Eusebije — „otac crkvene istorije“?

RIMSKI car Konstantin je 325. n. e. sazvao sve episkope u Nikeju. Njegov cilj je bio da se reši pitanje o kom se mnogo raspravljalo, naime, koji odnos postoji između Boga i njegovog Sina. Među prisutnima je bio i Eusebije iz Cezareje, koji je smatran najobrazovanijim čovekom svog vremena. On je marljivo proučavao Pismo i zastupao je monoteizam hrišćanstva.

Kako navodi Encyclopædia Britannica, Nikejskim saborom je „predsedavao lično Konstantin, koji je aktivno vodio debate, predloživši sam... odlučujuću formulu koja izražava odnos Hrista prema Bogu u nikejskom verovanju, naime, da je Hrist ’iste suštine kao Bog‘... Iz straha pred carem, svi su episkopi, osim dvojice, potpisali da se slažu s tim verovanjem — mnogi od njih protiv vlastitog uverenja“. Da li je Eusebije bio jedan od te dvojice koji nisu potpisali? Koju pouku možemo izvući iz stava koji je zauzeo? Osmotrimo njegovu biografiju — njegovu stručnost i dostignuća.

Značajna dela koja je napisao

Eusebije je verovatno rođen oko 260. n. e. u Palestini. Dok je još bio mlad, povezao se s Pamfilijem, koji je bio nadglednik crkve u Cezareji. Počeo je da pohađa njegovu teološku školu i postao je revan učenik. Puno je koristio Pamfilijevu izvanrednu biblioteku. Eusebije se posvetio učenju, a posebno proučavanju Biblije. Takođe je postao lojalan Pamfilijev prijatelj, tako da je kasnije na sebe ukazivao kao na „Eusebija Pamfilija“.

O svojim ciljevima, Eusebije je napisao: „Moja namera je da napišem izveštaj o nasleđu koje su za sobom ostavili sveti Apostoli, kao i o vremenu koje je proteklo od našeg Spasitelja do danas; da ispričam ono što sam čuo o tome kako su se odigrali mnogi važni događaji u istoriji crkve i da spomenem one koji su vladali i bili na čelu crkve u najistaknutijim parohijama, kao i one koji su u svim generacijama objavljivali Božju reč, bilo usmeno ili pismeno.“

Eusebije je poznat po svom izuzetno cenjenom delu pod naslovom History of the Christian Church. Ovo delo od deset tomova koje je objavljeno oko 324. n. e., smatra se najznačajnijom istorijom crkve zabeleženom tokom starog doba. Zahvaljujući ovom delu, Eusebije je postao poznat kao otac crkvene istorije.

Pored dela Church History, Eusebije je napisao i Chronicle, delo od dva toma. Prvi tom predstavlja sažetak istorije sveta. U četvrtom veku n. e., prvi tom je  postao standard za upućivanje na hronologiju svetskih događaja. U drugom tomu su bili navedeni datumi istorijskih događaja. Uz pomoć paralelnih kolona, Eusebije je prikazao redosled vladanja različitih naroda.

Eusebije je napisao još dva istorijska dela pod naslovom Martyrs of Palestine i Life of Constantine. Prvo delo obuhvata period 303-310. n. e. i govori o mučenicima iz tog vremena. Eusebije je mogao biti očevidac tih događaja. U drugom delu, koje se sastojalo od četiri knjige i koje je objavljeno nakon smrti cara Konstantina 337. n. e., nalazili su se vredni istorijski detalji. Sadržaj ovog dela nije čista istorija već uglavnom hvala.

U dela koja je napisao u odbranu hrišćanstva spada i njegov odgovor Hijeroklu, rimskom guverneru koji je bio njegov savremenik. Kada je Hijerokle pisao protiv hrišćana, Eusebije je stao u njihovu odbranu. Štaviše, da bi pružio podršku božanskom nadahnuću Pisma, napisao je 35 knjiga koje se smatraju najznačajnijim i najpotpunijim delom ove vrste. Prvih petnaest knjiga pružaju razloge zbog kojih je opravdano da hrišćani prihvate svete spise Jevreja. U ostalih dvadeset se pruža dokaz da su hrišćani u pravu kada idu korak dalje od jevrejskih pravila i usvajaju nova načela i običaje. Zajedno, ove knjige predstavljaju obimnu odbranu hrišćanstva, onakvog kako ga je Eusebije shvatao.

Eusebije je živeo oko 80 godina (260-340. n. e.), i bio je jedan od najplodnijih pisaca starog doba. Njegovi spisi obuhvataju događaje koji su se odigrali tokom prva tri veka naše ere do vremena cara Konstantina. U kasnijem razdoblju života, pored toga što je pisao, bio je aktivan i kao episkop u Cezareji. Premda poznatiji kao istoričar, Eusebije je takođe bio i branilac hrišćanstva, topograf, propovednik, kritičar i autor dela u kojima je tumačio religiozne spise.

Njegov dvostruki motiv

Zašto se Eusebije upustio u te do tada nezapamćeno velike poduhvate? Zato što je bio uveren da živi na pragu novog doba. Smatrao je da su se tokom prethodnih generacija odigrali značajni događaji i da je bilo potrebno zabeležiti ih za buduće generacije.

Eusebije je imao još jedan motiv koji je imao veze s njegovom ulogom apologete. On je verovao da hrišćanstvo potiče od Boga. Međutim, neki su se suprotstavljali toj ideji. Eusebije je napisao: „Moja je namera i da zabeležim imena onih koji su, podstaknuti snažnom željom za promenama, napravili najkrupnije greške i, proglašavajući sebe za one koji su pronašli spoznanje — koje je ipak lažno, poput okrutnih vukova nemilosrdno uništili Hristovo stado. I ne samo njihova imena već i njihov broj, kao i učestalost njihovih pokušaja.“

Da li je Eusebije sebe smatrao hrišćaninom? Očigledno da jeste, jer je na Hrista ukazao kao na „našeg Spasitelja“. Izjavio je: „Moja namera je... da ispričam o nesrećama koje su kao posledica zavera protiv našeg Spasitelja odmah zadesile celu jevrejsku naciju; da zabeležim kako i koliko su pagani napadali Božju reč; da opišem karakter onih koji su se u različitim periodima borili za nju uprkos krvi i mučenjima, kao i jasne izraze lojalnosti u našem vremenu, i  milosrdnu i ljubaznu pomoć koju je naš Spasitelj svima njima pružio.“

Njegovo obuhvatno istraživanje

Eusebije je pročitao i u svojim delima ukazao na ogroman broj knjiga. Jedino se iz njegovih zapisa može saznati za mnoge istaknute ljude koji su živeli tokom prva tri veka naše ere. Samo njegova dela sadrže korisne izveštaje koji osvetljavaju važne pokrete. Izvori na koje se pozivao više ne postoje.

Eusebije je marljivo i temeljito sakupljao materijal. Izgleda da je pažljivo nastojao da razdvoji pouzdane i nepouzdane izveštaje. Ipak, u njegovim delima ima i grešaka. Ponekad, on pogrešno prikazuje i čak pogrešno razume ljude i njihove postupke. Njegova hronologija je ponekad netačna. Eusebiju takođe nedostaje umetnički stil izražavanja. Međutim, bez obzira na očigledne nedostatke, mnoga njegova dela smatraju se blagom neprocenjive vrednosti.

Ljubitelj istine?

Eusebije je bio zainteresovan za nerešeno pitanje o odnosu između Oca i Sina. Da li je Otac postojao pre Sina, kako je Eusebije verovao, ili Otac i Sin postoje podjednako dugo? „Ako postoje podjednako dugo“, pitao je, „kako Otac može da bude Otac, a Sin da bude Sin?“ Svoje verovanje je čak podupro biblijskim stihovima, citirajući Jovana 14:28, koji kaže da je ’Otac veći od Isusa‘, i Jovana 17:3, gde se na Isusa ukazuje kao na onog koga je „poslao“ jedini istiniti Bog. Aludirajući na stihove iz Kološanima 1:15 i Jovana 1:1, Eusebije je tvrdio da je Logos, ili Reč, „slika nevidljivog Boga“ — Božji Sin.

Međutim, iznenađujuće je što je na kraju Nikejskog sabora Eusebije pružio podršku suprotnom gledištu. Stao je na carevu stranu, iako je njegovo gledište temeljeno na Pismu bilo da Bog i Hrist nisu međusobno jednaki i da nisu postojali podjednako dugo.

Pouka koju možemo izvući

Zašto je Eusebije na Nikejskom saboru popustio pritisku i podržao jednu nebiblijsku doktrinu? Da li je imao neke političke ciljeve? Zašto je uopšte prisustvovao? Iako su svi episkopi bili pozvani, prisustvovalo je samo oko 300 njih. Da li je Eusebije možda bio zainteresovan da sačuva svoj status u društvu? I zašto mu je car Konstantin ukazao veliko poštovanje? Eusebije je na tom saboru sedeo s careve desne strane.

Eusebije je očigledno ignorisao Isusov zahtev da njegovi sledbenici ne budu „deo sveta“ (Jovan 17:16; 18:36). „Preljubnici, zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo s Bogom?“ (Jakov 4:4). I kako je samo odgovarajuće Pavlovo upozorenje: „Ne ujarmljujte se nejednako s nevernicima“! (2. Korinćanima 6:14). Budimo i dalje odvojeni od sveta dok ’obožavamo [Oca] duhom i istinom‘ (Jovan 4:24).

[Slika na 31. strani]

Freska koja prikazuje Nikejski sabor

[Izvor]

Scala/Art Resource, NY

[Izvor slike na 29. strani]

Courtesy of Special Collections Library, University of Michigan