Neka svi objavljuju Jehovinu slavu
Neka svi objavljuju Jehovinu slavu
„Dajte Jehovi slavu i čast! Dajte Jehovi slavu imena njegova!“ (PSALAM 96:7, 8).
1, 2. Šta daje slavu Jehovi, i ko je podstaknut da učestvuje u tome?
DAVID, Jesejev sin, proveo je detinjstvo kao pastir u okolini Vitlejema. Dok je na osamljenim pašnjacima čuvao stada svog oca, sigurno je mnogo puta u tišini noći netremice gledao u zvezdano nebo! Nema sumnje da se setio tih živopisnih prizora kada je, pod nadahnućem Božjeg svetog duha, sastavio i ispevao prelepe reči zapisane u 19. psalmu: „Nebesa slavu Božju objavljuju, dela ruku njegovih nebeski prostor glasi. Njihov zvuk kroz celu zemlju ide, njihov šum do na kraj vaseljene“ (Psalam 19:2, 5).
2 Bez govora, bez reči i glasa, Jehovina nebesa koja ulivaju strahopoštovanje objavljuju njegovu slavu, iz dana u dan, iz noći u noć. Stvarstvo nikada ne prestaje da objavljuje Božju slavu i čovek shvata koliko je mali kada razmišlja o tom nemom svedočanstvu koje ide kroz „celu zemlju“, jer ga mogu videti svi koji žive na njoj. Međutim, to nemo svedočanstvo stvarstva nije dovoljno. Verni ljudi su podstaknuti da se svojim glasom pridruže tom svedočenju. Jedan psalmista, čije ime se ne spominje, obratio se vernim obožavaocima sledećim nadahnutim rečima : „Dajte Jehovi slavu i čast! Dajte Jehovi slavu imena njegova!“ (Psalam 96:7, 8). Ljudi koji imaju blizak odnos s Jehovom sa oduševljenjem se odazivaju na taj poziv. Međutim, šta sve obuhvata davanje slave Jehovi?
3. Zašto ljudi daju slavu Bogu?
3 Potrebno je više od reči. Iako su Izraelci u Isaijinim danima slavili Boga svojim usnama, većini od njih je nedostajala iskrenost. Jehova je preko Isaije rekao: „Kad se ovaj narod meni približuje on me ustima i usnama poštuje ali srce njegovo daleko je od mene“ (Isaija 29:13). Svaka hvala koja je poticala od takvih osoba bila je potpuno beznačajna. Da bi imala značaj, hvala mora dolaziti iz srca koje je ispunjeno ljubavlju prema Jehovi i ona mora biti odraz iskrenog priznanja njegove jedinstvene slave. Jedino je Jehova Stvoritelj. On je Svemoćni, Pravedni i sâmo oličenje ljubavi. On je izvor našeg spasenja i zakoniti Vladar čitavog svemira kome svako na nebu i na zemlji treba da bude podložan (Otkrivenje 4:11; 19:1). Ako zaista verujemo u sve ovo, onda ga slavimo svim srcem.
4. Koja nam je uputstva Isus dao u pogledu toga kako da slavimo Boga, i kako možemo da ih se držimo?
4 Isus Hrist nam je objasnio kako da slavimo Boga. On je rekao: „Time se moj Otac proslavlja, da donosite mnogo ploda i da pokažete da ste moji učenici“ (Jovan 15:8). Kako donosimo mnogo ploda? Prvo, tako što celom dušom propovedamo ’dobru vest o kraljevstvu‘ i tako se pridružujemo svem stvarstvu koje ’oglašava‘ Božja „nevidljiva svojstva“ (Matej 24:14; Rimljanima 1:20). Štaviše, na taj način svi — direktno ili indirektno — imamo udela u stvaranju novih učenika koji se onda pridružuju hvaljenju Jehove Boga. Kao drugo, razvijamo plod koji u nama stvara sveti duh i nastojimo da oponašamo uzvišene osobine Jehove Boga (Galatima 5:22, 23; Efešanima 5:1; Kološanima 3:10). Zahvaljujući tome, svojim svakodnevnim ponašanjem slavimo Boga.
„Po celoj zemlji“
5. Objasni kako je Pavle istakao da hrišćani imaju odgovornost da slave Boga tako što razgovaraju s drugima o svojoj veri.
5 Pavle je u poslanici Rimljanima istakao da su hrišćani odgovorni da slave Boga tako što razgovaraju s drugima o svojoj veri. Glavna tema poslanice Rimljanima jeste da mogu biti spaseni samo oni koji iskazuju veru u Isusa Hrista. Pavle je u 10. poglavlju te poslanice ukazao na to da su prirodni Izraelci u njegovo vreme još uvek pokušavali da steknu pravedan položaj putem držanja Mojsijevog zakona iako je „Hrist [bio] svršetak Zakona“. Zato Pavle kaže: „Ako javno izjavljuješ tu ’reč koja je u tvojim ustima‘, da je Isus Gospod, i u svom srcu iskazuješ veru da ga je Bog podigao iz mrtvih, bićeš spasen.“ Od tada „nema razlike između Jevrejina i Grka, jer nad svima je isti Gospod, koji je bogat za sve koji ga prizivaju. Jer ’svako ko priziva Jehovino ime, biće spasen‘“ (Rimljanima 10:4, 9-13).
6. Kako je Pavle primenio Psalam 19:5?
6 Zatim Pavle logično pita: „Kako će prizivati onoga u koga nisu poverovali? A kako će poverovati u onoga za koga nisu čuli? A kako će čuti ako niko ne propoveda?“ (Rimljanima 10:14). O Izraelu je rekao: „Nisu svi poslušali dobru vest.“ Zašto? Ne zato što nisu imali priliku, već zato što nisu imali vere. Pavle to potvrđuje tako što citira Psalam 19:5 i primenjuje ga na hrišćansko delo propovedanja, a ne na nemo svedočanstvo stvarstva. On kaže: „U stvari, ’njihov glas je otišao po celoj zemlji, i njihove reči do krajeva nastanjene zemlje‘“ (Rimljanima 10:16, 18). Zaista, baš kao što neživo stvarstvo slavi Jehovu, tako su hrišćani iz prvog veka posvuda propovedali dobru vest spasenja i na taj način slavili Boga „po celoj zemlji“. Pavle je i u poslanici Kološanima opisao koliko se daleko propovedala dobra vest. Rekao je da se ta dobra vest propovedala „celom stvarstvu koje je pod nebom“ (Kološanima 1:23).
Revni Svedoci
7. Prema Isusu, koju odgovornost imaju hrišćani?
7 Pavle je poslanicu Kološanima verovatno napisao 27 godina nakon smrti Isusa Hrista. Kako je delo propovedanja uspelo da dopre čak do Kolosa za tako relativno kratko vreme? Zahvaljujući tome što su hrišćani iz prvog veka bili revni i što je Jehova blagoslovio njihov trud. Isus je prorekao da će njegovi sledbenici biti aktivni propovednici kada je rekao: „U svim nacijama prvo mora da se propoveda dobra vest“ (Marko 13:10). Tom proročanstvu je dodao zapovest koja je zabeležena u poslednjim stihovima Matejevog jevanđelja: „Idite dakle i stvarajte učenike od ljudi iz svih nacija, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetog duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Matej 28:19, 20). Isusovi sledbenici su ubrzo pošto je on uzašao na nebo počeli da sprovode u delo te reči.
8, 9. Prema Delima apostolskim, kako su se hrišćani odazvali na Isusovu zapovest?
8 Nakon izlivanja svetog duha na Pentekost 33. n. e., lojalni Isusovi sledbenici su odmah počeli da propovedaju i govorili su mnoštvu ljudi u Jerusalimu „o veličanstvenim Božjim stvarima“. Njihovo propovedanje je bilo vrlo delotvorno i krstilo se „oko tri hiljade duša“. Učenici su nastavili da javno i revno slave Boga što je dovelo do dobrih rezultata (Dela apostolska 2:4, 11, 41, 46, 47).
9 Aktivnost tih hrišćana ubrzo je zapala za oko religioznim vođama. Uznemireni zbog toga što su Petar i Jovan bili tako neustrašivi, naredili su ovoj dvojici apostola da prestanu s propovedanjem. Apostoli su odgovorili: „Mi ne možemo da ne govorimo o onome što smo videli i čuli.“ Nakon što im je zaprećeno i nakon što su bili pušteni, Petar i Jovan su se pridružili braći i svi su se pomolili Jehovi. Hrabro su ga zamolili: „Daj svojim slugama da i dalje sa svom smelošću govore tvoju reč“ (Dela apostolska 4:13, 20, 29).
10. Kakvo je protivljenje počelo da se javlja, i kako su reagovali pravi hrišćani?
10 Ta molitva je bila u skladu s Jehovinom voljom, što je malo kasnije postalo očigledno. Apostoli su bili uhapšeni, ali jedan anđeo ih je čudom oslobodio. On im je rekao: „Idite i, kad stanete u hramu, govorite narodu sve reči o ovom životu“ (Dela apostolska 5:18-20). Apostoli su poslušali i Jehova je nastavio da ih blagosilja. Zato „svaki dan u hramu i od kuće do kuće nisu prestajali da poučavaju i objavljuju dobru vest o Hristu, Isusu“ (Dela apostolska 5:42). Jasno je da ogorčeno protivljenje nikako nije moglo da spreči Isusove sledbenike da javno daju slavu Bogu.
11. Kakav su stav prema delu propovedanja imali prvi hrišćani?
11 Stefan je ubrzo bio uhapšen i kamenovan do smrti. Ubistvo Stefana označilo je početak žestokog progonstva u Jerusalimu i svi učenici, izuzev apostola, bili su primorani da odu iz tog grada. Da li ih je to progonstvo obeshrabrilo? Ni u kom slučaju. U nadahnutom izveštaju čitamo sledeće: „Oni koji su se rasuli prolazili su tim krajevima i objavljivali reč dobre vesti“ (Dela apostolska 8:1, 4). Njihova revnost za objavljivanje Božje slave uvek iznova je dolazila do izražaja. U 9. poglavlju Dela apostolskih nalazimo izveštaj o fariseju Savlu iz Tarsa, koji je na putu za Damask, gde je išao s namerom da izazove progonstvo Isusovih učenika, u viziji video Isusa i oslepeo. U Damasku je Ananija čudom vratio Savlu vid. Šta je Savle, koji je kasnije postao poznat kao apostol Pavle, uradio odmah nakon toga? Izveštaj kaže: „Odmah u sinagogama poče da propoveda Isusa, da je on Sin Božji“ (Dela apostolska 9:20).
Svi su propovedali
12, 13. (a) Šta prema istoričarima zavređuje pažnju kada je u pitanju rana hrišćanska skupština? (b) Kako se knjiga Dela apostolskih i ono što je Pavle rekao slažu sa izjavama istoričara?
12 Opšte je poznato da su u delu propovedanja učestvovali svi članovi rane hrišćanske skupštine. O hrišćanima iz tog vremena, Filip Šaf piše: „Svaka skupština je bila misionarska zajednica, a svaki hrišćanski vernik bio je misionar“ (History of the Christian Church). V. S. Vilijams kaže: „Poznato je da su svi hrišćani u ranoj Crkvi, a naročito oni koji su imali dar harizme [darove duha], propovedali jevanđelje“ (The Glorious Ministry of the Laity). On još tvrdi: „Isus Hrist nikada nije nameravao da propovedanje bude prednost koju će imati samo sveštenici određenog ranga.“ Čak je i Celz, drevni protivnik hrišćanstva, napisao: „Vunari, obućari, štavljači koža, najnepismeniji i najprostiji ljudi behu revni propovednici jevanđelja.“
13 Istorijski zapis iz Dela apostolskih potvrđuje tačnost ovih izjava. Nakon što je na Pentekost 33. n. e. izliven sveti duh, svi učenici, i muškarci i žene, javno su obznanjivali veličanstvene Božje stvari. Nakon progonstva koje je usledilo posle ubistva Stefana, svi hrišćani koji su se rasuli po okolnim krajevima svuda su propovedali dobru vest. Pavle je 28 godina kasnije pisao svim jevrejskim hrišćanima, a ne samo nekoj maloj svešteničkoj klasi, kada je rekao: „Preko njega uvek prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje daju javnu izjavu za njegovo ime“ (Jevrejima 13:15). Opisujući svoj stav prema delu propovedanja, Pavle je rekao: „Ako objavljujem dobru vest, to za mene nije razlog da se hvalim, jer na meni leži dužnost. Zaista, teško meni ako ne objavljujem dobru vest!“ (1. Korinćanima 9:16). Očigledno je da su svi verni hrišćani iz prvog veka imali takav stav.
14. Kakva veza postoji između vere i propovedanja?
14 Zaista, pravi hrišćanin mora da propoveda zato što je to neraskidivo povezano s verom. Pavle je rekao: „Srcem se iskazuje vera za pravednost, a ustima se daje javna izjava za spasenje“ (Rimljanima 10:10). Da li samo neka mala grupa u skupštini — poput neke svešteničke klase — pokazuje veru, te stoga ima odgovornost da propoveda? Naravno da ne! Svi pravi hrišćani razvijaju snažnu veru u Gospoda Isusa Hrista i pokrenuti su da drugima javno obznanjuju tu veru. Ukoliko to ne bi radili, njihova vera bi bila mrtva (Jakov 2:26). Zbog toga što su svi lojalni hrišćani iz prvog veka naše ere na ovaj način ispoljavali svoju veru, čuo se veliki usklik hvale Jehovinom imenu.
15, 16. Navedi primere koji pokazuju da je delo propovedanja napredovalo uprkos problemima.
15 Jehova je u prvom veku blagoslovio svoj narod porastom iako je bilo problema i unutar i van skupštine. Na primer, u 6. poglavlju Dela apostolskih nalazi se izveštaj o neslozi između jevrejskih i grčkih obraćenika. Apostoli su rešili taj problem. Rezultat je bio sledeći: „Božja reč [je] sve više napredovala, i broj učenika u Jerusalimu veoma se povećao; i mnogi sveštenici postadoše poslušni veri“ (Dela apostolska 6:7).
16 Kasnije je došlo do političkih napetosti između judejskog kralja Iroda Agripe i ljudi iz Tira i Sidona. Stanovnici tih gradova su laskanjem pokušali da uspostave mir i Irod je kao odgovor na to održao jedan javni govor. Okupljeno mnoštvo ljudi je počelo da uzvikuje: „To je Božji glas, a ne ljudski!“ Jehovin anđeo ga je odmah udario, i on je umro „jer nije dao slavu Bogu“ (Dela apostolska 12:20-23). Kakav je to bio šok za one koji su svoje nade polagali u ljudske vladare! (Psalam 146:3, 4). Međutim, hrišćani su i dalje slavili Jehovu. Zahvaljujući tome, „Jehovina reč je sve više rasla i širila se“ uprkos takvim političkim previranjima (Dela apostolska 12:24).
Nekad i sad
17. U čemu je u prvom veku učestvovao sve veći broj ljudi?
17 Dakle, svetom raširenu hrišćansku skupštinu u prvom veku sačinjavali su revni, aktivni hvalioci Jehove Boga. U propovedanju dobre vesti učestvovali su svi lojalni hrišćani. Pronalazili su prijemljive ljude i, kako je Isus rekao, poučavali ih da drže sve što je on zapovedio (Matej 28:19, 20). Skupština je zahvaljujući tome rasla i sve više i više ljudi je poput drevnog kralja Davida slavilo Jehovu. Svi su postupali u skladu sa sledećim nadahnutim rečima: „Slaviću te, Jehova, Bože moj, svim srcem svojim, slaviću ime tvoje doveka; jer je milost tvoja velika nada mnom“ (Psalam 86:12, 13).
18. (a) Kakva se razlika zapaža između hrišćanske skupštine u prvom veku i današnjeg hrišćanstva? (b) Šta će biti osmotreno u sledećem članku?
18 S obzirom na to, reči profesora teologije Alisona Trajtsa podstiču na razmišljanje. Upoređujući današnje hrišćanstvo sa hrišćanstvom iz prvog veka, on kaže: „Crkve danas povećavaju broj svojih članova najčešće biološkim putem (kada deca neke porodice koja posećuje lokalnu crkvu prihvate tu religiju) ili zahvaljujući rastu koji je rezultat selidbe (kada osoba pređe iz crkve iz jednog mesta u crkvu u drugom mestu). Međutim, rast koji se pominje u knjizi Dela apostolskih odigravao se zahvaljujući obraćenju, jer je crkva bila tek na početku svog postojanja.“ Da li to znači da se pravo hrišćanstvo danas ne širi tako kako je Isus rekao da bi trebalo? Naravno da ne znači. Današnji pravi hrišćani su u svakom pogledu revni u javnom davanju slave Bogu baš kao što su bili i hrišćani iz prvog veka. To ćemo videti u sledećem članku.
Možeš li objasniti?
• Na koje načine slavimo Boga?
• Kako je Pavle primenio Psalam 19:5?
• Kakva veza postoji između vere i propovedanja?
• Šta je vredno zapaziti u vezi sa hrišćanskom skupštinom iz prvog veka?
[Pitanja za razmatranje]
[Slika na stranama 8, 9]
Nebesa neprestano svedoče o Jehovinoj slavi
[Izvor]
Courtesy of Anglo-Australian Observatory, photograph by David Malin
[Slike na 10. strani]
Delo propovedanja je tesno povezano s molitvom