Životna priča

Služenje drugima ublažava patnju

ISPRIČAO HULIJAN ARIJAS

Godine 1988, imao sam 40 godina i preda mnom je stajala naizgled sigurna karijera. Bio sam regionalni direktor jedne multinacionalne kompanije. Taj posao mi je omogućavao da vozim skupa kola, da imam dobru platu i luksuzno opremljenu kancelariju u centru Madrida, u Španiji. Moji saradnici u kompaniji su čak nagovestili da bi želeli da me imenuju za generalnog direktora u zemlji. Nisam ni slutio da će mi se uskoro život drastično promeniti.

JEDNOG dana te iste godine, doktor mi je rekao da imam multiple-sklerozu, neizlečivu bolest. Bio sam očajan. Kasnije, kada sam pročitao šta sve multiple-skleroza može da učini čoveku, bio sam prestravljen. a Izgledalo je kao da ću do kraja života morati da se suočavam s neizbežnim tegobama. Kako ću se brinuti o svojoj ženi, Milagros, i o trogodišnjem sinu, Ismaelu? Kako ćemo izaći na kraj s tom situacijom? Dok sam pokušavao da nađem odgovore na ova pitanja, zadobio sam još jedan težak udarac.

Oko mesec dana nakon što mi je doktor saopštio da sam bolestan, poslodavac me je pozvao u svoju kancelariju i rekao mi da su kompaniji potrebni ljudi „privlačne pojave“. A neko ko pati od degenerativne bolesti — čak i ako je u početnom  stadijumu — ne pruža takvu sliku. Zato mi je šef smesta dao otkaz. Moja svetovna karijera se iznenada završila!

Trudio sam se da pred svojom porodicom pokažem da sam hrabar; s druge strane, čeznuo sam da budem sam, da razmišljam o svojim novim okolnostima i da meditiram o svojoj budućnosti. Pokušavao sam da se izborim sa sve jačom depresijom. Najviše me je pogodilo to što sam u očima svoje kompanije skoro preko noći postao beskoristan.

Iako slab, dobio sam snagu

Na svu sreću, mogao sam da računam na nekoliko izvora snage u tom mračnom vremenu. Dvadesetak godina pre toga, postao sam Jehovin svedok. Iskreno sam se molio Jehovi u vezi sa svojim osećanjima i strahovima u pogledu budućnosti. Moja supruga, koja deli moja uverenja, bila je za mene neiscrpan izvor snage, a podršku mi je pružalo i nekoliko bliskih prijatelja, čija su ljubaznost i saosećanje bili od neprocenjive vrednosti (Poslovice 17:17).

Takođe mi je pomoglo i to što sam imao osećaj odgovornosti prema drugima. Želeo sam dobro da odgajam svog sina, da ga poučavam, da se igram s njim i da ga obučavam u delu propovedanja. Zato nisam smeo da se predam. Takođe, pošto sam već tada bio starešina u jednoj skupštini Jehovinih svedoka, moja pomoć je bila potrebna i braći i sestrama. Ako bih dozvolio da zbog bolesti moja vera oslabi, kakav bih ja bio primer za druge?

Moj život se promenio i u pogledu mog fizičkog stanja i u materijalnom pogledu — u nekom smislu, promenio se nagore, ali i nabolje. Jednom sam čuo nekog doktora koji je rekao: „Bolest ne uništava čoveka, već ga menja.“ I ja sam naučio da nisu sve promene negativne.

Pre svega, moj „trn u telu“ mi je pomogao da bolje razumem zdravstvene probleme drugih ljudi i da saosećam s njima (2. Korinćanima 12:7). Razumeo sam, bolje nego ikada ranije, reči iz Poslovica 3:5: „Svim se srcem svojim uzdaj u Jehovu a na svoju misao nemoj se oslanjati.“ Iznad svega, iz novih okolnosti sam naučio šta je zaista važno u životu i šta je to što nam pruža pravo zadovoljstvo i osećaj da vredimo. Postojalo je još uvek mnogo toga što sam mogao da uradim u Jehovinoj organizaciji. Tek tada sam shvatio pravo značenje Isusovih reči: „Više ima sreće u davanju, nego u primanju“ (Dela apostolska 20:35).

Nov način života

Ubrzo nakon što je ustanovljena dijagnoza moje bolesti, pozvan sam da prisustvujem jednom seminaru u Madridu, na kom su hrišćanski dobrovoljci bili poučeni kako da poboljšaju saradnju između lekara i pacijenata koji su Svedoci. Kasnije su ti dobrovoljci bili organizovani u Odbore za odnose s bolnicama. Za mene je taj seminar došao u pravi čas. Pronašao sam bolju karijeru koja će mi doneti mnogo više zadovoljstva nego bilo koji drugi posao.

Na seminaru smo naučili da će novoformirani Odbori za odnose s bolnicama služiti za to da posećuju bolnice, razgovaraju s doktorima i izvode prezentacije zdravstvenim radnicima, sve to s namerom da se neguje saradnja i izbegnu sukobi. Ti odbori pomažu drugim Svedocima da pronađu doktore koji su spremni da pružaju medicinsku pomoć bez upotrebe krvi. Naravno, s obzirom da sam bio laik u tome, morao sam da naučim mnogo toga o medicinskim terminima, medicinskoj etici i organizaciji unutar bolnica. Ipak, posle seminara osećao sam se kao drugi čovek, i imao sam pred sobom novi izazov zbog čega sam bio uzbuđen.

 Posete bolnicama — izvor zadovoljstva

Premda me je bolest polako, ali nemilosrdno onesposobljavala, odgovornosti koje sam imao kao član Odbora za odnose s bolnicama bivale su sve veće. Otišao sam u invalidsku penziju, tako da sam imao vremena da posećujem bolnice. Uprkos razočaranjima koja sam povremeno doživljavao, ove posete su bile mnogo lakše i donele su veće nagrade nego što sam očekivao. Iako sam sada vezan za invalidska kolica, to nije velika prepreka. Jedan član Odbora uvek ide sa mnom. Osim toga, doktori su navikli da razgovaraju s ljudima u invalidskim kolicima, i ponekad izgleda da slušaju s više poštovanja kada zapaze koliko truda sam uložio da ih posetim.

Tokom poslednjih deset godina, posetio sam na stotine lekara. Neki su od samog početka bili spremni da nam pomognu. Dr Huan Duarte — kardiohirurg iz Madrida, koji nalazi lično zadovoljstvo u tome što poštuje savest pacijenta— odmah se ponudio da sarađuje s nama. Od tada je već izvršio preko 200 operacija bez upotrebe krvi na pacijentima koji su Svedoci iz raznih delova Španije. Tokom godina, sve više lekara je počelo da obavlja hirurške zahvate bez upotrebe krvi. Naše redovne posete lekarima odigrale su izvesnu ulogu u tome, ali za napredak su zaslužna i medicinska dostignuća i dobri rezultati postignuti na polju beskrvne hirurgije. Uvereni smo da je Jehova blagoslovio naš trud.

Posebno sam bio ohrabren odzivom nekih kardiohirurga koji su se specijalizovali za lečenje dece. Dve godine smo posećivali jedan tim koji su sačinjavali dvojica hirurga i njihovi anesteziolozi. Snabdevali smo ih medicinskom literaturom koja objašnjava šta na ovom polju postižu drugi doktori. Naš trud je bio nagrađen 1999. godine, tokom Medicinske konferencije o dečjoj kardiovaskularnoj hirurgiji. Ova dvojica hirurga — koje je vešto predvodio jedan hirurg iz Engleske, takođe spreman da sarađuje — izvršila su krajnje tešku operaciju na jednoj bebi čiji su roditelji Svedoci. Na njenom aortnom zalisku bilo je neophodno izvršiti modifikaciju. b Radovao sam se zajedno s bebinim roditeljima, kada je jedan od hirurga izašao iz operacione sale da nam saopšti da je operacija bila uspešna i da je savest te porodice bila ispoštovana. Sada ova dvojica doktora redovno prihvataju pacijente Svedoke iz cele Španije.

Svestan sam da učešćem u ovakvim slučajevima pomažem svojoj hrišćanskoj braći i to mi pričinjava pravo zadovoljstvo. Kada braća traže pomoć od nekog Odbora za odnose s bolnicama, to znači da prolaze kroz neke od najtežih trenutaka u svom životu. Pred njima je operacija, a doktori u lokalnoj bolnici ili ne žele, ili nisu u mogućnosti da ih leče bez upotrebe krvi. Uprkos tome, braći je mnogo lakše kada znaju da u Madridu postoje hirurzi iz svih oblasti medicine koji su spremni da sarađuju. Video sam kako se izraz na licu brata menja, kako njegova zabrinutost ustupa mesto spokojstvu, zahvaljujući tome što smo mi bili uz njega u bolnici.

 Svet sudija i medicinske etike

Poslednjih godina, članovi Odbora za odnose s bolnicama počeli su da posećuju i sudije. Kada ih posetimo, damo im publikaciju pod nazivom Porodična briga i medicinski tretman za Jehovine svedoke, koja je posebno pripremljena s namerom da informiše takve službenike u vezi s našim gledištem o upotrebi krvi i o tome koje su zamene za krv dostupne u medicini. Takve posete su bile posebno potrebne, jer nekada u Španiji nije bilo ništa neobično da sudije ovlašćuju doktore da daju transfuziju, iako to pacijenti ne žele.

Zgrade u kojima je smešten sud deluju impresivno, tako da sam se prilikom svoje prve posete osećao veoma sićušno dok sam se u svojim invalidskim kolicima vozio kroz hodnike. Da bi situacija bila još gora, desila mi se mala nezgoda, tako da sam ispao iz kolica i pao na kolena. Nekoliko sudija i advokata koji su to videli ljubazno su prišli da mi pomognu, ali meni je bilo jako neprijatno.

Iako sudije nisu baš tačno znale razlog naše posete, većina njih je ljubazno postupala s nama. Prvi sudija kojeg sam posetio već je razmišljao o našem gledištu, i rekao je da bi voleo da najzad porazgovara s nama. Na našoj sledećoj poseti, pomogao mi je da u kolicima uđem u njegovu kancelariju i pažljivo me slušao. Dobri rezultati koji su proizašli iz ove prve posete ohrabrili su mene i moje saradnike da prevaziđemo strah, a uskoro smo videli i daljnje dobre rezultate.

Te iste godine, ostavili smo primerak publikacije Porodična briga i drugom sudiji, koji nas je ljubazno primio i obećao da će je pročitati. Dao sam mu svoj broj telefona da bi mogao stupiti u vezu s nama ako iskrsne neki hitan slučaj. Posle dve nedelje je zvao da kaže da je jedan lokalni hirurg tražio od njega ovlašćenje da se da transfuzija Svedokinji koju je trebalo operisati. Sudija nas je zamolio da mu pomognemo da nađe rešenje na osnovu kog bi se poštovala želja Svedokinje da ne primi krv. Nije nam bilo teško da nađemo drugu bolnicu, u kojoj hirurzi uspešno vrše operacije bez krvi. Kada je čuo kako se sve to završilo, sudija je bio oduševljen, i uverio nas je da će i ubuduće pokušati da na takav način reši problem.

S obzirom da smo tražili od lekara da poštuju prava i savest pacijenta, pitanje medicinske etike se često pojavljivalo  prilikom mojih poseta bolnicama. Jedna madridska bolnica, koja je bila spremna da sarađuje, pozvala me je da učestvujem na kursu etike koji su oni organizovali. To mi je omogućilo da mnogim stručnjacima iz ove oblasti prezentujem naše gledište zasnovano na Bibliji. Kurs mi je takođe pomogao da steknem uvid u to s kakvim se teškim odlukama doktori moraju suočavati.

Jedan od instruktora na ovom kursu bio je profesor Dijego Grasija koji redovno organizuje kurseve za lekare u Španiji, nakon čega oni stiču viši stepen stručnosti u oblasti etike. On svesrdno podržava naše pravo na informisani pristanak kada se radi o transfuziji krvi. c Zahvaljujući redovnom kontaktu koji smo održavali s njim, nekoliko predstavnika španske podružnice Jehovinih svedoka bilo je pozvano da naše gledište objasne studentima na postdiplomskim studijama, od kojih neki važe za najbolje doktore u državi.

Suočavanje sa stvarnošću

Naravno, time što obavljam zadovoljavajući posao u korist suvernika, nisu rešeni svi moji lični problemi. Moje zdravstveno stanje se i dalje nemilosrdno pogoršava. Na sreću, um mi nije zahvaćen bolešću. Zahvaljujući mojoj ženi i sinu, koji se nikada ne žale, još uvek mogu da izvršavam svoje odgovornosti. Bez njihove pomoći i podrške, to bi bilo nemoguće. Ne mogu sam čak ni pantalone da zakopčam, niti da obučem kaput. Posebno uživam u tome da svake subote propovedam zajedno sa svojim sinom Ismaelom, koji mi pomaže da razgovaram sa stanarima tako što gura moja kolica. Takođe, još uvek mogu da obavljam dužnosti koje imam kao skupštinski starešina.

Tokom ovih dvanaest godina, imao sam neke veoma teške trenutke. Ponekad mi je bilo teže gledati kako na moju porodicu utiče to što sam invalid nego podnositi samu bolest. Svestan sam da pate, iako oni to ne kažu. Ne tako davno, u roku od godinu dana umrli su mi i tašta i otac. Te iste godine, saznao sam da više neću moći da se krećem bez invalidskih kolica. Moj otac, koji je živeo s nama, umro je takođe od jedne degenerativne bolesti. Dok se brinula o njemu, Milagros se osećala kao da posmatra šta će se u budućnosti desiti sa mnom.

U svemu tome, dobra strana je to što smo kao porodica ujedinjeni dok se zajedno suočavamo s poteškoćama. Iz direktorske fotelje prešao sam u invalidska kolica, pa ipak, moj život je sada mnogo bolji, jer je potpuno posvećen služenju drugima. Kada se trošimo u korist drugih, to ublažava našu patnju, a Jehova ispunjava svoje obećanje da će nas jačati kada nam bude potrebno. Poput Pavla, zaista mogu da kažem: „Za sve imam snage uz pomoć onoga koji mi daje moć“ (Filipljanima 4:13).

[Fusnote]

[Okvir na 24. strani]

Ženino gledište

Živeti s bračnim drugom koji pati od multiple-skleroze veoma je teško za jednu ženu — mentalno, emocionalno i fizički. Moram da budem razumna kada nešto planiram i ne smem nepotrebno da se brinem za to šta će se desiti u budućnosti (Matej 6:34). U svakom slučaju, kada moramo da podnosimo neku nevolju u životu, tada se mogu pokazati neke od naših najboljih osobina. Naš brak je čvršći nego ikad, a moj odnos s Jehovom bliskiji. Mnogo me jačaju i životne priče drugih koji se nalaze u sličnim teškim okolnostima. Kao i Hulijan, i ja osećam zadovoljstvo zbog vredne službe koju on obavlja u korist braće, i shvatila sam da nas Jehova nikad neće ostaviti na cedilu, iako svaki novi dan može doneti nove izazove.

[Okvir na 24. strani]

Gledište sina

Sa svojom istrajnošću i optimističkim stavom, moj otac je odličan primer za mene, i osećam se korisno dok mu pomažem da se kreće pomoću kolica. Znam da ne mogu uvek da uradim ono što bih želeo. Sada sam tinejdžer, ali kad budem stariji, voleo bih da služim kao član Odbora za odnose s bolnicama. Na osnovu biblijskih obećanja, znam da je patnja privremena i da mnoga braća i sestre pate mnogo više od nas.

[Slika na 22. strani]

Moja žena je izvor snage za mene

[Slika na 23. strani]

U razgovaru s kardiohirurgom, dr Huanom Duarteom

[Slika na 25. strani]

Moj sin i ja uživamo dok zajedno radimo u službi