Da li sveštenstvo treba da propoveda o politici?

„JEDAN biskup iz Kanade rekao je hodočasnicima da se političkim putem može pomoći siromašnima... Čak iako ne izgleda da je politički sistem baš po Božjoj volji, ’trebalo bi da budemo uključeni u njega kako bi siromašni mogli da dobiju pravdu‘“ (Catholic News).

Izveštaji o crkvenim starešinama koji otvoreno podržavaju uplitanje u politiku nisu neuobičajeni, niti je neobično da religiozne vođe budu na nekom političkom položaju. Neki su pokušali da uvedu političke reforme. Druge pamte i dive im se zbog toga što su pokrenuli kampanje za rasnu ravnopravnost i ukidanje ropstva.

Pa ipak, mnogim članovima crkve nije prijatno kada se njihove religiozne vođe otvoreno izjašnjavaju na čijoj su strani kada se radi o politici. „Vernici Protestantske crkve ponekad negoduju zbog mešanja sveštenstva u politiku“, kaže se u časopisu Christian Century, u članku o političkoj teologiji. Mnogi religiozni ljudi smatraju da je crkva previše sveta da bi se mešala u politiku.

Nameću se neka zanimljiva pitanja vezano za sve one koji žele bolji svet. Mogu li hrišćanski propovednici uneti reforme u politiku? a Da li je zastupanje političkih ideja Božji način za uspostavljanje bolje vladavine i boljeg sveta? Da li je hrišćanstvo osnovano kao novi način bavljenja politikom?

Kako je započela politika u Hristovo ime

U knjizi The Early Church, istoričar Henri Čadvik piše da je rana hrišćanska skupština bila poznata po svojoj „ravnodušnosti prema posedovanju moći u ovom svetu“. Bila je to „politički neutralna, miroljubiva i pacifistička zajednica“. U knjizi A History of Christianity stoji: „Među hrišćanima je postojalo opšteprihvaćeno gledište da ne bi trebalo da iko od njih prihvati državnu službu... Hipolit je rekao da se sve do početka trećeg veka po hrišćanskom običaju zahtevalo od onih koji su radili u pravosuđu da se odreknu svog položaja kako bi se priključili Crkvi.“ Međutim, s vremenom su ljudi koji su želeli moć počeli da predvode u mnogim hrišćanskim skupštinama dajući sebi zvučne titule (Dela apostolska 20:29, 30). Neki su želeli da budu i religiozne vođe i političari. Iznenadna promena u Rimskom carstvu pružila im je priliku za to.

 Godine 312. pre n. e., paganski rimski imperator Konstantin postao je naklonjen nominalnom hrišćanstvu. Zaprepašćujuće je što su crkveni biskupi spremno učinili kompromis radi pogodnosti koje im je ovaj paganski imperator ponudio. „Crkva je sve više uticala na važne odluke u politici“, napisao je Henri Čadvik. Kako je to uplitanje u politiku uticalo na religiozne vođe?

Kako je politika uticala na propovednike?

Ideju da Bog koristi religiozne vođe kao političare posebno je unapređivao Avgustin, uticajni katolički teolog iz petog veka. On je predviđao da će crkva vladati nad narodima i doneti mir čovečanstvu. Međutim, istoričar H. Dž. Vels je napisao: „Istorija Evrope od petog do petnaestog veka uglavnom svedoči o neuspehu da se ova velika ideja o svetskoj božanskoj vladavini sprovede u delo.“ Hrišćanstvo nije uspostavilo mir ni u Evropi, a kamoli u celom svetu. Mnogi su izgubili poverenje u ono što se nazivalo hrišćanstvom. Gde je nastao problem?

Mnogi koji su tvrdili da propovedaju hrišćanstvo počeli su da se bave politikom iz dobrih namera, ali kasnije su počeli da učestvuju u zlim postupcima. Martin Luter, propovednik i prevodilac Biblije, čuven je po svom zalaganju za reformu Katoličke crkve. Međutim, zbog svog čvrstog stava protiv crkvenih doktrina postao je popularan među onima koji su se pobunili iz političkih motiva. Luter je izgubio poštovanje mnogih kada je i on sam počeo da iznosi svoje mišljenje u vezi s političkim pitanjima. U početku je podržavao seljake koji su se bunili protiv surovih plemića. Međutim, kada je njihova pobuna prerasla u nasilje, Luter je podstakao plemiće da uguše pobunu, što su oni i učinili uz veliko krvoproliće. Nije čudo što su ga seljaci smatrali izdajnikom. Luter je takođe podsticao plemiće na pobunu protiv katoličkog cara. U stvari, protestanti, kako su Luterovi sledbenici postali poznati, od samog početka su osnovali jedan politički pokret. Kako je moć koju je stekao uticala na Lutera? Iskvarila ga je. Na primer, iako se na početku bunio protiv primene sile nad religioznim protivnicima, kasnije je svoje političke prijatelje podsticao na to da svi oni koji su bili protiv krštavanja dece budu spaljeni na lomači.

Žan Kalvin je bio čuveni ženevski sveštenik, ali je s vremenom takođe stekao ogroman politički uticaj. Kada je Migel Serveto objasnio da doktrina o Trojstvu nema potporu u Pismu, Kalvin je iskoristio svoj politički uticaj da bi podržao pogubljenje Serveta, koji je bio spaljen na lomači. Kakvo užasno odstupanje od Isusovih učenja!

Verovatno se ti ljudi nisu obazirali na ono što Biblija kaže u 1. Jovanovoj 5:19: „Celi svet leži u vlasti zloga.“ Da li su oni stvarno imali želju da unesu reforme u politiku svog vremena, ili su ih privlačili moć i prijateljstvo sa uticajnim osobama? Bilo kako bilo, trebalo je da se sete nadahnutih reči Isusovog učenika Jakova: „Zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo s Bogom? Ko god, dakle, želi da bude prijatelj svetu sebe čini Božjim neprijateljem“ (Jakov 4:4). Jakov je znao da je Isus svojim sledbenicima rekao: „Nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:14).

 Međutim, dok priznaju da hrišćani ne treba da učestvuju u zlu ovog sveta, mnogi ipak ostaju „deo sveta“ jer ne žele da budu politički neutralni. Oni tvrde da takva neutralnost sprečava hrišćane da na delu pokažu ljubav prema drugima. Oni veruju da crkvene vođe treba otvoreno da govore protiv korupcije i nepravde, i da odigraju značajnu ulogu u borbi protiv toga. Međutim, da li je neutralnost koju je Isus naučavao zaista nespojiva s pokazivanjem brige za druge ljude? Da li može jedan hrišćanin da se drži po strani kada su u pitanju razdorna politička pitanja, a da ipak na praktičan način pomaže drugima? Sledeći članak se bavi ovim pitanjima.

[Fusnota]

[Slika na 4. strani]

Da bi zadobile političku moć, crkvene vođe su učinile kompromis s vladarima kao što je car Konstantin

[Izvor]

Musée du Louvre, Paris

[Slike na 5. strani]

Zašto su čuvene religiozne vođe bile privučene politici?

Avgustin

Luter

Kalvin

[Izvori]

Avgustin: ICCD Photo; Kalvin: Portrait by Holbein, from the book The History of Protestantism (Vol. II)