Kad rata više ne bude

’Mi imamo samo 12 godina. Ne možemo da utičemo na politiku niti na rat, ali želimo da živimo! Mi čekamo mir. Da li ćemo ga doživeti?‘

’Hoćemo da idemo u školu i da posećujemo rodbinu i prijatelje a da ne strahujemo od otmice. Nadam se da će nas vlada saslušati. Želimo bolji život. Želimo mir.‘

OVE dirljive reči izražavaju iskrenu nadu mladih koji već godinama pate zbog građanskog rata. Sve što oni žele jeste da žive normalno. Međutim, nije nimalo lako nadu pretvoriti u realnost. Hoćemo li doživeti svet bez rata?

U poslednjim godinama, na međunarodnom nivou se ulažu napori kako bi se okončali neki građanski ratovi time što se na zaraćene strane vrši pritisak da potpišu mirovni sporazum. Neke zemlje šalju mirovne snage da te sporazume sprovedu u delo. Međutim, većina država nema ni sredstva ni želju da nadgleda udaljene zemlje gde duboko ukorenjena mržnja i nepoverenje čine da svaki sporazum među zaraćenim stranama bude veoma nesiguran. Nije neuobičajeno da se sukob rasplamsa samo nekoliko nedelja ili meseci nakon što se potpiše sporazum o prekidu vatre. Kao što Međunarodni institut za mirovna istraživanja iz Stokholma zapaža, „teško je ostvariti mir kada zaraćene strane imaju i želju i sredstva da nastave s borbom“.

U isto vreme, nerešivi sukobi koji ugrožavaju mnoge delove sveta podsećaju hrišćane na jedno biblijsko proročanstvo. Knjiga Otkrivenja govori o jednom kritičnom periodu u istoriji u kom će simbolični jahač ’uzeti mir sa zemlje‘ (Otkrivenje 6:4). Ta slika o neprestanom ratovanju deo je složenog znaka koji ukazuje na to da sada živimo u vremenu koje je u Bibliji nazvano ’poslednjim danima‘ a (2. Timoteju 3:1). Pa ipak, Božja Reč nam zasigurava da nakon tih poslednjih dana nastupa period mira.

U Psalmu 46:10 Biblija objašnjava da je za pravi mir potrebno da se zaustavi rat, ali ne samo u jednom delu sveta, već na celoj zemlji. Štaviše, taj isti psalam konkretno govori da će biti uništeno oružje koje se koristilo u biblijska vremena — luk i koplje. I oružje kog je danas sve više mora biti uništeno kako bi čovečanstvo moglo da doživi mir.

Na kraju krajeva, ono što stvarno raspiruje rat nisu meci i puške, već  pohlepa i mržnja. Pohlepa je glavni uzrok rata, a mržnja često vodi do nasilja. Da bi iskorenili ta destruktivna osećanja, ljudi moraju da promene svoj način razmišljanja. Treba da budu poučeni da žive u miru. U skladu s tim, drevni prorok Isaija realno kaže da će rat prestati tek onda kada se ljudi ’ne budu više učili boju‘ (Isaija 2:4).

Pa ipak, mi sada živimo u svetu koji odrasle i decu ne poučava da cene mir, već uzdiže rat. Nažalost, čak se i deca obučavaju za ubijanje.

Oni su naučili da ubijaju

Alhaji je sa 14 godina postao demobilisani vojnik. Imao je samo deset godina kada su ga pobunjeničke trupe zarobile i obučile da rukuje jurišnom puškom AK-47. Nakon što je bio prisiljen da postane vojnik, išao je u pljačku da bi došao do hrane i palio je kuće. Takođe je ubijao i sakatio ljude. Danas je Alhaiju teško da zaboravi rat i prilagodi se normalnom životu. Još jedan dečak, vojnik po imenu Abraham, takođe je naučio da ubija i nerado je bilo gde išao bez oružja. On je rekao: „Ako bi mi rekli da idem bez puške, ne znam kako bih se snašao, ne znam šta bih jeo.“

Više od 300 000 dece-vojnika — i dečaka i devojčica — još uvek se bore i umiru u beskonačnim građanskim sukobima koji haraju našom planetom. Jedan pobunjenički vođa je objasnio: „Oni slušaju naređenja, nisu zabrinuti oko toga da li će se vratiti ženi i deci, i ne znaju za strah.“ Ali, ta deca žele i zaslužuju bolji život.

U razvijenim zemljama, strašna situacija u kojoj se nalaze deca koja su vojnici možda izgleda nepojmljivo. Pa ipak, mnoga deca na Zapadu u udobnosti svojih domova uče da ratuju. Na koji način?

Uzmimo za primer Hosea iz jugoistočne Španije. Kada je bio tinejdžer uživao je u tome da se bavi borilačkim veštinama. Nešto što je smatrao veoma dragocenim bio je samurajski mač koji mu je otac kupio za Božić. Voleo je i video-igre, naročito nasilne. Dana 1. aprila 2000. godine, on je u stvarnom životu sproveo ono što je video od svog heroja iz video-igre. U naletu besa, ubio je oca, majku i sestru baš tim mačem koji mu je otac poklonio. On je objasnio policiji: „Želeo sam da budem sam na svetu; nisam hteo da me roditelji nadgledaju.“

Komentarišući o uticaju nasilne zabave, pisac i vojni službenik Dejv Grosman rekao je: „Postajemo toliko neosetljivi da nam je zadavanje bola i nanošenje patnje zabavno: umesto da nam to bude odvratno, mi u tome nalazimo zadovoljstvo. Učimo da ubijamo, i učimo da uživamo u tome.“

I Alhaji i Hose naučili su da ubijaju. Oni nisu nameravali da postanu ubice, međutim to što su obučeni da ubijaju, bilo na jedan ili drugi način, izopačilo je njihovo razmišljanje. Takvim obučavanjem — dece ili odraslih — seje se seme nasilja i rata.

Poučavati se miru, a ne ratu

Sve dok se ljudi uče ubijanju, ne može se ostvariti trajni mir. Pre mnogo vekova, prorok Isaija je zapisao: „Da si ti zapovesti [Božje] slušao! Mir bi tvoj kao reka bio“ (Isaija 48:17, 18). Kada ljudi steknu tačno spoznanje Božje Reči i nauče da vole Božji zakon, oni počinju da mrze nasilje i rat. Roditelji danas treba da pripaze kako njihova deca ne bi igrala igre koje podstiču na nasilje. I odrasli mogu da nauče da savladaju mržnju i pohlepu. Jehovini svedoci su mnogo puta iskusili da Božja Reč ima moć da promeni ljude (Jevrejima 4:12).

Uzmi za primer Ortensija. Kao mladić je bio prisiljen da postane vojnik.  Svrha vojne obuke bila je da „u nas usadi želju da ubijamo i da se ne plašimo ubijanja“, objašnjava on. Borio se u jednom građanskom ratu u Africi koji je dugo trajao. „Rat je uticao na moju ličnost“, priznaje on. „Čak se i danas sećam svega što sam učinio. Veoma se loše osećam zbog onoga što sam bio prisiljen da radim.“

Kada je jedan vojnik Ortensiju pričao o Bibliji, to ga je dirnulo. Na njega je snažan utisak ostavilo Božje obećanje da će ukinuti sve ratove, što je zapisano u Psalmu 46:10. Što je više proučavao Bibliju, sve je manje želeo da učestvuje u ratu. Ubrzo nakon toga, on i njegova dva druga bili su demobilisani, i predali su svoj život Jehovi Bogu. „Biblijska istina mi je pomogla da volim svoje neprijatelje“, objašnjava Ortensio. „Uvideo sam da sam učestvovanjem u ratu grešio protiv Jehove, jer on kaže da ne smemo da ubijamo svoje bližnje. Da bih pokazao ljubav prema bližnjima, morao sam da promenim svoj način razmišljanja i da na ljude ne gledam kao na neprijatelje.“

Takve istinite životne priče pokazuju da pouka zasnovana na Bibliji zaista unapređuje mir. To ne treba da nas iznenadi. Prorok Isaija je objasnio da postoji direktna veza između mira i pouke koja dolazi od Boga. On je prorekao: „Sinovi će tvoji učenici Jehovini biti, veliku će sreću [„mir“, DK] sinovi ti imati“ (Isaija 54:13, kurziv naš). Takođe je predvideo vreme kada će se ljudi iz svih nacija sticati ka pravom obožavanju Jehove Boga kako bi bili poučeni njegovim putevima. S kojim rezultatom? „Od mačeva svojih kovaće raonike i srpove od kopalja svojih; neće više narod mač na narod vaditi niti će se više boju učiti“ (Isaija 2:2-4, kurziv naš).

U skladu s tim proročanstvom, Jehovini svedoci učestvuju u svetskom obrazovnom delu koje je već milionima pomoglo da pobede mržnju, koja predstavlja osnovni uzrok ratova.

Garancija za svetski mir

Osim što pruža pouku, Bog je uspostavio jednu vladavinu, to jest „kraljevstvo“ koje može da ostvari svetski mir. Značajno je da se u Bibliji Isus Hrist, Vladar koga je Bog izabrao, opisuje kao „Knez mira“. Ona nam još zasigurava da će on ’povećati kraljevstvo, daće mir beskrajan‘ (Isaija 9:6, 7).

Kako možemo biti sigurni da će Hristova vladavina uspešno okončati ratove? Prorok Isaija dodaje: „To će učiniti revnost Jehove nad vojskama“ (Isaija 9:7). Bog i želi i može da uspostavi trajni mir. Isus ima potpuno pouzdanje u to obećanje. Zato je poučavao svoje učenike da se mole da dođe Božje Kraljevstvo i da se Božja volja vrši na zemlji (Matej 6:9, 10). Kada ta iskrena molba bude uslišena, rat nikada više neće harati zemljom.

[Fusnota]

[Slika na 7. strani]

Biblijska pouka unapređuje pravi mir