Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Misionarski duh nam je doneo mnoge blagoslove

Misionarski duh nam je doneo mnoge blagoslove

Životna priča

Misionarski duh nam je doneo mnoge blagoslove

ISPRIČAO TOM KUK

Pucnjava je iznenada narušila mir spokojnog poslepodneva. Meci su proleteli kroz krošnje drveća u našem dvorištu. Šta se zbivalo? Ubrzo smo saznali da je izvršen državni udar i da je na vlast u Ugandi došao general Idi Amin. Bilo je to 1971. godine.

ZAŠTO smo se moja supruga En i ja preselili iz relativno mirne Engleske u ovaj nestabilan deo Afrike? Mislim da sam po prirodi pomalo avanturista, ali prvenstveno je primer mojih roditelja, koji su bili revni u službi za Kraljevstvo, u meni probudio misionarski duh.

Sećam se jednog toplog avgustovskog dana 1946. godine kada su se moji roditelji prvi put susreli s Jehovinim svedocima. Izgledalo je kao da su satima stajali na ulaznim vratima i razgovarali s dvoje posetilaca. To dvoje ljudi, Frejzer Bredberi i Mejmi Šriv, došli su još mnogo puta i tokom narednih meseci život naše porodice se drastično promenio.

Primer mojih hrabrih roditelja

Moji roditelji su bili uključeni u mnoge društvene aktivnosti. Na primer, neposredno pre nego što su počeli da proučavaju Bibliju, naša kuća je bila puna slika Vinstona Čerčila. Tokom posleratnih državnih izbora, naša kuća je služila kao centar lokalnog odbora Konzervativne partije. Moja porodica je poznavala i dosta uglednih ljudi iz Crkve i iz društva. Iako sam tada imao samo devet godina, shvatio sam koliko je naša rodbina bila zaprepašćena kada je shvatila da smo na putu da postanemo Jehovini svedoci.

Svedoci s kojima smo se družili služili su celom dušom i bili su neustrašivi, i njihov primer je podstakao moje roditelje da započnu s delom propovedanja. Ubrzo je moj otac počeo da pomoću razglasa održava javne govore pod vedrim nebom, na glavnoj pijaci u Spondonu, selu u kom smo živeli. Mi deca smo stajali na prometnim mestima i držali Kulu stražaru i Probudite se! Moram priznati da sam želeo da propadnem u zemlju kada su mi prilazila deca koja su sa mnom išla u školu.

Primer roditelja je pokrenuo moju stariju sestru Dafni da postane pionir. Godine 1955, pohađala je Biblijsku školu Gilead Watchtower-a i bila je poslata da kao misionar služi u Japanu. a Međutim, moja mlađa sestra Zoi prestala je da služi Jehovi.

U međuvremenu sam završio studije crtanja i tipografije. Tih dana je goruće pitanje među mojim kolegama na fakultetu bila regrutacija. Mislili su da se šalim kada sam im rekao da mi savest ne dozvoljava da odem na odsluženje vojnog roka. Ova tema mi je pružila priliku da s nekim studentima vodim mnoge razgovore temeljene na Bibliji. Ubrzo sam osuđen na 12 meseci zatvora zato što sam odbio da služim vojsku. Jedna od koleginica sa akademije koja se zanimala za biblijsku poruku kasnije je postala moja supruga. Prepustiću En da sama ispriča kako je upoznala istinu.

Kako je En upoznala istinu

„Moja porodica nije bila religiozna, nisam bila krštena i nisam pripadala nijednoj religiji. Međutim, religija me je zanimala i bila sam u svim crkvama u koje su išli moji prijatelji. Još sam se više zainteresovala za Bibliju dok sam potajno slušala žive razgovore koje su Tom i još jedan Svedok vodili sa studentima s fakulteta. Zaprepastila sam se kada su Tom i taj drugi Svedok bili poslati u zatvor zato što su odbili da služe vojsku.

„Dopisivala sam se s Tomom dok je bio u zatvoru i još sam se više zainteresovala za Bibliju. Preselila sam se u London da bih se dalje školovala i pristala sam da proučavam Bibliju s Mjurijel Albreht. Mjurijel je bila misionar u Estoniji, i ona i njena majka su bile veliki izvor ohrabrenja za mene. Za svega nekoliko sedmica krenula sam na sastanke i počela sam svedočiti ispred stanice Viktorija nudeći Kulu stražaru i Probudite se!

„Bila sam u skupštini Sautvork, u južnom delu Londona. U toj skupštini je bilo duhovne braće i sestara raznih nacionalnosti, i mnogi od njih su u materijalnom pogledu imali vrlo malo. Premda nisam bila iz tog kraja, prihvatili su me kao člana porodice. Ljubav koja je vladala u skupštini stvarno me je uverila da je to istina, te sam se krstila 1960. godine.“

Ciljevi su jedno, a okolnosti drugo

En i ja smo se venčali krajem 1960. godine i cilj nam je bio da budemo misionari. Međutim, okolnosti su nam se promenile kada smo saznali da ćemo dobiti dete. Čak i nakon rođenja naše ćerke Sare, En i ja smo još uvek želeli da služimo u zemlji u kojoj je bila veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Poslao sam molbe za posao u mnoge zemlje, i u maju 1966. godine stiglo je pismo od Ministarstva za obrazovanje u Ugandi u kom je stajalo da sam dobio posao. Međutim, En je tada ponovo bila u drugom stanju. Neki su smatrali da nije mudro čak ni da razmišljamo o preseljenju. Porazgovarali smo s lekarem koji je rekao: „Ako želite da odete, morate planirati let pre nego što vaša žena bude u sedmom mesecu trudnoće.“ Zato smo odmah pošli za Ugandu. Zbog toga naši roditelji nisu videli našu drugu ćerku Rejčel sve dok nije imala dve godine. Sada kada i mi imamo unuke, potpuno razumemo i cenimo samopožrtvovanost naših dragih roditelja.

U Ugandu smo stigli 1966. i to je bilo i uzbudljivo i pomalo zastrašujuće iskustvo. Nešto što je ostavilo utisak na nas čim smo izašli iz aviona bile su boje koje smo videli svuda. Bile su tako jarke. Prvo smo živeli blizu malog grada Iganga, koji se nalazi 50 kilometara od Džindže, grada smeštenog na izvoru reke Nil. Najbliža nam je bila jedna zabačena grupa braće u Džindži. O toj grupi su brinuli misionari Gilbert i Džoun Volters, i Stiven i Barbara Hardi. Prijavio sam se za posao u Džindži kako bismo mogli više da sarađujemo s tom grupom. U Džindžu smo se preselili ubrzo po Rejčelinom rođenju. Tamo smo imali radost da služimo s malom grupom vernih Svedoka dok je od nje nastajala druga skupština u Ugandi.

Služiti kao porodica na stranom području

En i ja smatramo da nismo mogli da odaberemo bolju sredinu za podizanje dece. Bilo nam je zadovoljstvo da sarađujemo s misionarima iz raznih zemalja i da pomažemo mladoj skupštini da raste. Voleli smo da budemo u društvu lokalne braće i sestara, koji su nas često posećivali. Posebno ohrabrenje su nam pružali Stenli i Esinala Makumba.

Međutim, nisu nam dolazila samo braća, već i posetioci iz zadivljujuće raznolikog životinjskog sveta. Noću bi nilski konji izašli iz Nila i došli pravo pred našu kuću. Sećam se, kao da je juče bilo, kako smo jednom prilikom u dvorištu ugledali pitona dugog šest metara. Ponekad smo odlazili u rezervate i posmatrali lavove i druge divlje životinje koje tamo slobodno tumaraju.

U službi smo predstavljali neobičan prizor za ljude iz tog kraja, koji nikada ranije nisu videli dečja kolica. Mala deca su nas obično pratila dok smo išli od kuće do kuće. Ljudi su nas najpre posmatrali s poštovanjem, a potom su hteli da dotaknu našu bebu bele puti. Bilo je pravo zadovoljstvo ići u službu zato što su ljudi bili veoma učtivi. Pošto je bilo vrlo lako započeti biblijski studij, imali smo utisak da će svi upoznati istinu. Međutim, mnogima je bilo teško da se oslobode nebiblijskih običaja. Ipak, mnogo je ljudi prihvatalo visoka biblijska moralna merila, i skupština je rasla. Prvi pokrajinski sastanak u Džindži, koji smo održali 1968, bio je prekretnica. Tada su se u Nilu krstile neke osobe s kojima smo proučavali Bibliju i to su nam drage uspomene. Međutim, mir koji smo imali nije potrajao još dugo.

Zabrana — ispit vere i dovitljivosti

Godine 1971, na vlast je došao general Idi Amin. U Džindži je vladao haos, a ona scena koju sam opisao na početku odigrala se dok smo u našem dvorištu pili čaj. U naredne dve godine iz zemlje je proteran veliki broj ljudi iz Azije. Većina stranaca je odlučila da ode, što je imalo ozbiljne posledice po škole i bolnice. Zatim je objavljeno da su Jehovini svedoci zabranjeni. Zabrinuto za našu bezbednost, Ministarstvo za obrazovanje nas je prebacilo u glavni grad Kampalu. To je bilo korisno iz dva razloga. U Kampali nismo bili tako dobro poznati i zato smo imali veću slobodu kretanja. Osim toga, tamo je bilo mnogo posla u skupštini i u službi.

Brajan i Marion Volas i njihovo dvoje dece bili su u sličnoj situaciji kao i mi, i isto tako su odlučili da ostanu u Ugandi. Mnogo nam je značilo njihovo društvo dok smo u tom teškom vremenu zajedno služili u skupštini Kampala. Izveštaji koje smo čitali o braći koja su u drugim zemljama služila pod zabranom tada su nam pružali posebno ohrabrenje. Sastajali smo se u malim grupama i jednom mesečno smo u botaničkoj bašti Entebe održavali veće skupove, koje smo pravili tako da izgledaju kao zabava. Naše devojčice su smatrale da je to bila sjajna ideja.

Morali smo da budemo veoma oprezni u službi propovedanja. Bilo bi previše sumnjivo da belci posećuju stanovnike Ugande. Zato su radnje, stambene zgrade i neki obrazovni centri postali naše područje. U radnjama sam nastupao tako što sam pitao da li imaju namirnice za koje sam znao da ih više nije bilo, kao što su šećer ili pirinač. Ako bi se trgovac požalio na situaciju u zemlji, tada bih mu propovedao o Kraljevstvu. Ovaj pristup je donosio dobre rezultate. Ponekad bih otišao iz prodavnice ne samo sa zakazanom naknadnom posetom već i s nešto namirnica koje se nisu mogle nabaviti tako lako.

U to vreme, svugde oko nas je bilo nasilja. Odnosi između Ugande i Britanije su bivali sve lošiji i vlasti zbog toga nisu obnovile moju radnu dozvolu. Tako je 1974, posle osam godina provedenih u Ugandi, došlo vreme da se s tugom u srcu oprostimo od svoje braće. Pa ipak, nismo izgubili misionarski duh.

Na putu ka Novoj Gvineji

Godine 1975, ukazala nam se prilika da radimo na Papua-Novoj Gvineji. To je bio početak osmogodišnje prijatne službe u ovom delu Pacifika. Zahvaljujući tome što smo se družili s braćom i sarađivali s njima u službi imali smo bogat i ispunjen život.

Vreme koje smo proveli na Papua-Novoj Gvineji naša porodica pamti kao vreme drama — biblijskih drama. Svake godine smo učestvovali u pripremanju drame za Oblasni kongres i sjajno smo se zabavljali! Uživali smo u društvu mnogih porodica kojima su duhovne stvari bile na prvom mestu i to je pozitivno uticalo na naše ćerke. Naša starija ćerka Sara udala se za specijalnog pionira Reja Smita i zajedno su kao specijalni pioniri služili blizu granice Zapadnog Irijana (sadašnje indonežanske pokrajine Papue). Živeli su u kolibi od slame u jednom selu, i Sara kaže da je na toj dodeli naučila mnogo toga.

Prilagođavanje na nove okolnosti

Došlo je vreme kada je trebalo više brinuti o mojim roditeljima. Umesto da se mi vratimo u Englesku, oni su se složili da dođu i žive s nama, i tako smo se 1983. godine svi preselili u Australiju. Neko vreme su proveli i kod moje sestre Dafni, koja je još uvek bila u Japanu. Nakon smrti mojih roditelja, En i ja smo odlučili da postanemo opšti pioniri, što je kasnije dovelo do toga da dobijem jednu prednost koja mi je predstavljala veliki izazov.

Tek što smo počeli s pionirskom službom, bili smo pozvani da služimo u pokrajinskoj službi. Još od detinjstva sam posete pokrajinskog nadglednika smatrao posebnim događajem. Sada sam ja bio pokrajinski nadglednik. Pokrajinsko delo se pokazalo kao dodela s najviše izazova do tada, ali Jehova nam je uvek iznova pomagao na neki novi način.

Kada je 1990. godine brat Teodor Džeres kao zonski nadglednik posetio Australiju, pitali smo ga da li misli da smo prestari da bismo bili u punovremenoj službi u nekoj stranoj zemlji. On je rekao: „Šta mislite o Solomonovim ostrvima?“ Tako smo se, kada smo i En i ja bili u svojim 50-im godinama, uputili na ono što će postati naša prva, zvanična misionarska dodela.

Služba na „Srećnim ostrvima“

Solomonova ostrva su poznata kao Srećna ostrva i naša služba ovde tokom protekle decenije zaista je bila srećno vreme. Dok sam služio kao oblasni nadglednik, En i ja smo se susreli sa izuzetnom ljubaznošću braće i sestara na Solomonovim ostrvima. Dirnulo nas je gostoprimstvo koje nam je pruženo, i svi su s razumevanjem prihvatali moj trud kada sam pokušavao da nešto objasnim onim za šta sam smatrao da je sasvim pristojno znanje solomonskog pidžina — jezika koji ima gotovo najmanji fond reči na svetu.

Ubrzo po našem dolasku na Solomonova ostrva, protivnici su pokušali da nas spreče da koristimo Kongresnu dvoranu. Anglikanska crkva nas je optužila, tvrdeći da se naša nova Kongresna dvorana u Honijari jednim delom nalazi na njihovom zemljištu. Vlasti su podržale njihovu tvrdnju, tako da smo mi uputili žalbu Vrhovnom sudu. Od ishoda te žalbe zavisilo je da li ćemo morati da uklonimo našu novu Kongresu dvoranu sa 1 200 mesta.

Sud je čitavu sedmicu razmatrao taj slučaj. Dok je iznošena optužba protiv nas, suparnički advokat je slušao krajnje samouveren. Zatim je naš advokat, brat Voren Ketkart s Novog Zelanda, izneo jedan po jedan deo optužbe i svaki opovrgao. Do petka su se vesti o ovom zanimljivom suđenju nadaleko proširile i sudnica je bila puna crkvenih velikodostojnika, vladinih službenika i naše hrišćanske braće. Sećam se greške na rasporedu suđenja. Pisalo je: „Vlada Solomonovih ostrva i Melanezijska crkva protiv Jehove.“ Sud je presudio u našu korist.

Međutim, relativno spokojstvo koje je vladalo na Srećnim ostrvima nije potrajalo dugo. En i ja smo se opet našli usred previranja i nasilja izazvanih vojnim prevratom. Etnička mržnja je dovela do građanskog rata. Dana 5. juna 2000, vlada je bila svrgnuta, a glavni grad je pao u ruke naoružanih vojnika. Naša Kongresna dvorana je nekoliko sedmica služila kao centar za raseljena lica. Vlasti su bile zapanjene kada su videle da naša hrišćanska braća iz suparničkih etničkih grupa mirno žive u Kongresnoj dvorani kao jedna porodica. To je bilo zaista dobro svedočanstvo!

Čak je i vojska poštovala neutralnost Jehovinih svedoka. Zahvaljujući tome uspeli smo da ubedimo jednog oficira da dozvoli da kamion s literaturom i drugim potrepštinama ode do jedne male grupe braće koja je bila izolovana na teritoriji suparničke vojske. Mislim da niko nije mogao a da ne zaplače kada smo se sreli s porodicama koje su nekoliko meseci bile odvojene od nas.

Mnogo razloga za zahvalnost

Kada razmišljamo o svom životu koji smo proveli služeći Jehovi, postoji mnogo toga za šta možemo da budemo zahvalni. Kao roditelji imamo blagoslov da vidimo kako obe naše ćerke i njihovi muževi, Rej i Džon, i dalje verno služe Jehovi. Oni su nam prava podrška na našoj misionarskoj dodeli.

En i ja poslednjih 12 godina imamo prednost da služimo u podružnici na Solomonovim ostrvima i za to vreme smo doživeli da se broj objavitelja Kraljevstva na Solomonovim ostrvima udvostručio, i sada ih ima 1 800. Nedavno sam imao i prednost da pohađam Školu za članove odbora podružnice u Patersonu u Njujorku. Zbog toga što smo negovali misionarski duh, život nam je zaista bio ispunjen blagoslovima.

[Fusnota]

a Vidi članak „Nismo oklevali“ u Kuli stražari od 15. januara 1977. (engl.).

[Slika na 23. strani]

Na dan našeg venčanja, 1960. godine

[Slika na 24. strani]

Stenli i Esinala Makumba iz Ugande bili su izvor ohrabrenja za našu porodicu

[Slika na 24. strani]

Sara prilazi komšijskoj kolibi

[Slika na 25. strani]

Crtanje mi je pomagalo da poučavam stanovnike Solomonovih ostrva

[Slika na 25. strani]

S braćom iz izolovane skupštine na Solomonovim ostrvima

[Slika na 26. strani]

Naša porodica danas