Životna priča

Jehova privlači ponizne istini

ISPRIČALA ASANO KOŠINO

Godine 1949, samo nekoliko godina po završetku Drugog svetskog rata, jedan visok, ljubazan stranac posetio je porodicu u Kobeu kod koje sam radila. On je bio prvi misionar Jehovinih svedoka u Japanu. Njegova poseta je doprinela tome da budem privučena biblijskoj istini. Međutim, dozvolite mi da vam prvo ispričam nešto o sebi.

RODILA sam se 1926. godine u jednom seocetu na severu prefekture Okajama. Bila sam peto od osmoro dece. Otac je bio veoma religiozan i obožavao je boga u lokalnom šintoističkom svetilištu. Tako smo mi deca tokom čitave godine uživali u slavljima i porodičnim okupljanjima radi religioznih praznika.

Dok sam odrastala, javljala su mi se mnoga pitanja o životu, ali najviše sam bila zabrinuta zbog smrti. Tradicija je nalagala da ljudi umru kod kuće i da deca budu uz samrtničku postelju članova porodice. Bilo mi je jako žao kada mi je umrla baka i kada mi je umro brat koji još nije napunio ni godinu dana. Užasno sam se osećala kada sam razmišljala o smrti svojih roditelja. ’Da li je to sve? Da li život ima malo više smisla?‘ Žarko sam želela da to saznam.

Godine 1937, kada sam išla u šesti razred osnovne škole, počeo je rat između Kine i Japana. Muškarci su bili regrutovani i odlazili su da se bore u Kini. Deca su gledala kako im očevi i braća odlaze pozdravljajući cara uzvikom „banzaji!“, što znači „živeo“. Narod je bio uveren da će Japan, zemlja kojom  upravlja bog, i njegov car, živi bog, pobediti.

Ljudi su ubrzo počeli da dobijaju vesti s fronta o pogibiji svojih najmilijih. Ucveljene porodice nikako se nisu mogle utešiti. U njihovim srcima je rasla mržnja i radovali su se kada bi se neprijatelju naneli veliki gubici. Međutim, ja sam u isto vreme razmišljala: ’Ljudi na neprijateljskoj strani sigurno isto kao i mi pate zbog gubitka svojih voljenih.‘ Do vremena kada sam završila osnovnu školu, rat se proširio duboko u kinesku teritoriju.

Susret sa strankinjom

Moja porodica se bavila poljoprivredom i bili smo siromašni, ali otac mi je dozvolio da se školujem sve dotle dok za to ne bude bio potreban novac. Tako sam se 1941. godine upisala u devojačku školu u Okajami, oko 100 kilometara od kuće. Ta škola je bila osmišljena da poduči devojke da budu dobre žene i majke, i učenice je raspoređivala da žive u bogatim porodicama u gradu, gde su radile kao kućne pomoćnice. Učenice su pre podne učile tako što su radile u tim porodicama, a po podne su išle u školu.

Nakon ceremonije prijema u školu, učiteljica me je, odevena u kimono, odvela do jedne velike kuće. Ali, gospođa koja je živela u toj kući iz nekog razloga nije želela da me primi. Učiteljica se zapitala: „Da li da onda odemo kod gospođe Koda?“ Odvela me je do jedne kuće u zapadnjačkom stilu i pozvonila na vrata. Nakon nekoliko trenutaka, vrata je otvorila jedna visoka, proseda gospođa. Bila sam zaprepašćena! Ona nije bila Japanka, a ja nikada nisam videla osobu sa Zapada. Učiteljica me je predstavila gospođi Mod Koda i brzo otišla. Vukla sam torbe i nervozno ušla u kuću. Kasnije sam saznala da je gospođa Mod Koda bila Amerikanka udata za Japanca koji je studirao u Sjedinjenim Državama. Ona je radila kao nastavnik engleskog u trgovačkim školama.

Već sledećeg jutra je počeo život pun obaveza. Muž gospođe Koda je bolovao od epilepsije i ja sam pomagala u brizi oko njega. Malo sam se zabrinula zato što uopšte nisam znala engleski. Bilo mi je lakše kada je gospođa Koda počela da sa mnom razgovara na japanskom. Svaki dan sam ih slušala kako razgovaraju na engleskom i moje uši su se polako navikle na taj jezik. Dopadala mi se prijatna atmosfera koja je vladala u kući.

Impresioniralo me je to što je Mod bila vrlo odana svom bolesnom mužu. On je voleo da čita Bibliju. Kasnije sam saznala da su njih dvoje u jednoj knjižari u kojoj su se prodavale polovne knjige nabavili knjigu Božanski plan vekova na japanskom i da su nekoliko godina bili pretplaćeni na englesko izdanje časopisa Kula stražara.

Jednog dana sam na poklon dobila Bibliju. Bila sam srećna zato što sam prvi put u svom životu imala svoju Bibliju. Čitala sam je na putu do škole i nazad, ali sam malo toga razumela. Odrasla sam kao šintoista i zbog toga mi je Isus Hrist delovao dosta strano. Nisam uviđala da će ovo dovesti to toga  da kasnije prihvatim biblijsku istinu, koja će odgovoriti na moja pitanja o životu i smrti.

Tri tužna događaja

Dve godine tokom kojih sam radila kao kućna pomoćnica brzo su prošle i morala sam da se oprostim od porodice kod koje sam bila. Po završetku škole pridružila sam se devojačkoj dobrovoljačkoj brigadi i šila sam mornarske uniforme. Američki bombarderi B-29 su počeli da napadaju, a 6. avgusta 1945. bačena je atomska bomba na Hirošimu. Nekoliko dana kasnije sam dobila telegram kojim mi je javljeno da je majka ozbiljno bolesna. Uhvatila sam prvi voz i otišla kući. Na železničkoj stanici me je dočekao jedan rođak i rekao da je majka umrla. Umrla je 11. avgusta. Dogodilo se ono čega sam se godinama plašila! Nikada više neće razgovarati sa mnom niti će mi se ikada više osmehnuti.

Japan je kapitulirao 15. avgusta. Tako sam u roku od samo deset dana morala da se suočim s tri tužna događaja: prvo s time što je bačena atomska bomba, zatim majčinom smrću i na kraju istorijskim porazom Japana. Jedina uteha je bilo to što sam znala da ljudi više neće ginuti u ratu. S prazninom u srcu, napustila sam fabriku u kojoj sam pravila uniforme i vratila se kući na selo.

Privučena istini

Jednog dana sam neočekivano dobila pismo od Mod Koda iz Okajame. Zamolila me je da dođem i pomognem joj oko kućnih poslova, pošto je trebalo da otvori englesku školu. Pitala sam se šta da radim, ali prihvatila sam njen poziv. Nekoliko godina kasnije, preselila sam se s porodicom Koda u Kobe.

Početkom leta 1949, porodicu Koda je posetio jedan ljubazni gospodin. On se zvao Donald Hejzlet i u Kobe je došao iz Tokija da bi potražio smeštaj za misionare. On je bio prvi misionar Jehovinih svedoka koji je došao u Japan. Pronađena je jedna kuća, i u novembru 1949. u Kobe je stiglo nekoliko misionara. Jednog dana je petoro njih posetilo porodicu Koda. Dvoje od njih, Lojd Bari i Persi Izlub, održali su na engleskom desetominutne govore okupljenima u kući. Misionari su nazivali Mod hrišćanskom sestrom i ona je bila vidno ohrabrena tim druženjem. Tada sam poželela da naučim engleski.

Ti revni misionari su mi pomogli da postepeno shvatim osnovne biblijske istine. Pronašla sam odgovore na pitanja koja sam imala još od detinjstva. Da, Biblija pruža nadu u večni život na rajskoj zemlji i obećava da će uskrsnuti „svi koji su u spomen-grobovima“ (Jovan 5:28, 29; Otkrivenje 21:1, 4). Bila sam zahvalna Jehovi što je obezbedio takvu nadu posredstvom otkupne žrtve njegovog Sina, Isusa Hrista.

Radosne teokratske aktivnosti

Prvi kongres u Japanu održan je u misionarskom domu u Kobeu od 30. decembra 1949. do 1. januara 1950. Na taj kongres sam otišla s Mod. Ta velika kuća je nekada pripadala jednom nacisti i imala je predivan pogled na more i ostrvo Avodži. Pošto nisam mnogo znala o Bibliji, malo toga sam razumela. Pa ipak, misionari koji su se slobodno družili s Japancima na mene su ostavili snažan utisak. Na javnom predavanju koje je održano na ovom kongresu prisustvovala je 101 osoba.

Ubrzo posle toga, odlučila sam da učestvujem u službi propovedanja. Trebalo je da prikupim hrabrost da bih išla od kuće do kuće jer sam po prirodi stidljiva. Brat Lojd Bari je jednog jutra došao kod nas da bi išao sa mnom u službu. Počeo je od prvih komšija sestre Koda. Gotovo sam se krila iza njega dok sam slušala njegov nastup. Drugi put sam u službi radila s dve misionarke. Jedna starija Japanka nas je pozvala unutra, saslušala i poslužila čašom mleka. Prihvatila je kućni biblijski studij i na  kraju se krstila. Bilo je vrlo ohrabrujuće gledati je kako napreduje.

U aprilu 1951, brat Natan Nor iz centrale u Bruklinu, prvi put je došao u Japan. Oko 700 ljudi je slušalo javno predavanje koje je održao u dvorani Kjoritsu u Kandi (Tokio). Svi koji su prisustvovali ovom posebnom sastanku bili su radosni kada je objavljeno da će časopis Kula stražara izlaziti na japanskom. Brat Nor je idućeg meseca posetio Kobe i na jednom posebnom sastanku koji je tada održan, krstila sam se u znak svog predanja Jehovi.

Oko godinu dana kasnije, bila sam ohrabrena da stupim u punovremenu službu, to jest da postanem pionir. U Japanu je u to vreme bilo svega nekoliko pionira i pitala sam se kako ću se izdržavati. Takođe sam razmišljala i o udaji. Međutim, shvatila sam da služenje Jehovi treba da dođe na prvo mesto, tako da sam 1952. godine postala pionir. Na sreću, kod sestre Koda sam radila skraćeno radno vreme i uz to sam mogla da pionirim.

Otprilike u to vreme, moj brat za koga sam mislila da je poginuo u ratu, vratio se s porodicom s Tajvana. Moja porodica se nikada nije zanimala za hrišćanstvo, ali sam ja s pionirskom revnošću počela da šaljem bratu naše časopise i brošure. On se kasnije zbog posla preselio s porodicom u Kobe. „Jesi li čitala časopise?“, upitala sam snahu. Ona je na moje iznenađenje odgovorila: „Veoma su interesantni.“ Počela je da proučava Bibliju s jednom misionarkom i pridružila joj se moja mlađa sestra koja je živela s njima. S vremenom su se obe krstile.

Impresionirana međunarodnim bratstvom

Ubrzo posle toga, skoro sam se onesvestila kada sam dobila poziv da pohađam 22. razred Biblijske škole Gilead Watchtower-a. Brat Cutomu Fukase i ja smo bili prvi Japanci koji su pozvani u ovu školu. Godine 1953, pre nego što je nastava počela, prisustvovali smo kongresu Društvo novog sveta koji je održan na stadionu Jenki u Njujorku. Bila sam veoma impresionirana međunarodnim bratstvom Jehovinog naroda.

Petog dana tog kongresa, trebalo je da japanski delegati, uglavnom misionari, nose kimono. Pošto kimono koji sam poslala pre nego što sam pošla na put nije stigao na vreme, pozajmila sam kimono od sestre Nor. Tokom programa je počela da pada kiša i uplašila sam se da će se kimono pokvasiti. Upravo tada me je neko ko je sedeo iza mene nežno ogrnuo kabanicom. „Da li znaš ko je to?“, upitala me jedna sestra koja je stajala do mene. Kasnije sam saznala da je to bio brat Frederik Franc, član Vodećeg tela. Zaista sam osetila srdačnost koja vlada u Jehovinoj organizaciji.

Za 22. razred Gileada se zaista može reći da je bio međunarodni, jer ga je sačinjavalo 120 studenata iz 37 zemalja. Premda je bilo nekih jezičkih barijera, potpuno smo uživali u međunarodnom bratstvu. Diplomirala sam jednog snežnog dana u februaru 1954. i moja dodela je bila da se vratim u Japan. Partnerka mi je bila Inger Brant, sestra iz Švedske, i služile smo u Nagoji. Tamo smo se pridružile  grupi misionara koji su zbog rata bili evakuisani iz Koreje. Tih nekoliko godina koje sam provela u misionarskoj službi bile su mi vrlo dragocene.

Radosna zajednička služba

U septembru 1957, bila sam pozvana da služim u Betelu u Tokiju. Jedna drvena kuća na sprat služila je kao japanska podružnica. Ta podružnica se sastojala od svega četiri člana, uključujući i brata Barija koji je bio nadglednik podružnice. Ostatak porodice su sačinjavali misionari. Bilo mi je dodeljeno da radim kao prevodilac i korektor, a i čistila sam, prala veš, kuvala i obavljala još neke poslove.

Delo u Japanu je napredovalo, tako da je sve više braće bilo pozivano u Betel. Jedan od njih je postao nadglednik u mojoj skupštini. Godine 1966, taj brat, Džundži Košino, i ja smo se venčali. Džundži je nakon našeg venčanja bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika. Bili smo radosni što smo upoznali tako mnogo braće i sestara dok smo posećivali razne skupštine. S obzirom da mi je bilo dodeljeno da prevodim, to sam radila tamo gde bismo ostajali tokom vikenda. Dok smo putovali, pored kofera i torbi morali smo da nosimo i teške rečnike.

U pokrajinskom delu smo bili više od četiri godine i videli smo kako je organizacija i dalje rasla. Podružnica je premeštena u Numazu, a posle nekoliko godina u Ebinu, gde se i sada nalazi. Džundži i ja već dugo služimo u Betelu i sada sarađujemo s porodicom od oko 600 članova. Naši prijatelji iz Betela su u maju 2002. s puno ljubavi proslavili 50 godina moje punovremene službe.

Blagoslovljeni prilikom da vidimo porast

Kada sam počela da služim Jehovi davne 1950, u Japanu je bila samo šačica objavitelja. Sada ima više od 210 000 objavitelja Kraljevstva. Zaista, Jehova je privukao na hiljade osoba, baš kao što je privukao i mene.

Četvoro braće i sestara koji su bili misionari i koji su nas 1949. godine posetili u kući sestre Koda, kao i sama sestra Mod Koda, ostali su verni do smrti. Umro je i moj brat, koji je bio sluga pomoćnik, kao i moja snaha koja je oko 15 godina služila kao pionir. Kakva će biti budućnost mojih roditelja, čije sam se smrti plašila u detinjstvu? Biblijsko obećanje o uskrsenju mi pruža nadu i utehu (Dela apostolska 24:15).

Kad razmišljam o prošlosti, mislim da je susret s Mod 1941. godine bio prekretnica u mom životu. Da je tada nisam srela i da se nisam odazvala na njen poziv posle rata da ponovo radim kod nje, verovatno bih ostala na našem imanju u udaljenom selu i ne bih imala nikakav kontakt s misionarima tih davnih godina. Koliko sam zahvalna Jehovi što me je privukao istini preko Mod i tih prvih misionara!

[Slika na 25. strani]

Sa sestrom Mod Koda i njenim suprugom. Ja sam napred, levo

[Slika na 27. strani]

S misionarima iz Japana na stadionu Jenki 1953. godine. Ja sam skroz levo

[Slike na 28. strani]

U Betelu s mojim suprugom, Džundžijem