazalo se da je prevođenje na tahićanski jezik izuzetno težak zadatak, jer taj jezik nije imao pismo. Misionari su kompletan jezik morali da nauče samo slušanjem. Nisu imali ni rečnik ni gramatiku tog jezika. Zvukovi koji nastaju pri izdisanju vazduha i koji su prekidani praskavim suglasnicima, brojni uzastopni samoglasnici (čak i do pet u jednoj jedinoj reči) i retki suglasnici, dovodili su misionare do očaja. „Mnoge reči se sastoje isključivo od samoglasnika, od kojih se svaki zasebno izgovara“, jadali su se. Priznali su da nisu bili u stanju da „dovoljno jasno čuju reči“. Čak su mislili da čuju glasove koji i ne postoje!

Da stvari budu još gore, s vremena na vreme su neke reči u tahićanskom jeziku bile zabranjene za upotrebu i zato su morale biti zamenjene. Sinonimi su stvarali dodatnu glavobolju. Na tahićanskom jeziku je za reč „molitva“ postojalo više od 70 izraza. Sintaksa, koja je potpuno različita od engleske, bila je još jedan izazov. Malo po malo, uprkos problemima, misionari su sastavili spisak reči koji će 50 godina kasnije Dejvis objaviti u obliku rečnika s 10 000 reči.

Pisati na tahićanskom jeziku je takođe bio izazov. Misionari su pokušali da urade to koristeći standardizovani engleski pravopis. Ipak, upotreba latiničnog pisma nije se poklapala s tahićanskim glasovima. Iz toga su proistekle beskrajne rasprave o fonetici i pravopisu. S obzirom da su misionari bili prvi u Južnim morima koji su jedan usmeni jezik pretvorili u pisanu formu, često bi sastavljali nove pravopise. Nisu ni slutili da će njihov rad u budućnosti služiti kao osnova za mnoge južnopacifičke jezike.

Malo pomoći, mnogo snalažljivosti

Prevodioci su na raspolaganju imali samo nekoliko knjiga. Društvo im je naložilo da kao osnovni tekst koriste Textus Receptus i King James Version. Not je od Društva zatražio da mu pošalje još rečnika na hebrejskom i grčkom jeziku, kao i Biblije na ova dva jezika. Nije poznato da li ih je i dobio. Što se Dejvisa tiče, on je od prijatelja iz Velsa dobio neke naučne knjige. Zapisi pokazuju da je, ako ništa drugo, imao bar grčki rečnik, Bibliju na hebrejskom, Novi zavet na grčkom i Septuagintu.

U međuvremenu, propovednička aktivnost ovih misionara i dalje je bila bez rezultata. Iako su misionari na Tahitiju bili već 12 godina, nijedan od lokalnih stanovnika se nije krstio. Na kraju, neprestani građanski ratovi su  prisilili sve misionare osim odlučnog Nota da pobegnu u Australiju. Neko vreme on je bio jedini misionar na Vindvordovim ostrvima koja se nalaze u arhipelagu Društvenih ostrva, ali je s kraljem Pomareom II morao da pobegne na obližnje ostrvo Moorea.

Međutim, to ga nije sprečilo da nastavi s prevođenjem, a Dejvis mu se pridružio nakon što je dve godine proveo u Australiji. U međuvremenu, Not je počeo da proučava grčki i hebrejski i ovladao je tim jezicima. Zato je počeo da prevodi na tahićanski jezik neke delove Hebrejskih spisa. Izabrao je delove Biblije sa izveštajima koji bi domorocima bili bliski.

Dok je tesno sarađivao s Dejvisom, Not je počeo da prevodi Jevanđelje po Luki, koje je završio u septembru 1814. On je sastavljao prevod koji je na tahićanskom zvučao prirodno, a Dejvis je proveravao da li je taj prevod u skladu sa izvornim tekstovima. Godine 1817, kralj Pomare II je želeo da lično on odštampa prvu stranicu Jevanđelja po Luki. To je i uradio na jednoj maloj ručnoj presi koju su misionari doneli na Mooreu. Priča o tahićanskom prevodu Biblije ne bi bila kompletna ako se ne bi spomenuo jedan verni Tahićanin po imenu Tuahine, koji je godinama ostao s misionarima i pomogao im da shvate čak i nijanse tahićanskog jezika.

Prevod je završen

Godine 1819, nakon šest godina napornog rada, prevedena su Jevanđelja, Dela apostolska i Psalmi. Štamparska presa koju su doneli novopridošli misionari olakšala je štampanje i distribuisanje ovih biblijskih knjiga.

Usledio je period intenzivnog rada na prevođenju, korekturi i reviziji. Nakon 28 godina provedenih na Tahitiju, Not se 1825. razboleo i Društvo mu je dozvolilo da se vrati u Englesku. Srećom, prevod Grčkih spisa je do tada već bio skoro završen. Ostatak Biblije je nastavio da prevodi dok je plovio za Englesku. Not se vratio na Tahiti 1827. Osam godina kasnije, u decembru 1835, ostavio je pero. Nakon više od 30 godina mukotrpnog rada, prevedena je cela Biblija.

Godine 1836, Not je otputovao u Englesku kako bi u Londonu odštampao celu Bibliju na tahićanskom jeziku. Oduševljeni Not je 8. juna 1838. kraljici Viktoriji uručio prvu Bibliju na tahićanskom jeziku. Sasvim razumljivo, bio je to veoma uzbudljiv trenutak za bivšeg zidara koji se 40 godina ranije ukrcao na Daf i koji se stopio s tahićanskom kulturom kako bi dovršio ovaj  ogroman zadatak, kojem je posvetio čitav život.

Dva meseca kasnije, Not je krenuo nazad prema Južnom Pacifiku sa 27 sanduka u kojima se nalazilo prvih 3 000 primeraka cele Biblije na tahićanskom jeziku. Kada se zaustavio u Sidneju, opet se razboleo, ali je odbio da se odvoji od dragocenih sanduka. Nakon što je ozdravio, 1840. je stigao na Tahiti, gde je stanovništvo, u želji da dođe do primerka Biblije na tahićanskom jeziku, izvršilo pravi juriš na njegov tovar. Not je umro na Tahitiju u maju 1844, u starosti od 70 godina.

Dalekosežni uticaj

Ipak, Notovo delo je nadživelo svog tvorca. Njegov prevod je imao dalekosežan uticaj na polinežanske jezike. Time što su sastavili tahićanski jezik u pisani oblik, misionari su ga sačuvali. Jedan književnik je izjavio: „Not je očuvao klasičnu gramatiku tahićanskog jezika. Da bi osoba naučila tahićanski jezik u svoj njegovoj čistoti, uvek će morati da se obrati Bibliji.“ Neumoran rad ovih prevodilaca sačuvao je hiljade reči od zaborava. Ceo vek kasnije, jedan pisac je rekao: „Notov izvanredan prevod Biblije je remek-delo tahićanskog jezika — svi se slažu s tim.“

Ovo važno delo ne samo da je koristilo Tahićanima već je takođe postavilo temelj za druge prevode na južnopacifičkim jezicima. Na primer, kao uzor su ga koristili prevodioci s Kukovih ostrva i Samoe. „Ja sam u suštini sledio g. Nota, čiji sam prevod pažljivo proučio“, izjavio je jedan prevodilac. Postoji izveštaj da je neki drugi prevodilac, dok je ’prevodio jedan od Davidovih psalama na samoanski, imao pred sobom i englesko i tahićansko izdanje hebrejskog Psaltira‘.

U skladu s primerom članova Buđenja iz Engleske, misionari na Tahitiju su oduševljeno unapređivali pismenost. U stvari, ova Biblija je više od jednog veka bila jedina knjiga dostupna tahićanskom stanovništvu. Zato je i postala bitan deo tahićanske kulture.

Jedno od najznačajnijih obeležja Biblije Nott Version jeste to što se Božje ime u Hebrejskim i Grčkim spisima pojavljuje na brojnim mestima. Kao rezultat toga, danas je na Tahitiju i njegovim ostrvima Jehovino ime opšte poznato. Čak se pojavljuje i na nekim protestantskim crkvama. Pa ipak, Božje ime se sada povezuje prvenstveno s Jehovinim svedocima i njihovom revnom propovedničkom aktivnošću u kojoj oni mnogo koriste Bibliju na tahićanskom jeziku koju su preveli Not i njegovi saradnici. Naporan rad prevodilaca, među koje spada i Henri Not, podseća nas na to koliko treba da budemo zahvalni što je danas Božja Reč lako dostupna skoro celom čovečanstvu.

[Slike na 26. strani]

Prvi prevodi Biblije na tahićanskom jeziku, 1815. Pojavljuje se Jehovino ime

Henri Not (1774-1844), prvi koji je preveo Bibliju na tahićanski jezik

[Izvori]

Biblija na tahićanskom jeziku: Copyright the British Library (3070.a.32); Henri Not i pismo: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punauia, Tahiti; katehizam: With permission of the London Missionary Society Papers, Alexander Turnbull Library, Wellington, New Zealand

[Slika na 28. strani]

Dvojezični tahićanski i velški katehizam iz 1801. gde se pojavljuje Božje ime

[Izvor]

With permission of the London Missionary Society Papers, Alexander Turnbull Library, Wellington, New Zealand

[Slika na 29. strani]

Avec la permission du Pasteur Teoroi Firipa

[Izvor]

Jehovino ime na protestantskoj crkvi na ostrvu Huahin (Francuska Polinezija)