Životna priča

Jehova me je učio od mladosti

ISPRIČAO RIČARD ABRAHAMSON

„Ti si mene, Bože, od mladosti moje učio, i do danas kazujem čudesa tvoja.“ Dozvolite mi da vam objasnim zašto mi ove reči iz Psalma 71:17 posebno znače.

MOJA majka Fani Abrahamson je 1924. došla u kontakt sa Istraživačima Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada nazivali. Ja sam imao samo godinu dana. Čim bi majka naučila nove biblijske istine, odmah bi otišla do komšija i pričala im o onome što je naučila, a tome je poučavala i mene i mog starijeg brata i sestru. Pre nego što sam naučio da čitam, ona mi je pomogla da zapamtim mnoge biblijske stihove o blagoslovima koje će doneti Božje Kraljevstvo.

Krajem 1920-ih, naša mala grupa Istraživača Biblije u Le Grandu u državi Oregon (SAD), gde sam se rodio i odrastao, sastojala se od nekoliko žena i dece. Iako smo bili izolovani, jednom ili dvaput godišnje posećivale su nas putujuće sluge, poznate kao pilgrimi. Oni su držali ohrabrujuća predavanja, išli s nama u službu od kuće do kuće i pokazivali ljubazno zanimanje za decu. Neki od tih dragih osoba bili su Šild Tutdžin, Džin Orel i Džon But.

Na kongresu u Kolumbusu u Ohaju 1931. godine, kada su Istraživači Biblije usvojili ime Jehovini svedoci, niko iz naše grupice nije mogao da prisustvuje. Ali grupe, kako su se skupštine tada nazivale, i grupice koje zbog velike udaljenosti nisu mogle da prisustvuju ovom kongresu, pojedinačno su se sastale u  avgustu iste godine da bi usvojile rezoluciju o promeni imena. I naša grupica u Le Grandu je učinila isto. Zatim sam 1933. godine, tokom kampanje za distribuciju brošure Kriza, napamet naučio jednu biblijsku prezentaciju i prvi put svedočio od kuće do kuće.

Tokom 1930-ih počelo je sve veće protivljenje našem delu. Da bi izašle na kraj s tim, grupe su se podelile u manje grupe, koje su održavale male skupove i učestvovale jednom ili dvaput godišnje u propovedničkim akcijama. Na tim skupovima smo učili kako da propovedamo i kako da se s poštovanjem ophodimo prema policiji kada bi intervenisala. Pošto su Svedoci redovno izvođeni pred policijski ili redovni sud, vežbali smo materijal s jednog lista s uputstvima pod nazivom Sudski postupak. Zahvaljujući tome bili smo spremni da se suočimo s protivljenjem.

Prvi koraci u istini

Sve više sam cenio biblijsku istinu i imao sve jaču nadu u večni život na zemlji pod Božjim nebeskim Kraljevstvom, o kojoj se govori u Bibliji. U to vreme se nije stavljao veliki naglasak na krštenje onih koji nisu imali nadu da će vladati s Hristom na nebu (Otkrivenje 5:10; 14:1, 3). Bez obzira na to, rečeno mi je da mogu da se krstim ako sam u srcu odlučio da vršim Jehovinu volju. To sam i učinio avgusta 1933.

Kada sam imao 12 godina, nastavnica je primetila da sam dobar u javnom govorništvu, pa je nagovarala moju majku da mi obezbede dodatnu obuku. Majka je smatrala da mi to može pomoći da bolje služim Jehovi. Zato je časove platila tako što je godinu dana prala veš nastavnici koja me je poučavala. Pokazalo se da je ova obuka bila vrlo korisna za moju službu. Kada sam imao 14 godina, oboleo sam od reumatske groznice, zbog čega više od godinu dana nisam išao u školu.

Godine 1939, punovremeni sluga po imenu Voren Henšel došao je u naše područje. a On je bio moj stariji brat u duhovnom smislu, i zajedno smo po ceo dan išli u službu na terenu. Ubrzo mi je pomogao da započnem s ferijalnom pionirskom službom, što je bio jedan vid povremene punovremene službe. Tog leta, naša grupica je postala grupa. Voren je bio naimenovan za slugu grupe, a ja za voditelja Studija Kule stražare. Kada je Voren otišao da služi u Betelu, to jest u međunarodnoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku, ja sam postao sluga grupe.

Započinjanje s punovremenom službom

Sve veće odgovornosti koje sam imao kao sluga grupe još više su osnažile moju želju da započnem sa stalnom punovremenom službom, što sam i učinio po završetku trećeg razreda srednje škole, kada sam imao 17 godina. Otac nije delio naša religiozna verovanja, ali je bio dobar domaćin i čovek od načela. On je želeo da nastavim školovanje na koledžu.  Ipak je rekao da mogu da radim šta god izaberem sve dok se sam brinem za stan i hranu. Tako sam započeo s pionirskom službom 1. septembra 1940.

Kada sam odlazio od kuće, majka mi je pročitala Poslovice 3:5, 6: „Svim se srcem svojim uzdaj u Jehovu a na svoju misao nemoj se oslanjati. Poznaj ga na svima putevima svojim, i on će ti staze tvoje uravniti.“ Potpuno pouzdanje u Jehovu zaista mi je uvek bilo od velike pomoći.

Ubrzo sam se pridružio Džou i Margareti Hart u službi u centru severnog dela države Vašington. Ovo područje je bilo raznoliko — bilo je stočnih farmi, farmi sa ovcama, indijanskih rezervata, kao i mnogih gradića i sela. Proleća 1941, dodeljen sam da služim kao sluga grupe u skupštini Veneči u Vašingtonu.

Na jednom od naših kongresa u Vola Voli u Vašingtonu, služio sam kao redar, izražavajući dobrodošlicu onima koji su dolazili u dvoranu. Primetio sam da jedan mladi brat bezuspešno pokušava da osposobi ozvučenje. Zato sam mu predložio da preuzme moj zadatak, a ja da preuzmem njegov. Kada se sluga oblasti Albert Hofman vratio i video da sam napustio svoje zaduženje, uz prijateljski osmeh mi je objasnio koliko je važno da ostanemo na svom zadatku dok ne dobijemo neki drugi. Još uvek se sećam njegovog saveta.

U avgustu 1941, Jehovini svedoci su organizovali veliki kongres u Sent Luisu u Misuriju. Hartovi su stavili ceradu na zadnji deo kamioneta i postavili klupe. Nas devetoro pionira putovali smo u ovom kamionetu 2 400 kilometara do Sent Luisa. Bilo nam je potrebno oko nedelju dana u jednom pravcu. Prema proceni policije, najveći broj prisutnih na kongresu bio je 115 000. Iako je prisutnih verovatno bilo manje od tog broja, u to vreme je u Sjedinjenim Državama sigurno bilo više od 65 000 Svedoka. Ovaj kongres je zaista bio duhovno izgrađujuć.

Služba u bruklinskom Betelu

Po povratku u Veneči, dobio sam poziv da se javim u Betel u Bruklinu. Kada sam stigao 27. oktobra 1941, odveli su me u kancelariju Natana Nora, nadglednika štamparije. On mi je ljubazno objasnio kako izgleda život u Betelu i naglasio da je blizak odnos s Jehovom presudan za uspešan život na tom mestu. Zatim su me odveli u Odeljenje za otpremu, gde sam pripremao pakete s literaturom za slanje.

Džozef Raterford, koji je predvodio među Jehovinim svedocima, umro je 8. januara 1942. Pet dana kasnije direktori Društva izabrali su brata Nora da preuzme njegove odgovornosti. Kada je Van Amburg, dugogodišnji blagajnik Društva, saopštio ovu vest betelskoj porodici, rekao je: „Sećam se kada je Rasel umro [1916] i kada ga je zamenio Raterford. Gospod je nastavio da usmerava i unapređuje svoje delo. Sada sam potpuno uveren da  će ovo delo nastaviti da napreduje i s Natanom Norom kao predsednikom, jer je ovo Gospodovo delo a ne čovečje.“

Februara 1942, objavljeno je da će započeti „Napredni kurs teokratske službe“. Ovaj kurs je zamišljen tako da se obuče betelski radnici kako bi se poboljšali u istraživanju biblijskih tema, pravilnom pripremanju materijala i u njegovom efikasnom izlaganju. Zahvaljujući svojoj ranijoj obuci u javnom govorništvu, brzo sam napredovao u ovom programu.

Ubrzo sam dodeljen u Službeno odeljenje koje je nadgledalo službu Svedoka u Sjedinjenim Državama. Kasnije te iste godine, odlučeno je da se ponovo uvede program kojim je predviđeno da sluge posećuju grupe Svedoka. S vremenom su ove putujuće sluge, tada poznate kao sluge bratstva, nazvane pokrajinski nadglednici. Tokom leta 1942, u Betelu je organizovan jedan kurs radi obuke braće za ovaj vid službe i ja sam imao prednost da budem među onima koji su primili tu obuku. Posebno se sećam brata Nora, koji je bio jedan od instruktora i koji je naglasio sledeću misao: „Ne pokušavajte da ugodite ljudima. Na kraju ćete završiti kao neko ko nikome ne može da ugodi. Ugodite Jehovi i tada ćete ugoditi svima koji vole Jehovu.“

Putujuće delo je započelo u oktobru 1942. Nekoliko nas iz Betela učestvovalo je u tom delu preko vikenda, posećujući skupštine u Njujorku koje su bile udaljene do 400 kilometara. Pregledali smo skupštinske izveštaje o propovedničkoj aktivnosti i prisustvovanju na sastancima, imali sastanke sa onima koji brinu o skupštinskim odgovornostima, održali jedno ili dva predavanja i išli u službu s lokalnim Svedocima.

Godine 1944, bio sam među onima koji su iz Službenog odeljenja poslati u putujuće delo na šest meseci i služio sam u Delaveru, Merilendu, Pensilvaniji i Virdžiniji. Kasnije sam tokom nekoliko meseci posećivao skupštine u Konektikatu, Masačusetsu i Rod Ajlendu. Po povratku u Betel, radio sam po nekoliko sati u kancelariji brata Nora i njegovog sekretara Miltona Henšela, gde sam se upoznao s našim delom koje se obavlja širom sveta. Takođe sam po nekoliko sati radio u blagajni pod nadzorom Van Amburga i njegovog pomoćnika Granta Sjutera. Zatim sam 1946. postao nadglednik nekoliko odeljenja u Betelu.

Velike promene u mom životu

Dok sam služio u skupštinama tokom 1945. godine, u Providensu na Rod Ajlendu upoznao sam Džuliju Čarnoskes. Sredinom 1947. planirali smo brak. Veoma sam voleo betelsku službu, ali u to vreme nije bilo moguće dovesti bračnog druga da služi u Betelu. Tako sam januara 1948. napustio Betel, i Džulija (Džuli) i ja smo se venčali. Našao sam posao sa skraćenim radnim vremenom u jednom supermarketu u Providensu i zajedno smo započeli s pionirskom službom.

U septembru 1949. pozvan sam u pokrajinsku službu u severozapadni Viskonsin. Propovedanje u uglavnom malim gradovima i seoskim područjima, gde su se meštani mahom bavili proizvodnjom mleka i mlečnih prerađevina, bila je velika promena za Džuli i mene. Zime su bile duge i hladne, s puno snega i temperaturom koja je sedmicama bila ispod 20 stepeni Celzijusa. Nismo imali auto. Međutim, uvek bi nas neko prevezao do sledeće skupštine.

Na samom početku moje pokrajinske službe, imali smo pokrajinski sastanak. Sećam se da sam sve pažljivo proveravao da bih bio siguran da sve funkcioniše kako treba, zbog čega su neki bili malo nervozni. Zato mi je oblasni nadglednik Nikolas Kovalek ljubazno objasnio da su lokalna braća navikla da obavljaju poslove na svoj način i da ne moram da brinem o svakom detalju. Ovaj savet mi još od onda pomaže da uspešno obavljam mnoga zaduženja.

Godine 1950. sam dobio jednu privremenu dodelu — da nadgledam obezbeđivanje  smeštaja za delegate na prvom od mnogih velikih kongresa na Jenki stadionu u Njujorku. Ovaj kongres, na kom su se okupili delegati iz 67 zemalja i s najvećim brojem prisutnih od 123 707, bio je uzbudljiv od početka do samog kraja! Posle kongresa, Džuli i ja smo nastavili s našom putujućom službom. Bili smo vrlo srećni u ovoj pokrajinskoj službi. Međutim, smatrali smo da treba da se stavimo na raspolaganje za neki vid punovremene službe. Zato smo svake godine popunjavali molbe i za Betel i za misionarsku službu. Onda smo 1952. godine s radošću primili poziv da pohađamo 20. razred Biblijske škole Gilead Watchtower-a, gde smo se obučili za misionarsko delo.

Služba u inostranstvu

Nakon graduacije 1953, naša dodela bila je Britanija i oblasna služba u južnoj Engleskoj. Posle manje od godinu dana u ovoj službi, u kojoj smo Džuli i ja neizmerno uživali, bili smo iznenađeni kada samo dobili poziv da se preselimo u Dansku. Tamo su bila potrebna nova braća koja će nadgledati podružnicu. Pošto sam bio u blizini i bio obučen za takav posao u Bruklinu, poslat sam da pomognem. Trajektom smo otputovali do Holandije, a odatle vozom do Kopenhagena. Stigli smo 9. avgusta 1954.

Jedan od problema s kojim je trebalo izaći na kraj bio je taj što je nekoliko braće na odgovornim mestima odbijalo da primi uputstva iz centrale u Bruklinu. Pored toga, troje od njih četvoro koji su prevodili naše publikacije na danski jezik napustilo je Betel i na kraju prekinulo svaki kontakt s Jehovinim  svedocima. Ali, Jehova je odgovorio na naše molitve. Dva pionira, Jirgen i Ana Larsen, koji su radili kao prevodioci po nekoliko sati, ponudili su se da rade puno radno vreme. Tako se prevođenje naših časopisa na danski nastavilo, a da pri tom nije izostalo nijedno izdanje. Larsenovi su još uvek u Betelu u Danskoj, a Jirgen je koordinator Odbora podružnice.

Redovne posete brata Nora bile su tokom prvih godina pravi izvor ohrabrenja. On bi odvojio vreme da sedne i razgovara sa svakim od nas i da nam priča iskustva koja su nam pomogla da shvatimo kako možemo da rešimo probleme. Tokom jedne posete 1955, odlučeno je da se izgradi nova podružnica sa štamparijom, gde bi se štampali časopisi za Dansku. Obezbeđeno je zemljište u severnom predgrađu Kopenhagena i do leta 1957. uselili smo se u novoizgrađene objekte. Hari Džonson, koji tek što je stigao u Dansku sa svojom suprugom Karin posle graduacije u 26. razredu Gileada, pomogao nam je da osposobimo štampariju i pustimo je u rad.

Poboljšali smo organizovanje velikih kongresa u Danskoj, pri čemu je koristilo iskustvo koje sam stekao dok sam radio na organizovanju kongresa u Sjedinjenim Državama. Veliki međunarodni kongres u Kopenhagenu koji je održan 1961. ugostio je delegate iz više od 30 zemalja. Najveći broj prisutnih iznosio je 33 513. Godine 1969. bili smo domaćini, kako se pokazalo, najvećeg od svih kongresa održanih u Skandinaviji, s najvećim brojem prisutnih od 42 073!

Godine 1963, pozvan sam da pohađam 38. razred Gileada. To je bio jedan obnovljeni desetomesečni kurs posebno oblikovan za obuku braće koja su služila u podružnicama. Bilo je pravo zadovoljstvo ponovo se sresti s betelskom porodicom u Bruklinu i izvući koristi iz iskustava onih koji su godinama tu radili i brinuli se o poslovima u centrali.

Posle ovog kursa, vratio sam se u Dansku da bih i dalje brinuo o odgovornostima u toj zemlji. Pored toga, imao sam prednost da kao zonski nadglednik posećujem podružnice u zapadnoj i severnoj Evropi i da hrabrim braću koja služe u Betelima i pomognem im da ispune svoje odgovornosti. Nedavno sam s tim ciljem posetio podružnice u zapadnoj Africi i na Karipskim ostrvima.

Krajem 1970-ih, braća iz Danske su počela da traže lokaciju gde bi izgradili još veći kompleks objekata za prevodilačke i štamparske poslove. Jedno fino parče zemljišta nalazilo se oko 60 kilometara zapadno od Kopenhagena. Zajedno s drugima, radio sam na projektovanju novih objekata i Džuli i ja smo se unapred radovali životu s betelskom porodicom u ovom novom lepom domu. Međutim, nije ispalo kako smo se nadali.

Povratak u Bruklin

Novembra 1980, Džuli i ja smo pozvani da služimo u bruklinskom Betelu, gde smo stigli početkom januara 1981. Tada smo imali skoro 60 godina i pošto smo proveli gotovo pola svog života služeći s našom dragom braćom i sestrama u Danskoj, nije nam bilo lako da se vratimo u Sjedinjene Države. Ipak, nismo razmišljali o tome gde bi radije bili, već smo pokušali da se usredsredimo na naša nova zaduženja bez obzira na izazove koje su nosila sa sobom.

Stigli smo u Bruklin i smestili se. Džuli je dodeljena u knjigovodstvo, gde je radila sličan posao kao u Danskoj. Ja sam  bio dodeljen u Odeljenje za pisanje da bi pomagao oko pravljenja rasporeda za izradu naših publikacija. Početkom 1980-ih došlo je do promena u načinu rada u Bruklinu, pošto smo prešli s pisaćih mašina i slaganja slova u vrelom olovu na kompjutersku obradu i ofset štampu. Nisam znao ništa o kompjuterima, ali sam imao nešto znanja o organizaciji posla i radu s ljudima.

Nedugo posle toga, bilo je potrebno poboljšati organizaciju u Umetničkom odeljenju pošto smo prešli na ofset štampu u boji i na upotrebu ilustracija i slika u boji. Iako nisam imao iskustva kao umetnik, mogao sam da pomognem oko organizacije. Tako sam imao prednost da devet godina nadgledam to odeljenje.

Godine 1992, dobio sam zaduženje da pomažem u Odboru za izdavanje pri Vodećem telu i bio sam premešten u blagajnu. Tu i dalje obavljam poslove koji su vezani za finansije Jehovinih svedoka.

Služba od mladosti

Od rane mladosti i tokom 70 godina predane službe, Jehova me je strpljivo poučavao preko svoje Reči, Biblije, i preko susretljive braće u njegovoj veličanstvenoj organizaciji. Radostan sam što sam više od 63 godine u punovremenoj službi, od kojih preko 55 godina služim sa svojom lojalnom suprugom Džuli. Zaista osećam da me je Jehova bogato blagoslovio.

Davne 1940. godine, kada sam napustio kuću da bih postao pionir, otac je ismejao ovu moju odluku i rekao: „Sine, kada odlaziš od kuće da bi to radio, nemoj misliti da možeš da se vratiš i tražiš od mene bilo kakvu pomoć.“ Tokom svih ovih godina, nikada nisam morao to da učinim. Jehova se velikodušno brinuo za moje potrebe, često preko suhrišćana koji su bili spremni da pomognu. Kasnije je moj otac stekao poštovanje prema našem delu i čak napredovao u spoznanju biblijske istine pre nego što je umro 1972. godine. Majka, koja je imala nadu u nebeski život, verno je služila Jehovi sve do svoje smrti 1985, kada je imala 102 godine.

Iako se problemi pojavljuju i u punovremenoj službi, Džuli i ja nikada nismo razmišljali o tome da napustimo svoje dodele. Jehova nas je uvek podržavao u ovoj odluci. Čak i kada su moji roditelji ostarili i kada im je trebala pomoć, moja sestra Viktorija Marlin se ponudila da pomogne i s puno ljubavi se brinula o njima. Duboko smo joj zahvalni za njenu ljubaznu pomoć koja nam je omogućila da nastavimo s punovremenom službom.

Džuli me lojalno podupire na svim našim dodelama, smatrajući to delom svog predanja Jehovi. Iako sada imam 80 godina i neke zdravstvene probleme, osećam da sam bogato blagoslovljen od Jehove. Nalazim veliko ohrabrenje u rečima psalmiste, koji je nakon što je rekao da ga je Bog učio od njegove mladosti, dodao: ’Ni u starosti mojoj ne ostavi me, Bože, dok ne kazujem silu tvoju kolenu budućemu‘ (Psalam 71:17, 18).

[Fusnota]

[Slika na 20. strani]

S majkom 1940, kada sam počeo da pionirim

[Slika na 21. strani]

S pionirima Džoom i Margaret Hart

[Slika na 23. strani]

Na dan našeg venčanja, januara 1948. godine

[Slika na 25. strani]

S polaznicima Gileada, 1953. godine. Sleva nadesno: Don i Virdžinija Vord, Gertrojda Stegenga, Džuli i ja

[Slika na 23. strani]

S Frederikom Francom i Natanom Norom u Kopenhagenu u Danskoj, 1961. godine

[Slika na 25. strani]

Džuli i ja, danas