Razvijaj duh davanja

NIKO se ne rađa s duhom davanja. Prirodna sklonost malog deteta je da zadovolji svoje želje i potrebe, i ono nije svesno potreba onih koji brinu o njemu. Međutim, dete s vremenom shvati da ono nije centar sveta. Ono mora naučiti da uzima u obzir i tuđe potrebe i mora naučiti ne samo da dobija već i da daje i deli. Duh davanja treba razvijati.

Duh davanja nemaju svi oni koji nešto daju — pa čak ni oni koji su vrlo darežljivi. Neki prilažu novac u dobrotvorne svrhe da bi unapređivali sopstvene interese. Neki to rade da bi pobrali hvale od ljudi. Međutim, davanje koje praktikuju pravi hrišćani je drugačije. Šta onda karakteriše davanje na koje hrabri Božja Reč? Odgovor na ovo pitanje dobićemo ako nakratko osmotrimo kakvo su davanje praktikovali hrišćani iz prvog veka.

Primeri hrišćanskog davanja

Hrišćansko davanje koje je opisano u Bibliji u suštini je bilo ’deljenje  s drugima‘ kojima je nešto stvarno bilo potrebno (Jevrejima 13:16; Rimljanima 15:26). To nije trebalo raditi pod prisilom. Apostol Pavle je napisao: „Neka svako učini kako je odlučio u svom srcu, ne nerado niti od moranja, jer Bog voli veselog davaoca“ (2. Korinćanima 9:7). Sem toga, svrha davanja nije bila da se neko ističe. Ananija i Sapfira su to uradili i zbog toga su skupo platili (Dela apostolska 5:1-10).

Potreba za davanjem došla je do izražaja 33. n. e. kada su se mnogi Jevreji i prozeliti iz udaljenih mesta okupili u Jerusalimu da bi proslavili Pentekost. Tamo su Isusovi sledbenici ’ispunjeni svetim duhom i počeli su da govore različitim jezicima‘. Oko njih se tada okupilo veliko mnoštvo ljudi pred kojim je Petar održao uzbudljiv govor o Isusu Hristu. Kasnije su ti ljudi videli kako su Petar i Jovan kod hramskih vrata izlečili jednog hromog čoveka i još jednom su čuli Petra kako govori o Isusu i potrebi za pokajanjem. Hiljade ljudi se pokajalo i krstili su se kao Hristovi sledbenici (Dela apostolska, 2. i 3. poglavlje).

Novi obraćenici su želeli da ostanu u Jerusalimu i da od Isusovih apostola nauče još više. Međutim, kako su apostoli uspeli da zbrinu potrebe svih tih posetilaca? Biblijski izveštaj nam kaže: „Svi koji su imali njive ili kuće prodavali su ih i iznos dobijen prodajom donosili i stavljali pred noge apostolima. Zatim se svakome delilo koliko je kome trebalo“ (Dela apostolska 4:33-35). Novoformirana skupština u Jerusalimu zaista je imala duh davanja!

Kasnije su i druge skupštine pokazale isti duh davanja. Na primer, hrišćani iz Makedonije su i sami bili siromašni, ali i pored toga su preko svojih stvarnih mogućnosti sakupili priloge za siromašnu braću u Judeji (Rimljanima 15:26; 2. Korinćanima 8:1-7). Skupština u Filipima se naročito isticala po tome što je pružala podršku Pavlovoj službi (Filipljanima 4:15, 16). Skupština u Jerusalimu je svakodnevno delila hranu siromašnim udovicama i apostoli su imenovali sedmoricu sposobnih ljudi da se staraju da nijedna dostojna udovica ne bude previđena (Dela apostolska 6:1-6).

Rane hrišćanske skupštine su brzo priticale u pomoć čak i onda kada su očekivana teška vremena. Na primer, kada je prorok Agav prorekao da će nastupiti velika glad, učenici iz skupštine u Sirijskoj Antiohiji su ’prema svojim mogućnostima odlučili da posluže braći koja žive u Judeji tako što će im poslati pomoć‘ (Dela apostolska 11:28, 29). Oni su predvideli šta će drugima biti potrebno i time su pokazali zaista izvrstan duh!

Šta je prve hrišćane podstaklo da budu tako velikodušni i puni ljubavi? Kako su oni uopšte stekli duh davanja? Mnogo toga možemo naučiti ako nakratko osmotrimo primer kralja Davida.

Davidova velikodušna podrška pravom obožavanju

Gotovo 500 godina, kovčeg saveza — sveti kovčeg koji je predstavljao Jehovinu prisutnost — nije imao trajno boravište. Dok je Izrael lutao po pustoši i kasnije kada je ušao u Obećanu zemlju, taj kovčeg se nalazio u šatoru od sastanka koji je bio premeštan s mesta na mesto. Kralj David je žarko želeo da kovčeg više ne bude u šatoru, već da Jehovi izgradi odgovarajući dom u kojem bi se nalazio sveti kovčeg. Govoreći proroku Natanu, David je rekao: „Gle, ja stanujem u domu od kedrova drveta, a kovčeg je Jehovin pod šatorom“ (1. Letopisa 17:1).

Međutim, David je bio ratnik. Zato je Jehova odlučio da Davidov sin Solomon, koji će vladati u miru, sagradi hram u koji će biti smešten kovčeg saveza (1. Letopisa 22:7-10). Ovo ipak nije ugušilo Davidov duh davanja. On je okupio  mnogo radnika i prikupio je materijal koji se koristio prilikom gradnje hrama. Kasnije je rekao Solomonu: „Pripremio sam za dom Jehovin sto hiljada talanti zlata, hiljadu puta hiljadu talanti srebra, a bakra i gvožđa toliko da se ne može ni izmeriti. Pripremio sam i drva i kamena“ (1. Letopisa 22:14). Sve to mu još uvek nije bilo dovoljno tako da je David priložio svog zlata i srebra čija bi današnja vrednost iznosila više od milijardu evra. Štaviše, i narodni poglavari su dali velikodušne priloge (1. Letopisa 29:3-9). David je očigledno bio velikodušan, to jest ispoljio je duh davanja!

Šta je podstaklo Davida da bude tako velikodušan? Bio je svestan da je sve što je stekao bilo rezultat Jehovinog blagoslova. U jednoj molitvi je to i priznao: „Iz tvoje ruke dolazi, Jehova Bože, sve ovo blago što ti pripravismo za građenje doma imenu tvome svetome, i sve je tvoje. Ja znam, Bože moj, da ti srca ispituješ, i da voliš ono što je pravedno, a ja sam i prineo sve ove dragovoljne priloge u čistoti srca svoga,  i video sam sad s radošću narod tvoj koji je ovde sakupljen, kako ti dragovoljno prinosi priloge svoje“ (1. Letopisa 29:16, 17). David je cenio svoj odnos s Jehovom. Razumeo je da Bogu treba da služi „odanim srcem, i dušom spremnom“ i u tome je nalazio radost (1. Letopisa 28:9). Iste te osobine podsticale su i prve hrišćane da ispoljavaju duh davanja.

Jehova — najveći Davalac

Jehova nam je najbolji primer osobe koja rado daje. On ima toliko puno ljubavi i toliko je brižan da „daje da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima i da kiša pada i na pravedne i na nepravedne“ (Matej 5:45). On celom čovečanstvu daje „život i dah i sve“ (Dela apostolska 17:25). Zaista, kako je učenik Jakov ukazao, „svaki dobar dar i svaki savršen poklon odozgo je, jer dolazi od Oca nebeskih svetlosti“ (Jakov 1:17).

Najveći dar koji nam je Jehova dao predstavlja to što je poslao svog „jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16). Niko ne može da  tvrdi da zaslužuje taj dar „jer svi su sagrešili i ne dostižu Božju slavu“ (Rimljanima 3:23, 24; 1. Jovanova 4:9, 10). Na osnovu Hristove otkupnine i zahvaljujući njoj dobili smo taj ’neopisivi besplatni dar‘, to jest ’Božju nenadmašnu nezasluženu dobrotu‘ (2. Korinćanima 9:14, 15). Pavle je cenio taj Božji dar i to ga je podstaklo da svoj život posveti ’davanju temeljnog svedočanstva za dobru vest o Božjoj nezasluženoj dobroti‘ (Dela apostolska 20:24). On je uvideo da je Božja volja da se „sve vrste ljudi spasu i dođu do tačnog spoznanja istine“ (1. Timoteju 2:4).

To se danas postiže putem jednog velikog dela propovedanja i poučavanja koje se odvija u 234 zemlje širom sveta. Isus je prorekao napredak ovog dela kada je rekao: „Ova dobra vest o kraljevstvu propovedaće se po celoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svim nacijama; i onda će doći kraj“ (Matej 24:14). Zaista, „u svim nacijama prvo mora da se propoveda dobra vest“ (Marko 13:10). Prošle godine je više od šest miliona objavitelja dobre vesti provelo 1 202 381 302 sata u tom delu i vodili su više od 5 300 000 biblijskih studija. S obzirom da su životi u opasnosti, ova pouka je od presudne važnosti (Rimljanima 10:13-15; 1. Korinćanima 1:21).

Da bi se onima koji čeznu za biblijskom istinom pružila pomoć, svake godine se odštampa na milione publikacija — uključujući i Biblije, knjige i brošure. Sem toga, ukupan tiraž časopisa Kula stražara i Probudite se! premašuje jednu milijardu. Ljudi se odazivaju na dobru vest, zbog čega Jehovini svedoci grade sve više Dvorana Kraljevstva i Kongresnih dvorana, koje služe kao centri biblijske pouke. Svake godine se organizuju Pokrajinski sastanci, Dani posebnog sastanka i Oblasni kongresi. Misionari, putujući nadglednici, starešine i sluge pomoćnici se isto tako neprekidno obučavaju. Zahvalni smo Jehovi za sve što nam pruža preko ’vernog i razboritog roba‘ (Matej 24:45-47). Nema sumnje da nam je stalo da Jehovi pokažemo da smo mu zahvalni zbog svega toga!

Pokazati zahvalnost Jehovi

Kao što je bilo prilikom izgradnje hrama i u slučaju izlaženja u susret potrebama prvih hrišćanskih skupština, novac koji je potreban za finansiranje svega ovoga sakuplja se isključivo putem dobrovoljnih priloga. Međutim, moramo zadržati na umu da niko ne može da obogati Jehovu, Vlasnika svega (1. Letopisa 29:14; Agej 2:8). Stoga, prilozima pokazujemo da volimo Jehovu i da želimo da pružamo podršku pravom obožavanju. Ovakvi izrazi velikodušnosti, kaže Pavle, predstavljaju „izraz zahvalnosti Bogu“ (2. Korinćanima 9:8-13). Jehova nas hrabri na takvo davanje, zato što time pokazujemo da imamo ispravan duh i da ga volimo. Oni koji su velikodušni i koji se oslanjaju na Jehovu dobiće njegov blagoslov i duhovno će napredovati (Ponovljeni zakoni 11:13-15; Poslovice 3:9, 10; 11:25). Isus nas je uverio da ćemo zbog velikodušnosti biti radosni kada je rekao: „Više ima sreće u davanju, nego u primanju“ (Dela apostolska 20:35).

Hrišćani koji imaju duh davanja ne sede skrštenih ruku, čekajući da iskrsne neka situacija kada je potrebno nešto dati. Umesto toga, oni traže prilike da ’čine dobro svima, a naročito onima koji su im srodni po veri‘ (Galatima 6:10). Kada je hrabrio na velikodušnost poput Božje, Pavle je napisao: „Ne zaboravljajte činiti dobro i deliti s drugima, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu“ (Jevrejima 13:16). Jehova Bog je veoma radostan kada ono što imamo — vreme, snagu i materijalna sredstva — koristimo da bismo pomagali drugima i da bismo unapređivali čisto obožavanje. On zaista voli duh davanja.

[Okvir/Slika na stranama stranama 28, 29]

Načini na koji se neki odlučuju da daju

PRILOZI ZA SVETSKO DELO

Mnogi odvoje na stranu, to jest odrede izvesnu sumu novca koju stavljaju u kutije za priloge s natpisom „Prilozi za delo Kraljevstva (Matej 24:14)“.

Svakog meseca skupštine prosleđuju taj novac lokalnoj podružnici. Dobrovoljne donacije u novcu takođe se mogu poslati direktno lokalnoj podružnici ili podružnici koja je nadležna za vašu zemlju. Takođe se može poklanjati nakit ili druge dragocenosti. Uz takve priloge treba priložiti kratko pismo u kome se navodi da je to neposredan poklon.

SPORAZUM O USLOVNOJ DONACIJI

Novac se može poveriti Zajednici uz poseban sporazum po kojem bi se donacija vratila donatoru, ukoliko bi on imao neku ličnu potrebu. Za daljnje informacije, molimo vas stupite u vezu s podružnicom u vašoj zemlji.

PLANIRANJE U DOBROTVORNE SVRHE

Osim direktnih poklona u novcu i uslovnih novčanih donacija, postoje i drugi načini davanja u korist službe za Kraljevstvo širom sveta. U njih spadaju:

Osiguranje. Zajednica može biti imenovana kao korisnik polise životnog osiguranja ili penzijskog osiguranja.

Bankovni računi. Bankovni računi, depozitne potvrde ili pojedinačni penzijski računi mogu se deponovani poveriti Zajednici ili se mogu učiniti naplativim u slučaju smrti, u skladu s lokalnim bankovnim zahtevima.

Vrednosni papiri i obveznice. Vrednosni papiri i obveznice mogu se dati Zajednici kao direktan dar.

Nekretnine. Nekretnine koje se mogu prodati mogu se pokloniti Zajednici, bilo kao direktan dar ili uz zadržavanje prava vlasništva donatora, koji može doživotno da ih koristi. Kontaktiraj s podružnicom u svojoj zemlji pre vršenja prenosa prava vlasništva bilo kakve nekretnine.

Testamenti i zadužbine. Imovina ili novac mogu se zaveštati Zajednici putem zakonski sastavljenog testamenta ili Zajednica može biti imenovana kao korisnik zadužbine. Testament u korist religiozne organizacije može omogućiti određene poreske olakšice.

Oni koji su zainteresovani za bilo koji od ovih sporazuma o planiranju u dobrotvorne svrhe, treba da stupe u vezu s lokalnom podružnicom, ili s podružnicom koja je nadležna za njihovu zemlju.

Jehovini svedoci — hrišćanska verska zajednica

P. Fah 173, 11 080 Beograd

Telefoni (011) 196-224 i 197-109

Zašto su prvi hrišćani bili velikodušni?