Zašto se čuvati oholosti

OHOLOST je isto što i ponos koji je pun prezira prema drugima, uobraženost, nadmenost; to je nešto suprotno poniznosti. Grčke i hebrejske reči koje su prevedene sa „ohol“ i „oholost“ u osnovi ukazuju na to da osoba ostavlja utisak da je „uzvišena“, „gorda“, „istaknuta“. Osoba koja je ohola smatra sebe superiornijom i boljom od ljudi koji su oko nje. Zbog toga, takva osoba obično traži čast i pažnju koja joj ne pripada, i s drugima se ophodi bez poštovanja i drsko.

Oholost je loša osobina koja ne predstavlja samo način razmišljanja. Isus Hrist ju je svrstao među ubistva, krađe, hule i druge prestupe, i rekao je da sve to dolazi „iznutra, iz ljudskog srca“ (Marko 7:21, 22). Isusova majka Marija rekla je o Jehovi: „Rasprši one koji su oholi u nameri svog srca“ (Luka 1:51). David se sledećim rečima obratio Jehovi: „Srce moje nije oholo“ (Psalam 131:1, NW; Isaija 9:9; Danilo 5:20).

Čak i srce osobe koja je ponizno služila Bogu može postati oholo zbog sticanja bogatstva ili autoriteta, ili zbog lepote, uspeha, mudrosti i pohvala drugih. Judejskom kralju Oziji se to desilo. Bio je dobar vladar i mnogo godina je imao Jehovin blagoslov (2. Letopisa 26:3-5). Međutim, u biblijskom izveštaju stoji: „Ali kad se osili, ponese [’uzoholi‘, NW] se srce njegovo, te se pokvari i sagreši Jehovi, Bogu svome, i uđe u hram Jehovin da kadi na oltaru kadionom“ (2. Letopisa 26:16). Ozija je sebi dao za pravo da vrši svešteničke dužnosti, iako je bilo sasvim jasno da te prednosti Bog nije dao izraelskim kraljevima, čime je razdvojio kraljevstvo od sveštenstva.

Jednom prilikom se i dobri kralj Jezekija uzoholio u srcu. Njegova oholost je uticala i na njegove podanike. Postao je kralj zahvaljujući Jehovinom blagoslovu, ali je u određenom momentu zanemario činjenicu da sve zasluge pripadaju Bogu. Pisac 2. Letopisa je o njemu zapisao: „Jezekija ne postupi prema dobru koje mu se učini, jer se ponese [’uzoholi‘, NW] srce njegovo; i gnev Jehovin podiže se na nj i na Judu i na Jerusalim.“ Na svu sreću, promenio je taj opasan stav koji je imao. U izveštaju se dalje kaže: „Jezekija [se] ponizi od oholosti svoje, zajedno sa stanovnicima Jerusalima i za života Jezekijina ne pade na njih gnev Jehovin“ (2. Letopisa 32:25, 26; uporedi sa Isaijom 3:16-24; Jezekilj 28:2, 5, 17).

Ohole osobe ne samo što nisu omiljene u očima poštenih ljudi, već što je još gore, Jehova Bog se suprotstavlja takvima (Jakov 4:6; 1. Petrova 5:5). Oholost je ludost i greh (Poslovice 14:3, NW; 21:4). Jehova se suproti oholim osobama i poniziće ih (2. Samuilova 22:28, NW; Jov 40:6; Psalam 31:19, 24; Isaija 2:11, 17). Ukoliko se ohola osoba ne promeni, njena oholost će je sigurno odvesti u uništenje. Od drevne nacije Moav, koja se uzvisivala nad Bogom i njegovim narodom, nije ostalo ništa (Isaija 16:6; 25:10, 11; Jeremija 48:29). Čak ni desetoplemensko kraljevstvo Izraela nije bilo pošteđeno kada je postalo oholo i drsko (Isaija 9:8-12).

Stoga, osoba mora biti veoma pažljiva kako joj srce ne bi postalo oholo. Posebno treba da se čuva kada postane uspešna na nekom polju ili kada dobije neke veće odgovornosti. Ona treba da zadrži na umu da „drskost prethodi pogibli, a oholost prethodi propasti“ (Poslovice 16:18). Ukoliko  dozvoli da se kod nje razvije oholost, ta osobina može početi da upravlja njenim ponašanjem čak dotle da je Jehova zbog toga prepusti stanju uma koje je za osudu i koje vodi u smrt (Rimljanima 1:28, 30, 32). Naročito je važno biti oprezan sada u ’poslednjim danima‘ kada je, kako je apostol upozorio, oholost ljudi jedno od obeležja ovih kritičnih vremena (2. Timoteju 3:1, 2).

Sem toga, osoba kojoj je stalo do Božjeg odobravanja ne treba da laska drugima, jer bi oni zbog toga mogli postati oholi. Jedna poslovica kaže: „Onaj koji bližnjem svome laska, zamku njemu pred noge meće“ (Poslovice 29:5). Osoba koja laska ne samo što će svog bližnjeg dovesti do propasti, jer ’usta laskava spremaju propast‘, već će i sama izgubiti dobar odnos s Bogom (Poslovice 26:28). Apostol Pavle se svojski trudio da izbegava laskanje i oholost (1. Solunjanima 2:5, 6).