Životna priča

Osetila sam Jehovinu lojalnu ljubav i brigu

ISPRIČALA FEJ KING

Moji roditelji su bili fini ljudi, ali poput mnogih drugih, religija ih uopšte nije interesovala. Majka je imala običaj da kaže: „Bog sigurno postoji; ako ne postoji, ko je onda stvorio cveće i drveće?“ Međutim, to je bilo sve što se tiče njene religioznosti.

OTAC mi je umro 1939. kada sam imala 11 godina i ostala sam da živim s majkom u Stokportu, južno od Mančestera u Engleskoj. Oduvek sam želela da saznam više o svom Stvoritelju i poštovala sam Bibliju, iako nisam znala ništa o njoj. Zato sam odlučila da odem u Englesku crkvu da vidim šta je imala da ponudi.

Nisam baš mnogo razumela religiozne službe, ali kada su se čitala jevanđelja, Isusove reči su me uverile da Biblija mora biti istinita. Kada se osvrnem na taj period, čudno mi je što nisam počela da čitam Bibliju. Čak i kasnije, kada mi je jedna prijateljica naše porodice dala savremeni prevod „Novog zaveta“, nisam odvojila vreme da ga pročitam.

Izbijanje Korejskog rata 1950. godine navelo me je na ozbiljno razmišljanje. Hoće li se taj sukob proširiti, poput Drugog svetskog rata? Ako se proširi, da li ću poslušati Isusovu zapovest da volim svoje neprijatelje? S druge strane, da li ću moći mirno da gledam kako drugi napadaju moju zemlju a da ne učinim ništa kako bih ih zaustavila? Ako bih tako postupila, to bi sigurno bilo  izbegavanje odgovornosti. Iako sam bila zbunjena, i dalje sam bila uverena da se odgovori na sva moja pitanja nalaze u Bibliji, ali nisam znala kako da ih nađem.

Potraga za istinom u Australiji

Majka i ja smo 1954. odlučile da se preselimo u Australiju, gde je živela moja sestra Džin. Nekoliko godina kasnije, Džin mi je rekla da je zamolila Jehovine svedoke da me posete jer je znala da sam zainteresovana za Bibliju i da sam išla u crkvu. Želela je da sazna šta mislim o njima. „Ne znam da li su njihova objašnjenja ispravna“, rekla mi je, „ali oni bar imaju neka objašnjenja, a crkve nemaju ni to.“

Bil i Linda Šnajder koji su me posetili bili su zaista divan par. Imali su blizu 70 godina i već dugo su bili Svedoci. Ranije su radili u Adelejdu u radio-stanici koju su koristili Jehovini svedoci, a kada je tokom Drugog svetskog rata delo propovedanja u Australiji zabranjeno, postali su punovremeni propovednici. Iako su mi Bil i Linda puno pomagali, ja sam ipak i dalje istraživala različite religije.

S jednim kolegom s posla otišla sam na predavanje propovednika Bilija Grejama, a nakon toga je jedan sveštenik odgovarao na naša pitanja. Postavila sam mu pitanje koje me je još uvek mučilo: „Kako možete da budete hrišćanin i da volite svoje neprijatelje kada idete u rat i ubijate ih?“ Odjednom se cela grupa uskomešala — očigledno je to pitanje mučilo sve njih! Na kraju je sveštenik rekao: „Ne znam odgovor na to pitanje. Još uvek razmišljam o tome.“

U međuvremenu je moj biblijski studij s Bilom i Lindom brzo napredovao, i krstila sam se u septembru 1958. Želela sam da sledim njihov primer, tako da sam u avgustu sledeće godine postala opšti pionir, to jest punovremeni propovednik. Posle osam meseci, dobila sam poziv da se pridružim redovima specijalnih pionira. Kako sam bila srećna kada sam saznala da je moja sestra Džin takođe lepo napredovala tokom proučavanja i krstila se!

Otvorila su mi se vrata

Služila sam u jednoj sidnejskoj skupštini i vodila sam mnogo biblijskih studija. Jednog dana sam srela jednog penzionisanog sveštenika Engleske crkve i upitala sam ga šta crkva govori o kraju sveta. Pošto mi je rekao da je 50 godina poučavao druge crkvenim doktrinama, njegov odgovor me je zaprepastio: „Morao bih da odvojim vreme da to istražim jer ja ne poznajem Bibliju tako dobro kao Jehovini svedoci.“

Ubrzo nakon toga, bio je upućen poziv da se prijave svi oni koji bi želeli da služe u Pakistanu. Prijavila sam se ne znajući da neudate sestre nisu mogle da budu poslate, već samo samci i bračni parovi. Očigledno je moja molba bila prosleđena našoj centrali u Bruklinu jer sam uskoro primila pismo u kome mi je bilo rečeno da, ako želim, mogu da služim u Bombaju (sadašnjem Mumbaju) u Indiji. To je bilo 1962. Prihvatila sam poziv i otišla u Bombaj, gde sam ostala 18 meseci, a zatim sam se preselila u Alahabad.

Ubrzo sam prionula na učenje hindija. Ovaj jezik kojim se govori u Indiji uglavnom je dosledan i što se tiče pisanja i što se tiče izgovora, te ga nije tako teško naučiti.  Pa ipak, često bi me obeshrabrilo kada bi me stanari zamolili da govorim engleski umesto da se mučim da govorim njihovim jezikom! I pored toga, u ovoj zemlji sam nailazila i na mnoge zanimljive i uzbudljive izazove, i uživala sam u društvu Svedoka iz Australije.

U ranoj mladosti sam razmišljala o braku, međutim, još i pre nego što sam se krstila, bila sam toliko zaokupljena služenjem Jehovi da sam prestala da razmišljam o tome. Sada se ponovo u meni pojavila želja da imam nekoga s kim bih delila život. Naravno, nisam želela da napustim svoju dodelu u stranoj zemlji, tako da sam se pomolila Jehovi u vezi s tim i nakon toga prestala da razmišljam o tome.

Neočekivani blagoslov

Edvin Skiner je u to vreme nadgledao delo podružnice u Indiji. On je 1946. pohađao osmi razred Biblijske škole Gilead Watchtower-a sa mnogo verne braće, uključujući i Harolda Kinga i Stenlija Džounsa, koji su dobili dodelu u Kini. a Harold i Stenli su 1958. bili zatvoreni u samicu zato što su propovedali u Šangaju. Kada je Harold 1963. godine oslobođen, Edvin mu je pisao. Kada se sa svog putovanja u Sjedinjene Države i Britaniju vratio u Hongkong, Harold mu je odgovorio i pomenuo da bi želeo da se oženi. Rekao je Edvinu da se molio u vezi s tim dok je bio u zatvoru i upitao ga da li zna neku Svedokinju koja bi bila dobra žena.

Većina brakova u Indiji jesu ugovoreni brakovi i Edvina su često molili da ugovara brakove, ali on je uvek odbijao to da uradi. Zato je Haroldovo pismo predao Ruti Makej, čiji je muž Homer bio putujući nadglednik. Ona mi je pisala da jedan misionar koji je već godinama u istini želi da se oženi i pitala me je da li bih htela da mu pišem. Nije mi rekla ko je taj brat, niti bilo šta o njemu.

Niko, osim Jehove, naravno, nije znao da sam se molila za bračnog druga, i u prvi mah mi se ta ideja da mu pišem uopšte nije dopala. Pa ipak, što sam više razmišljala o tome, sve više sam dolazila do zaključka da Jehova retko odgovara na naše molitve onako kako mi mislimo da će odgovoriti. Zato sam pisala Ruti i rekla joj da može da kaže bratu da mi piše, ali ne želim da budem obavezna da se udam za njega. Sledeće pismo Harolda Kinga bilo je za mene.

Nakon što je oslobođen iz zatvora u Kini, Haroldove fotografije i njegova  priča pojavljivale su se u raznim novinama i časopisima. Do tada je on postao poznat širom sveta, ali ono što je mene u stvari zadivilo jeste njegova verna teokratska služba. Dopisivali smo se pet meseci i onda sam otišla u Hongkong. Venčali smo se 5. oktobra 1965.

Oboje smo želeli da budemo u braku ali i da ostanemo u punovremenoj službi, a kako smo starili osećali smo sve veću potrebu za društvom. Još više sam zavolela Harolda i stekla sam duboko poštovanje prema njemu kada sam videla kako se s ljubavlju i obzirnošću ophodio s ljudima i kako se suočavao s problemima koje smo doživljavali u službi. Proveli smo 27 godina u veoma srećnom braku i primili smo mnoge blagoslove od Jehove.

Kinezi su veoma vredni ljudi i mnogo ih volim. U Hongkongu se govori kantonski, što je jedan kineski dijalekt koji ima mnogo više tonova, to jest glasovnih modulacija nego mandarinski, i zato je prilično težak za učenje. Harold i ja smo svoj zajednički život započeli u misionarskom domu u podružnici Jehovinih svedoka, i imali smo dodele u raznim delovima Hongkonga. Bili smo veoma srećni, ali 1976. godine moje zdravlje se pogoršalo.

 Suočavanje sa zdravstvenim problemima

Krvarila sam nekoliko meseci i krvna slika mi se veoma pogoršala. Bio mi je potreban hirurški zahvat, ali su mi doktori u bolnici rekli da neće izvršiti operaciju bez krvi jer bih verovatno umrla usled šoka. Dok su jednog dana doktori razgovarali o mom slučaju, medicinske sestre su pokušale da me ubede da se predomislim govoreći da nemam pravo da žrtvujem svoj život. Tog dana je izvršeno dvanaest operacija, od kojih su deset bili abortusi, a niko nije ni reč rekao trudnim ženama kako ne bi trebalo da oduzmu bebi život.

Na kraju je Harold napisao jedno pismo u kom je bolnicu oslobodio svake odgovornosti u slučaju moje smrti, i doktori su se složili da obave hirurški zahvat koji je bio potreban. Odveli su me u operacionu salu i spremili se da mi daju anesteziju. Međutim, anesteziolog je u poslednjem trenutku odbio da to učini i morali su da me otpuste iz bolnice.

Tada smo se konsultovali s jednim ginekologom koji nije radio u toj bolnici. Pošto je razumeo koliko je moje stanje ozbiljno, ponudio se da za veoma nisku cenu izvrši operaciju — pod uslovom da nikome ne kažemo koliko smo mu platili. Uspešno me je operisao — i to bez imalo krvi. Haroldu i meni su u tom posebnom vremenu Jehovina lojalna ljubav i briga bile veoma očigledne.

Godine 1992, Harold je oboleo od neizlečive bolesti. Preselili smo se u podružnicu gde nam je oboma pružena nega puna ljubavi. Moj dragi suprug je svoj život na zemlji završio 1993, kada je imao 81 godinu.

Povratak u Englesku

Bilo mi je drago što sam bila deo betelske porodice u Hongkongu, ali sam sve teže podnosila vrućinu i vlagu. Tada mi je iz centrale u Bruklinu stiglo jedno pismo koje me je iznenadilo — u tom pismu je stajalo pitanje da li bih, s obzirom na svoje zdravlje, želela da razmislim o tome da se preselim u jednu podružnicu gde bi mi bila pružena bolja nega. Tako sam se 2000. godine vratila u Englesku i pridružila se betelskoj porodici u Londonu. Poziv da se vratim zaista je bio pun ljubavi! Srdačno sam dočekana, i sada nalazim veliko zadovoljstvo u raznim dodelama koje ovde imam, što uključuje i brigu oko betelske biblioteke u kojoj ima 2 000 knjiga.

Povezana sam sa kineskom skupštinom koja se sastaje u Londonu. Ali ipak, promenile su se neke stvari u vezi sa služenjem na tom području. Danas dolazi manje ljudi iz Hongkonga, a više iz unutrašnjosti Kine. Oni govore mandarinski, i to predstavlja jedan novi izazov u delu propovedanja. Iz raznih delova zemlje dolaze izveštaji o mnogim zanimljivim biblijskim studijima koji se vode s Kinezima koji se školuju u Engleskoj. Oni su marljivi i cene biblijsku istinu o kojoj uče. Zadovoljstvo je pomagati im.

U spokojstvu svog novog doma, često razmišljam o svom srećnom životu i ne prestajem da se divim Jehovinoj lojalnoj ljubavi. Ona prožima sve što je vezano za njegovu nameru, i briga koju pokazuje prema svojim slugama tako je očigledna. Imam mnogo razloga da budem zahvalna za svu njegovu brigu punu ljubavi prema meni (1. Petrova 5:6, 7).

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Dok sam služila u Indiji

[Slike na 25. strani]

Harold King 1963. i tokom 1950-ih dok je služio u Kini

[Slike na 26. strani]

Na dan našeg venčanja u Hongkongu, 5. oktobra 1965.

[Slika na 26. strani]

Sa bračnim parovima Liangs (u sredini) i Ganavejs (desno), članovima betelske porodice u Hongkongu