Životna priča

Jehova uvek brine za nas

ISPRIČALA ENELESI MZANGA

Bilo je to 1972. godine. Desetorica mladih muškaraca, članovi Saveza omladine Malavija, provalili su u našu kuću, zgrabili me i odvukli do obližnjeg polja šećerne trske. Tamo su me pretukli i ostavili, jer su mislili da sam mrtva.

Mnogo Jehovinih svedoka iz Malavija pretrpelo je žestoke napade poput ovog. Zašto su ih proganjali? Šta im je pomoglo da istraju? Molim vas, dozvolite mi da vam ispričam iskustvo moje porodice.

ROĐENA sam 31. decembra 1921. godine u jednoj pobožnoj porodici. Moj otac je bio pastor Centralne prezbiterijanske crkve u Africi. Odrasla sam u Nkomi, jednom gradiću u blizini Lilongvea, prestonice Malavija. Sa 15 godina sam se udala za Emasa Mzangu.

Jednoga dana nas je posetio prijatelj mog oca, koji je takođe bio pastor. On je primetio da blizu nas žive Jehovini svedoci i upozorio nas je da je bolje da nemamo ništa s njima. Rekao nam je da su Svedoci demonizirani i da i nas mogu početi opsedati demoni ako ne budemo pažljivi. Mi smo se toliko uplašili zbog toga da smo se preselili u drugo selo, gde je Emas pronašao posao trgovca. Ipak, ubrzo smo saznali da u blizini naše nove kuće takođe žive Jehovini svedoci!

Međutim, vrlo brzo je Emasa njegova duboka ljubav prema Bibliji pokrenula da razgovara s jednim Svedokom. Nakon što je dobio uverljive odgovore na mnoga pitanja koja je postavio, Emas je pristao  da proučava Bibliju s tim Svedokom. U početku je biblijski studij vođen u prodavnici gde je Emas radio, ali kasnije se studij svake sedmice održavao u našoj kući. Svaki put kad bi Jehovini svedoci došli, ja bih odlazila od kuće, jer sam ih se plašila. Uprkos tome, Emas je nastavio da proučava Bibliju. U aprilu 1951, nekih šest meseci nakon što je počeo da proučava, Emas se krstio. Međutim, nije mi rekao ništa o tome, jer se bojao da će to okončati naš brak.

Teške sedmice

Ipak, jednoga dana, moja prijateljica Elen Kadzalero mi je rekla da se moj muž krstio kao Jehovin svedok. Kiptela sam od besa! Od tog dana, prestala sam da razgovaram s njim i da mu pripremam hranu. Takođe sam prestala da mu donosim i zagrevam vodu za kupanje — što se prema našim običajima smatra dužnošću žene.

Nakon što je tri sedmice trpeo takvo moje ponašanje, Emas me je ljubazno zamolio da razgovaram s njim i tada mi je rekao zašto je odlučio da postane Svedok. Pročitao mi je i objasnio nekoliko stihova, između ostalih i 1. Korinćanima 9:16. To me je duboko dirnulo i osećala sam da i ja treba da propovedam dobru vest. Zato sam odlučila da počnem da proučavam Bibliju s Jehovinim svedocima. Te iste večeri, na veliko zadovoljstvo mog voljenog muža, spremila sam mu ukusan obrok.

Svedočenje porodici i prijateljima

Kada su naši roditelji čuli da smo povezani s Jehovinim svedocima, oštro su nam se suprotstavili. Članovi moje porodice su nam napisali pismo u kom su nam saopštili da ne žele da ih više posećujemo. Njihova reakcija nas je rastužila, pa ipak, verovali smo u Isusovo obećanje da ćemo dobiti mnogo duhovne braće i sestara, i očeva i majki (Matej 19:29).

Brzo sam napredovala i krstila sam se u avgustu 1951. godine, samo tri i po meseca posle mog muža. Želela sam da svedočim svojoj prijateljici Elen. Na moju radost, ona je pristala da proučava Bibliju sa mnom. Elen se krstila u maju 1952. i tako postala moja duhovna sestra, što je ojačalo naše prijateljstvo. I danas smo najbolje prijateljice.

Emas je 1954. godine naimenovan da posećuje skupštine kao pokrajinski nadglednik. U to vreme smo već imali šestoro dece. Tada bi putujući nadglednici koji su imali porodicu jedne sedmice posetili neku skupštinu, a naredne sedmice bi ostajali kod kuće sa svojom ženom i decom. Međutim, Emas je uvek vodio računa o tome da ga ja zamenim na porodičnom biblijskom studiju kada on nije kod kuće. Trudili smo se da deca uživaju u studiju. Takođe smo sa uverenjem koje dolazi iz srca govorili o svojoj ljubavi prema Jehovi i prema istini iz njegove Reči, i učestvovali smo u službi zajedno kao porodica. Ovakvo duhovno vaspitanje ojačalo je veru naše dece i opremilo ih je za progonstvo s kojim ćemo se kasnije suočiti.

Počinje religiozno progonstvo

Malavi je 1964. godine postao nezavisna država. Kada su zvaničnici vladajuće partije saznali za naš neutralan stav u vezi s politikom, pokušali su da nas prisile da kupimo partijske knjižice. a Pošto smo Emas i ja odbili da to uradimo, članovi Saveza omladine su uništili našu njivu kukuruza — naš osnovni izvor hrane za predstojeću godinu. Dok su sekli kukuruz, pevali su: „Svima koji odbiju da  kupe knjižicu Kamuzua [predsednika Bande], termiti će pojesti zeleni kukuruz i ti ljudi će plakati za njim.“ Ipak, iako smo izgubili svoj izvor hrane, nismo očajavali. Osećali smo da Jehova brine o nama. On nas je s puno ljubavi jačao (Filipljanima 4:12, 13).

Kasno jedne noći u avgustu 1964, bila sam kod kuće sama s decom. Spavali smo, ali mene je probudilo pevanje koje se čulo u daljini. To su bili članovi Gulevamkulua, jednog zastrašujućeg tajnog društva plemenskih plesača koji su napadali ljude i pretvarali se da su duhovi mrtvih predaka. Savez omladine je poslao Gulevamkulu da nas napadne. Brzo sam probudila decu, i pre nego što su napadači stigli do naše kuće, mi smo pobegli u žbunje.

S mesta na kom smo se sakrili videli smo jako svetlo. Članovi Gulevamkulua su zapalili našu kuću, čiji je krov bio pokriven slamom. Spaljena je do temelja, zajedno sa svim što smo imali. Dok su se napadači udaljavali od zgarišta koje je ostalo na mestu naše kuće, čuli smo ih kako govore: „Zapalili smo lepu vatru za tog Svedoka, da se zagreje.“ Kako smo bili zahvalni Jehovi što smo umakli na sigurno mesto! Istina, oni su uništili svu našu imovinu, ali nisu uništili našu odlučnost da se pouzdamo u Jehovu, a ne u čoveka (Psalam 118:8).

Saznali smo da je Gulevamkulu na sličan užasan način napao još pet porodica Jehovinih svedoka koje su živele na našem području. Kako smo samo bili srećni i zahvalni kada su nam braća iz obližnjih skupština priskočila u pomoć! Oni su ponovo izgradili naše kuće i snabdeli nas hranom za nekoliko sedmica.

Progonstvo postaje sve žešće

U septembru 1967, u zemlji je sprovedena kampanja čiji je cilj bio da se sakupe svi Jehovini svedoci. Da bi nas pronašli, nemilosrdni i nasilni mladi ljudi — članovi Saveza omladine i Pioniri Malavija, naoružani mačetama — tražili su Svedoke od kuće do kuće. Kada su ih pronašli, nudili su im da kupe političke partijske knjižice.

Kad su stigli do naše kuće, pitali su nas da li imamo partijsku knjižicu. Rekla sam: „Ne, nisam je kupila. Neću ni sada da je kupim, a ne nameravam to da uradim ni u budućnosti.“ Tada su zgrabili mog muža i mene i odveli nas u lokalnu policijsku stanicu, ne dozvolivši nam da išta ponesemo sa sobom. Kada su se naša mlađa deca vratila iz škole, nisu nas zatekla kod kuće, pa su se veoma zabrinula. Srećom, naš stariji sin Danijel vratio se kući ubrzo nakon njih i od jednog komšije je saznao šta se desilo. Smesta se sa svojom mlađom braćom i sestrama uputio ka policijskoj stanici. Stigli su baš kad nas je policija ukrcavala u kamione da bi nas odvela u Lilongve. I deca su pošla s nama.

U Lilongveu, u policijskoj stanici, bili smo izvedeni pred preki sud. Policajci su nas pitali: „Hoćete li i dalje biti Jehovini svedoci?“ Odgovorili smo: „Da!“, iako je ovaj odgovor automatski značio da ćemo biti osuđeni na sedam godina zatvora. Za „vođe“ u organizaciji, kazna je bila 14 godina.

Nakon što smo proveli noć bez odmora i hrane, policija nas je odvela u zatvor u Mauli. Tamo su ćelije bile toliko prepune da čak ni na podu nismo mogli naći mesto za spavanje! Umesto toaleta, koristila se samo jedna kofa na svaku prepunu ćeliju. Obroci koje smo dobijali bili su oskudni i loše pripremljeni. Nakon dve sedmice, zatvorski službenici su shvatili da smo mi miroljubivi ljudi i dozvolili su nam da koristimo zatvorsko dvorište koje je služilo za vežbanje. Sad kada smo svi bili zajedno, svaki dan smo imali prilike da ohrabrujemo jedni druge i da damo dobro svedočanstvo drugim zatvorenicima. Bili smo iznenađeni kada smo, nakon otprilike tri meseca provedena u zatvoru, bili oslobođeni zbog međunarodnog pritiska koji je vršen na vladu Malavija.

 Policajci su nas požurivali da se vratimo svojim kućama, ali su nam takođe rekli da su Jehovini svedoci zabranjeni u Malaviju. Ova zabrana je trajala od 20. oktobra 1967. do 12. avgusta 1993 — skoro 26 godina. To su bile teške godine, ali uz Jehovinu pomoć smo uspeli da ostanemo potpuno neutralni.

Gonjeni kao životinje

U oktobru 1972, jedna vladina odredba je izazvala novi talas nasilnog progonstva. Po toj odredbi, trebalo je da svi Jehovini svedoci budu otpušteni s posla i da svi Svedoci koji žive na selima budu oterani iz svojih kuća. Svedoci su bili gonjeni kao životinje.

U to vreme, jedan mladi hrišćanski brat je došao u našu kuću s hitnom porukom za Emasa, koja je glasila: ’Savez omladine kuje zaveru da ti odrubi glavu, stavi je na kolac i odnese lokalnim vođama.‘ Emas je brzo pobegao od kuće, ali se najpre pobrinuo da i mi krenemo za njim što je pre moguće. Brzo sam poslala decu od kuće. Onda, baš kad sam i ja pošla, pojavila su se desetorica članova Saveza omladine koji su tražili Emasa. Provalili su u našu kuću, ali su tada videli da je Emas otišao. Puni gneva, odvukli su me do obližnjeg polja šećerne trske, gde su me šutirali i tukli stabljikama šećerne trske. Tada su me ostavili misleći da sam mrtva. Kada sam došla k svesti, otpuzala sam do kuće.

Te noći, pod okriljem mraka, Emas je rizikovao svoj život kako bi došao kući po mene. Kada je video da sam pretučena, on i jedan naš prijatelj su me nežno stavili u kola tog prijatelja. Tada smo se odvezli do kuće jednog brata u Lilongveu, gde sam se polako oporavila od napada koji sam doživela i Emas je počeo da pravi planove kako da pobegnemo iz zemlje.

Izbeglice koje nemaju kuda da odu

Naša ćerka Dinesi i njen muž imali su kamion nosivosti pet tona. Angažovali su jednog vozača koji je nekad bio član Pionira Malavija, ali je posle počeo da saoseća s nama zbog situacije u kojoj smo se nalazili. On se ponudio da pomogne nama i drugim Svedocima. Nekoliko večeri je taj vozač odlazio do ugovorenih mesta, gde su se Svedoci krili, kako bi ih povezao. Tada je obukao svoju uniformu koju je imao kao Pionir Malavija i tako je mogao da s punim kamionom prođe kroz nekoliko policijskih barikada na putu. On je mnogo rizikovao da bi pomogao stotinama Svedoka da pređu granicu i odu u Zambiju.

Zambijske vlasti su nas nakon nekoliko meseci vratile u Malavi, ali ipak nismo  mogli da se vratimo u svoje selo. Sva imovina koju smo ostavili bila je pokradena. Čak su i metalne krovne ploče s naše kuće bile skinute. Nemajući sigurno mesto gde bismo mogli da odemo, pobegli smo u Mozambik, u izbeglički logor u Mlangeniju, gde smo ostali dve i po godine. Međutim, u junu 1975, nova vlada Mozambika je zatvorila ovaj logor i prisilila nas da se vratimo u Malavi, gde se za Jehovin narod situacija nije promenila. Nismo imali drugog izbora nego da po drugi put pobegnemo u Zambiju. Otišli smo u izbeglički logor Čigumukire.

Dva meseca kasnije, konvoj autobusa i vojnih kamiona se parkirao duž glavnog puta i stotine zambijskih vojnika naoružanih do zuba upali su logor. Rekli su nam da su za nas sagrađene lepe kuće i da su nam oni obezbedili prevoz do njih. Znali smo da to nije istina. Vojnici su počeli da guraju ljude u kamione i autobuse i nastala je panika. Počeli su da svojim automatskim oružjem pucaju u vazduh, i na hiljade braće i sestara se razbežalo u strahu.

Emas je u toj gužvi slučajno bio oboren i izgažen, ali jedan brat mu je pomogao da ustane. Mislili smo da je to bio početak velike nevolje. Sve izbeglice su potrčale nazad prema Malaviju. Dok smo još bili u Zambiji, stigli smo do jedne reke i braća su se poređala, formirajući tako nekoliko živih zidova kako bi pomogla svima da bezbedno prođu. Ali, na drugoj strani reke su nas okružili zambijski vojnici i prisilno nas vratili u Malavi.

Kad smo se ponovo vratili u Malavi, nismo znali kuda da idemo. Saznali smo da su putem političkih mitinga i novina ljudi bili upozoreni da pripaze na „nova lica“ koja stižu u njihova sela, što se odnosilo na Jehovine svedoke. Zato smo odlučili da odemo u glavni grad gde ne bismo bili toliko upadljivi kao u nekom selu. Uspeli smo da iznajmimo malu kuću i Emas je nastavio da u tajnosti posećuje skupštine kao putujući nadglednik.

Prisustvovanje skupštinskim sastancima

Šta nam je pomoglo da ostanemo verni? Skupštinski sastanci! U izbegličkim logorima u Mozambiku i Zambiji slobodno smo prisustvovali sastancima koji su se održavali u jednostavnim Dvoranama Kraljevstva, čiji su krovovi bili pokriveni slamom. U Malaviju je bilo opasno i teško sastajati se — pa ipak, uvek je bilo vredno truda. Da bismo izbegli da nas otkriju, obično smo održavali sastanke kasno noću na udaljenim mestima. Da naši skupovi ne bi privukli pažnju, nismo aplaudirali kako bismo izrazili cenjenje za govor, nego smo jednostavno trljali ruke.

Krštenja su se obavljala kasno u noć. Naš sin Abijudi se krstio u jednoj takvoj prilici. Nakon govora za krštenje, on i drugi kandidati su pod okriljem mraka bili odvedeni u močvarno područje gde je bila iskopana plitka rupa. Tamo su bili kršteni.

Naša mala kuća — skrovište

Tokom poslednjih godina vladine zabrane, naša kuća u Lilongveu bila je korišćena kao skrovište. Pošta i literatura iz podružnice u Zambiji tajno je stizala u našu kuću. Braća koja su služila kao kuriri na biciklima dolazili su u našu kuću da uzmu pošiljku iz Zambije i zatim su prenosili poštu i literaturu do svih delova Malavija. Kula stražara je bila tanka zato što je bila štampana na papiru na kom se obično štampa Biblija. To je omogućilo kuririma da prenose dva puta više časopisa nego što bi mogli preneti da su časopisi bili štampani na običnom papiru. Kuriri su takođe raznosili minijaturna izdanja Kule stražare u kojima su se nalazili samo studijski članci. Ova minijaturna izdanja je bilo lako sakriti u džep od košulje jer su se sastojala samo od jednog lista papira.

Ovi kuriri su rizikovali svoju slobodu i život kad su se vozili biciklom kroz  šumu, ponekad i noću, s kartonskim kutijama punim zabranjene literature koja je bila natrpana na njihovim biciklima. Uprkos tome što su nailazili na policijske barikade i druge opasnosti, oni su prevaljivali stotine kilometara po svakakvom vremenu da bi duhovnu hranu dostavili svojoj braći. Kako su hrabri bili ovi dragi kuriri!

Jehova brine za udovice

U decembru 1992, dok je kao pokrajinski nadglednik držao govor tokom jedne posete, Emas je doživeo šlog. Nakon toga više nije mogao da govori. Posle nekog vremena, doživeo je i drugi šlog, zbog čega mu se oduzela jedna strana tela. Emasu je bilo veoma teško da se bori s bolešću, ali skupština nam je pružila podršku punu ljubavi, što je ublažilo moj očaj. Brinula sam o svom mužu kod naše kuće sve dok nije umro novembra 1994, kada je imao 76 godina. Bili smo u braku 57 godina i Emas je doživeo da zabrana bude ukinuta. Još uvek žalim jer sam izgubila svog vernog životnog saputnika.

Nakon što sam postala udovica, moj zet je preuzeo obavezu da se brine o meni, pored toga što se već brinuo o svojoj ženi i petoro dece. Nažalost, umro je posle kraće bolesti u avgustu 2000. godine. Kako će moja ćerka obezbediti hranu i smeštaj za nas? Ponovo sam se uverila da Jehova brine za nas i da je on zaista ’Otac sirotama [„dečacima bez oca“, NW] i sudija udovicama‘ (Psalam 68:6). Jehova je koristio svoje sluge na zemlji kako bi nam obezbedio jednu lepu novu kuću. Kako se to desilo? Kada su braća i sestre iz naše skupštine videli u kakvim se teškim okolnostima nalazimo, sagradila su nam kuću za samo pet sedmica! Braća iz drugih skupština koja su zidari došla su da pomognu. Ljubav i dobrota koju su svi ti Svedoci pokazali prema nama oduševila nas je jer mnogi od njih nemaju tako dobru kuću. To što je skupština na ovaj način pokazala ljubav prema nama bilo je lepo svedočanstvo za naš komšiluk. Kada padne noć i odem na spavanje imam osećaj kao da sam u raju! Da, naša lepa, nova kuća je sagrađena od cigala i maltera, ali kao što su mnogi rekli, to je kuća koja je zaista sagrađena s ljubavlju (Galatima 6:10).

Jehova i dalje brine

Iako sam ponekad bila na ivici krajnjeg očajanja, Jehova je uvek bio dobar prema meni. Od moje devetoro dece, sedmoro njih su još živi, i u mojoj porodici sada ima 123 člana. Kako sam zahvalna što velika većina njih verno služi Jehovi!

Sada imam 82 godine i ispunjena sam radošću kad vidim šta je Božji duh postigao u Malaviju. Pre četiri godine u Malaviju je bila samo jedna Dvorana Kraljevstva, a sada ih ima više od 600. Sada imamo i novu podružnicu u Lilongveu, i uživamo u tome što nesmetano dobijamo duhovnu hranu koja nas jača. Zaista sam doživela ispunjenje Božjeg obećanja zapisanog u Isaiji 54:17, gde nam je zasigurano: „Svako će oružje protiv tebe tupo biti.“ S obzirom da iza sebe imam više od 50 godina službe Jehovi, uverena sam da On uvek brine za nas, bez obzira s kakvim se iskušenjima suočavamo.

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Moj muž Emas se krstio u aprilu 1951.

[Slika na 26. strani]

Grupa hrabrih kurira

[Slika na 28. strani]

Kuća koja je građena s ljubavlju