Vestfalski mir — prekretnica u Evropi

„ZA MNOGE šefove evropskih država skup poput današnjeg sigurno je nešto nesvakidašnje.“ To je u oktobru 1998. izjavio Roman Hercog, bivši predsednik Savezne Republike Nemačke. Među onima kojima se obratio bili su četiri kralja, četiri kraljice, dva kneza, jedan veliki vojvoda i nekoliko predsednika. Taj događaj, koji je organizovao Savet Evrope, bio je od izuzetnog značaja u 50-godišnjoj istoriji savremene Nemačke. Kojim povodom je on organizovan?

U oktobru 1998. obeležena je 350-godišnjica Vestfalskog mirovnog sporazuma. Mirovni dogovori često predstavljaju istorijske prekretnice i u tom pogledu Vestfalski sporazum je bio nešto posebno. Potpisivanjem ovog dogovora 1648. završen je Tridesetogodišnji rat i obeleženo je rođenje savremene Evrope kao kontinenta nezavisnih država.

Stari poredak je uzdrman

Tokom srednjeg veka, najmoćnije institucije u Evropi bile su Rimokatolička crkva i Sveto rimsko carstvo. To carstvo se sastojalo od stotina pokrajina različite veličine i prostiralo se na teritoriji na kojoj se sada nalaze Austrija, Belgija, istočna Francuska, Luksemburg, Nemačka, Holandija, Češka, Švajcarska i delovi Italije. Pošto su nemačke pokrajine sačinjavale veći deo carstva, ono je postalo poznato kao Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda. Svakom pokrajinom polunezavisno je upravljao knez. Car je bio rimokatolik i poticao je iz austrijske Habzburške dinastije. Zato je Evropa, budući da su njom vladali papa i car, čvrsto bila u rukama rimokatolika.

Međutim, u 16. i 17. veku, ustaljeni poredak je bio uzdrman. Evropom se širilo nezadovoljstvo usled raskalašnosti Rimokatoličke crkve. Religiozni reformatori, poput Martina Lutera i Žana Kalvina, zagovarali su povratak biblijskim vrednostima. Luter i Kalvin su dobili veliku podršku javnosti i iz tog pokreta nastali su reformacija i protestantizam. Reformacija je podelila carstvo na tri vere — katolicizam, luteranstvo i kalvinizam.

Katolici su gajili nepoverenje prema protestantima, a protestanti su osećali prezir prema katolicima. Takva klima je početkom 17. veka dovela do formiranja Protestantske unije i Katoličke lige. Neki kneževi iz carstva pridružili su se Uniji, a neki Ligi. Nepoverenje je prouzrokovalo da Evropa — a posebno carstvo — postane poput bureta baruta kom je trebala samo jedna varnica da bi sve odletelo u vazduh. Kada je varnica konačno izbila, započeo je sukob koji je trajao narednih 30 godina.

Smrtonosna varnica — Evropa u plamenu

Protestantski vladari su pokušali da utiču na katoličke Habzburge da dozvole veću slobodu obožavanja. Ali ustupci su  nerado činjeni i u periodu 1617-18, dve luteranske crkve u Bohemiji (Češka) prisilno su zatvorene. To je uvredilo protestantske plemiće, koji su upali u praški dvor, ščepali trojicu katoličkih državnika i izbacili ih kroz prozor. Ovaj čin je bio varnica koja je zapalila Evropu.

Iako su navodno bili sledbenici Kneza mira, Isusa Hrista, članovi suparničkih religija bili su u žestokoj zavadi (Isaija 9:6). U bici kod Bele gore, Liga je nanela žestok poraz Uniji, koja se i raspala. Protestantski plemići bili su pogubljeni na praškom trgu. Širom Bohemije, imanje protestanata koji nisu želeli da se odreknu vere bilo je zaplenjeno i podeljeno među katolicima. Knjiga 1648 — Krieg und Frieden in Europa (1648. — rat i mir u Evropi) opisuje to konfiskovanje kao „jedan od najvećih prenosa vlasništva u istoriji srednje Evrope“.

Ono što je počelo kao religiozno neslaganje u Bohemiji, preraslo je u međunarodnu borbu za prevlast. Tokom narednih 30 godina, u rat su bili uvučeni Danska, Francuska, Holandija, Švedska i Španija. Katolički i protestantski vladari, često vođeni pohlepom i težnjom za moći, laktali su se za političku nadmoć i ekonomski dobitak. Tridesetogodišnji rat je podeljen na faze, od kojih je svaka nazvana po najvećim protivnicima Carstva. Nekoliko dela navode četiri faze: Bohemijski i Palatinatski rat, Dansko-Donjesaksonski rat, Švedski rat i Francusko-Švedski rat. Borbe su se uglavnom vodile na teritoriji Carstva.

Tada su od oružja postojali pištolji, muskete, merzeri i topovi, a najveći proizvođač bila je Švedska. Katolici i protestanti su se našli u sukobu bez izlaza. Jedna vojska je odlazila u borbu pevajući „Santa Marija“, a druga „Bog je s nama“. Trupe su pljačkale i harale nemačkim pokrajinama i ophodile se prema neistomišljenicima i civilima kao prema životinjama. Rat je prerastao u varvarstvo. Koliko se od toga razlikuje biblijsko proročanstvo: „Neće više narod mač na narod dizati i neće se više ratu učiti“! (Mihej 4:3).

Cela jedna generacija Nemaca rasla je znajući samo za rat, a izmučeno stanovništvo žudelo je za mirom. Bilo je očigledno da bi mir bio dostižan ukoliko se vladari ne bi sukobljavali oko političkih interesa. Kako je rat gubio religiozne motive, politika je sve više dolazila u prvi plan. Ironično je to što je jedan od onih koji su unapređivali tu promenu imao veliki uticaj u Katoličkoj crkvi.

Kardinal Rišelje preuzima skiptar

Počasna titula Arman-Žana di Plesia bila je kardinal Rišelje. On je bio  i francuski premijer od 1624. do 1642. Rišelje je težio da Francusku načini evropskom silom. Zato je pokušao da potkopa moć Habzburgovaca, koji su takođe bili katolici. Kako? Tako što je novčano podupirao protestantske vojske iz nemačkih pokrajina, Danske, Holandije i Švedske koje su se borile protiv Habzburgovaca.

Rišelje je prvi put poslao francuske trupe u rat 1635. Knjiga vivat pax — Es lebe der Friede! (Živeo mir!) objašnjava da u svojoj završnoj fazi, „Tridesetogodišnji rat više nije bio verski sukob... Rat je postao borba za političku prevlast u Evropi“. Ono što je u početku bio religiozni sukob između katolika i protestanata, na kraju je postala zajednička borba katolika i protestanata protiv drugih katolika. Katolička liga je početkom 1630-ih već bila slaba, a 1635. se i raspala.

Mirovna konferencija u Vestfaliji

Evropa je bila opustošena pljačkom, ubistvima, silovanjima i zaraznim bolestima. Osim što su čeznuli za mirom, ljudi su s vremenom postali svesni da je to bio rat bez pobednika. Knjiga vivat pax — Es lebe der Friede! ističe da su „krajem 1630-ih kneževi na vlasti konačno shvatili da im vojna snaga više ne može pomoći da ostvare svoj cilj“. Ali, ako su svi želeli mir, kako se on mogao ostvariti?

Car Svetog rimskog carstva Ferdinand III, francuski kralj Luj XIII i švedska kraljica Kristina složili su se da bi sve zaraćene strane trebalo da se sastanu na jednoj konferenciji na kojoj bi pregovarale o uslovima za mir. Za pregovore su odabrana dva grada u nemačkoj pokrajini Vestfaliji— Osnabrik i Minster. Oni su izabrani zato što se nalaze tačno između glavnih gradova Švedske i Francuske. Počev od 1643, oko 150 delegacija — neke s velikim timovima savetnika — došle su u ta dva grada; katolički izaslanici u Minster, a protestantski u Osnabrik.

Najpre su određena pravila kako bi se utvrdile titule i rang izaslanika, kojim redom će se zauzimati mesta i procedure. Zatim su počeli mirovni pregovori, a delegacije su jedna drugoj iznosile predloge preko posrednika. Nakon skoro pet godina — dok je rat i dalje trajao — postignut je dogovor oko mirovnih uslova. Vestfalski sporazum se nije sastojao samo od jednog dokumenta. Jedan dogovor je potpisan u Osnabriku između cara Ferdinanda III i Švedske, a drugi u Minsteru između cara i Francuske.

Kad su se vesti o sporazumu proširile, svuda je nastalo slavlje. Ono što je počelo sa smrtonosnom varnicom, završilo se uz doslovan vatromet. Nebo iznad mnogih gradova bilo je osvetljeno vatrometom. Crkvena zvona su zvonila, topovi su tutnjali počasnom paljbom, a narod je pevao na ulicama. Da li je Evropa mogla da se nada trajnom miru?

Da li je moguć trajni mir?

Vestfalskim sporazumom je priznato pravo nezavisnosti. To je značilo da se svaka strana složila da poštuje teritorijalna prava svih drugih strana i da se ne meša u njihovu unutrašnju politiku. Tako je rođena savremena Evropa kao kontinent nezavisnih država. Neke od tih država su sporazumom dobile više od drugih.

Francuska je postala glavna sila, a Holandija i Švajcarska su stekle nezavisnost. Što se tiče nemačkih pokrajina, od kojih su mnoge bile ratom opustošene,  sporazum im baš i nije išao naruku. Sudbina nemačke je u izvesnoj meri bila u rukama drugih naroda. The New Encyclopædia Britannica navodi: „Koristi i gubici nemačkih kneževa bili su određeni time šta je odgovaralo glavnim silama: Francuskoj, Švedskoj i Austriji.“ Umesto da se udruže i ujedine, nemačke pokrajine su ostale podeljene kao i ranije. Nekim delovima Nemačke, kao što su ušća nemačkih glavnih reka, Rajne, Elbe i Odre, čak su počeli da upravljaju strani vladari.

Katolicizam, luteranstvo i kalvinizam dobili su jednaka prava. To se nije dopalo svima. Papa Inokentije X žestoko se usprotivio sporazumu i proglasio ga ništavnim i nevažećim. Pa ipak, religiozne granice koje su tada povučene uglavnom se nisu menjale u naredna tri veka. Iako religiozna sloboda građana ni tada nije postignuta, ovim se napredovalo u tom pravcu.

Sporazumom je završen Tridesetogodišnji rat, a samim tim i skoro sve neprijateljstvo. To je bio poslednji veliki religiozni rat u Evropi. Ratova je bilo i nakon toga, ali njihovi skriveni uzroci više nisu bili religiozni, već politički i ekonomski. Naravno, to ne znači da je religija prestala da potpiruje neprijateljstva u Evropi. U Prvom i Drugom svetskom ratu, nemački vojnici su na opasačima nosili kopču s dobro poznatim natpisom: „Bog je s nama.“ Tokom tih užasnih sukoba, katolici i protestanti s jedne strane ponovo su zaratili protiv katolika i protestanata s druge strane.

Jasno je da Vestfalski sporazum nije doneo trajni mir. Međutim, poslušni ljudi će uskoro doživeti takav mir. Jehova Bog će dati trajni mir ljudima putem Mesijanskog Kraljevstva svog Sina, Isusa Hrista. Pod tom vladavinom, jedina prava religija unapređivaće jedinstvo, a ne podele. Niko neće imati ni religiozni, ni bilo koji drugi razlog da ide u rat. Kakvo će to olakšanje biti kada Kraljevstvo bude vladalo nad celom zemljom i kada bude ostvaren „mir beskrajan“! (Isaija 9:6, 7).

[Istaknuti tekst na 21. strani]

Ono što je u početku bio religiozni sukob između katolika i protestanata, na kraju je postala zajednička borba katolika i protestanata protiv drugih katolika

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Jedna vojska je odlazila u borbu pevajući „Santa Marija“, a druga „Bog je s nama“

[Slika na 21. strani]

Kardinal Rišelje

[Slika na 23. strani]

Crtež iz 16. veka na kom je prikazan sukob između Lutera, Kalvina i pape

[Izvor slike na 20. strani]

Iz knjige Spamers Illustrierte Weltgeschichte VI

[Izvori slika na 23. strani]

Religiozne vođe u sukobu: Iz knjige Wider die Pfaffenherrschaft; karta: The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck