Drevni sportovi i važnost pobede

„SVAKO ko učestvuje u takmičenju ispoljava samokontrolu u svemu.“ „Kad se neko takmiči u igrama, ne dobija venac ako se nije takmičio po pravilima“ (1. Korinćanima 9:25; 2. Timoteju 2:5).

Igre o kojima je apostol Pavle govorio bile su sastavni deo drevne grčke civilizacije. Šta nam istorija otkriva o tim takmičenjima i atmosferi koja je vladala na njima?

Nedavno je u rimskom Koloseumu održana jedna izložba o grčkim igrama, pod nazivom Nike — Il gioco e la vittoria („Niki — igra i pobeda“). a Eksponati su dali neke odgovore na gore navedeno pitanje i tako nam pružili nešto o čemu možemo da razmišljamo kada je u pitanju hrišćansko gledište o sportu.

Duga tradicija

Grčka nije bila prva civilizacija u kojoj je sport bio popularan. Pa ipak, grčki pesnik Homer je otprilike u  osmom veku pre n. e. opisao društvo koje su pokretali herojski ideali i takmičarski duh, u kom su se vojne i atletske sposobnosti veoma cenile. Na izložbi je bilo objašnjeno da su prve grčke svečanosti bile religioznog karaktera, i da su se održavale na sahranama herojskih ličnosti, u čast bogova. Na primer, Homerova Ilijada, najstarije delo grčke književnosti koje je opstalo do naših dana, opisuje da su ratnici plemićkog porekla, Ahilovi drugovi, prilikom sahrane Patrokla položili oružje i takmičili se kako bi pokazali svoje veštine u boksu, rvanju, bacanju diska i koplja i u trci dvokolica.

Slične svečanosti su se održavale širom Grčke. Jedan priručnik sa ove izložbe kaže: „Svečanosti su predstavljale priliku kada su Grci, u znak poštovanja prema svojim bogovima, ostavljali po strani svoje beskrajne i često nasilne rasprave i kada su uspevali da takmičarski duh, koji ih je karakterisao, usmere na sportska takmičenja koja su bila miroljubiva, ali na kojima su se borili sa istim žarom.“

Nekoliko gradova-država usvojilo je običaj da se redovno sastaju u zajedničkim centrima obožavanja kako bi putem sportskih takmičenja odali čast svojim božanstvima. S vremenom su četiri takve svečanosti — Olimpijske i Nemejske igre, posvećene Zevsu, Pitijske igre, posvećene Apolonu, i Istamske igre, posvećene Posejdonu — sticale sve veću popularnost, sve dok nisu dobile status panhelenskih svečanosti. To znači da su bile otvorene za takmičare iz celog grčkog sveta. Istaknutu ulogu na ovim takmičenjima imalo je žrtvovanje i molitva, a odavanje časti bogovima vršilo se i putem vrhunskih atletskih i umetničkih nadmetanja.

Kaže se da je najstarija i najuglednija među ovim svečanostima prvi put održana 776. pre n. e. i održavala se svake četvrte godine u Olimpiji, u Zevsovu čast. Druge po važnosti bile su Pitijske igre. Održavale su se blizu najpopularnijeg proročišta drevnog sveta, u Delfima, i takođe su obuhvatale sportska takmičenja. Međutim, u čast zaštitnika poezije i muzike, Apolona, naglasak je bio na pesmi i plesu.

Discipline koje su bile zastupljene

U poređenju s današnjom atletikom, nije bilo mnogo disciplina i samo su muškarci učestvovali. U programu drevnih Olimpijskih igara nikada nije bilo više od desetak disciplina. Statue, reljefi, mozaici i slike na vazama od terakote koji su bili izloženi u Koloseumu pružili su delimičan uvid u te discipline.

Postojala su i takmičenja u trčanju — na jedan stadij, što iznosi oko 200 metara; zatim dva puta duža trka, koja se može uporediti s današnjim trkama na 400 metara; i trka na duge staze, otprilike na 4500 metara. Atletičari su vežbali i takmičili se potpuno goli. Učesnici u petoboju takmičili su se u pet disciplina: trčanju, skoku u dalj, bacanju diska, bacanju koplja i rvanju. Druge discipline su bile boks i pankration, koji se opisuje kao „brutalan sport koji se sastojao od rvanja i pesničenja golim rukama“. Tu je bila i trka dvokolica na osam stadija, to jest trka s lakim otvorenim vozilima na malim točkovima, koja su vukla dva ili četiri ždrebeta ili odrasla konja.

Boks je bio ekstremno nasilan, a ponekad se dešavalo i da neko izgubi život. Takmičarima su oko pesnica bile obmotane  trake od krute kože za koju su bili pričvršćeni umeci od metala koji su mogli da nanesu teške povrede. Možeš da zamisliš zašto jedan takmičar po imenu Stratofonte nije mogao da prepozna sebe u ogledalu nakon meča koji je trajao četiri sata. Statue i mozaici iz tog vremena svedoče o tome da su bokseri posle borbe bili strašno unakaženi.

U rvanju su bili zabranjeni zahvati ispod pojasa, a pobednik je bio onaj ko je prvi svog protivnika oborio na zemlju tri puta. Za razliku od toga, u pankrationu je sve bilo dozvoljeno. Takmičari su mogli svog protivnika da udaraju nogom i pesnicom, kao i da mu uvrću zglobove. Jedino nisu smeli da mu iskopaju oči, da ga grebu i ugrizu. Cilj je bio oboriti protivnika na zemlju, onemogućiti da se pokreće i prisiliti ga da se preda. Neki smatraju da je to bio „najveći spektakl u celoj Olimpiji“.

Najpoznatija borba u pankrationu u drevna vremena navodno se odigrala u finalu Olimpijskih igara, 546. pre n. e. Arahion, koga je protivnik davio, još uvek je bio toliko pri svesti da mu je iščašio nožni prst. Njegov protivnik, savladan bolom, predao se samo malo pre nego što je Arahion umro. Sudije su Arahionov leš proglasile pobednikom!

Trka dvokolica je bila najprestižnija disciplina, a istovremeno i najpopularnija među aristokratama, jer pobednik nije bio vozač već vlasnik dvokolica i konjâ. Kritični momenti u trci bili su pri startu, kada su vozači morali da ostanu u svojoj traci, i posebno kada su pravili zaokret na oštrim krivinama staze. Greške, to jest prekršaji, mogli su da izazovu nesreće koje su ovu popularnu disciplinu činile još spektakularnijom.

Nagrada

„U trci svi trkači trče“, rekao je apostol Pavle, „ali samo jedan dobija nagradu“ (1. Korinćanima 9:24). Jedino je pobeda bila važna. Nije bilo srebrne niti bronzane medalje, nije bilo drugog niti trećeg mesta. „Glavni cilj atlete bila je pobeda, ’niki‘“, objašnjeno je na izložbi. „Jedino bi time bio zadovoljan, jer bi jedino to bio pravi odraz njegovog karaktera, i u fizičkom i u moralnom smislu, i jedino bi tako bio ponos svog rodnog grada.“ Njihov stav sažet je u Homerovom stihu: „Navikoh uvek da čestit budem.“

Nagrada koju su pobednici na panhelenskim igrama dobijali bila je čisto simbolična — venac od lišća. Pavle je to nazvao ’raspadljivim vencem‘ (1. Korinćanima 9:25). Pa ipak, ta nagrada je imala izuzetno veliki značaj. Predstavljala je same sile prirode koje su pobedniku dale moć. Pobeda, za kojom se težilo po svaku cenu, predstavljala je ni manje ni više nego izraz naklonosti bogova. Eksponati su prikazali kako su drevni vajari i slikari zamišljali da Nika, grčka boginja pobede s krilima, polaže venac na pobednika. Pobeda na Olimpijskim igrama predstavljala je vrhunac karijere svakog sportiste.

Venci na Olimpijskim igrama bili su načinjeni od lišća divlje masline, na Istamskim igrama od borovine, na  Pitijskim od lovora, a na Nemejskim od divljeg celera. Organizatori nekih drugih igara nudili su novčanu ili neke druge nagrade kako bi privukli vrhunske sportiste. Nekoliko vaza izloženih na ovoj izložbi bile su nagrade na Panatenskim igrama, koje su se u Atini održavale u čast boginje Atine. U tim amforama je bilo skupoceno atičko ulje. Na slici koja se nalazi na jednoj strani vaze prikazana je boginja Atina i ispisano je: „Nagrada za takmičenje u Atini.“ Na drugoj strani vaze nalazi se crtež neke discipline, obično one u kojoj je sportista odneo pobedu.

Grčki gradovi su delili slavu sa svojim sportistima, koje je pobeda učinila herojskim likovima u svom rodnom gradu. Povratak pobednika se slavio pobedničkom povorkom. U njihovu čast su podizani spomenici, kao prinosi za zahvalnost bogovima — što je bila čast koja se uglavnom nije ukazivala običnim smrtnicima — i pesnici su pevali o njihovoj hrabrosti. Pobednici su kasnije dobijali počasna mesta na javnim ceremonijama i primali su novčanu nadoknadu o trošku građana.

Gimnazije i njeni sportisti

Sportsko takmičenje se smatralo najznačajnijim faktorom u razvoju jednog građanina-vojnika. Svi grčki gradovi su imali svoje gimnazije, gde su mladići pored fizičkih vežbi sticali znanje i dobijali religioznu pouku. Zgrade gimnazija su bile smeštene oko velikog otvorenog prostora za vežbanje, i bile su okružene tremovima i drugim natkrivenim površinama koje su se koristile kao biblioteke i učionice. U gimnazije su uglavnom išli mladići iz bogatih porodica koji su sebi mogli priuštiti da se posvete obrazovanju umesto radu. Ovde su se sportisti podvrgavali dugim, intenzivnim pripremama za takmičenja uz pomoć svojih trenera, koji su kontrolisali njihovu ishranu i zabranjivali im da imaju seksualne odnose.

Izložba u Koloseumu pružila je posetiocima priliku za divljenje skulpturama koje predstavljaju drevne atlete, što su uglavnom bile rimske kopije originalnih grčkih skulptura. Budući da se u ideologiji stare Grčke telesno savršenstvo izjednačavalo sa moralnim savršenstvom i isključivo se povezivalo sa aristokratijom, skladno građena tela pobedničkih sportista predstavljala su filozofski ideal. Rimljani su ih cenili kao umetnička dela, i mnoge statue su ukrašavale stadione, kupatila, vile i palate.

Među Rimljanima su nasilni spektakli uvek bili popularni, tako da su od svih grčkih disciplina koje su se održavale u Rimu boks, rvanje i pankration bili najpopularniji. Rimljani na takve sportove nisu gledali kao na takmičenje među ravnopravnim protivnicima koji žele da pokažu svoju veštinu, već naprosto kao na zabavu. Napustili su prvobitnu zamisao o sportu kao o nečemu u čemu treba da učestvuju ratnici-sportisti u sklopu njihovog obrazovanja. Umesto toga, Rimljani su grčke igre sveli ili na vežbanje pre kupanja, što je bilo dobro za zdravlje, ili  na sport namenjen publici kojim se bave profesionalci iz nižeg staleža, kao što su bile borbe gladijatora.

Hrišćani i igre

Religiozni karakter ovih igara bio je jedan od razloga zbog kojih su ih hrišćani iz prvog veka izbegavali, jer „kako se Božji hram slaže s idolima?“ (2. Korinćanima 6:14, 16). A šta je s današnjim sportovima?

Očigledno savremeni sportovi ne odaju čast paganskim bogovima. Pa ipak, zar nije očigledno da se za neke sportove vezuje gotovo religiozni žar, koji se može uporediti sa onim što je postojalo u drevna vremena? Štaviše, kao što pokazuju izveštaji u poslednjih nekoliko godina, neki sportisti su, da bi došli do pobede, spremni da se dopinguju, što šteti zdravlju i čak je opasno po život.

Hrišćanima nije toliko važan fizički izgled i kondicija. Duhovne osobine ’tajne osobe srca‘ jesu ono što nas čini lepima u Božjim očima (1. Petrova 3:3, 4). Iako nemaju svi koji se bave sportom strastven takmičarski duh, jasno je da ga mnogi ipak imaju. Hoće li nam druženje s njima pomoći da poslušamo opomenu iz Pisma da ’ne radimo ništa iz svadljivosti niti iz sebičnosti, nego da budemo ponizni‘? Zar nas takvo druženje neće podstaći na ’neprijateljstva, svađe, ljubomoru, izlive gneva, prepirke, podele‘? (Filipljanima 2:3; Galatima 5:19-21).

U mnogim današnjim kontaktnim sportovima dolazi do nasilja. Svi koji su privučeni takvim sportovima treba da se sete reči iz Psalma 11:5: „Ispituje Jehova pravednika, a bezdušnika i ko voli nasilje mrzi duša njegova.“

Vežbanje može da pruži zadovoljstvo ako se zadrži na pravom mestu. I apostol Pavle je rekao da je ’telesno vežbanje korisno za malo‘ (1. Timoteju 4:7-10). Međutim, kada je govorio o grčkim igrama, Pavle je podesno ukazao na njih samo da bi ilustrovao koliko je za hrišćane važno da razvijaju osobine kao što su samokontrola i istrajnost. Pavle je prvenstveno težio ka tome da od Boga primi „venac“ večnog života (1. Korinćanima 9:24-27; 1. Timoteju 6:12). U tome nam je pružio izvanredan primer.

[Fusnota]

[Okvir/Slike na 31. strani]

Bokser nakon borbe

Ova bronzana figura iz četvrtog veka pre n. e. prikazuje pogubne posledice drevnog boksa. Prema katalogu za rimsku izložbu, „bokser koji je pružao otpor protivniku... dok se borio u iscrpljujućoj borbi u kojoj se primenjivalo geslo ’rana za ranu‘, veličao se kao uzvišeni primer“. „Tragovi nove borbe dodavali su se tragovima prethodnih borbi“, kaže se u tom opisu.

[Slika na 29. strani]

Trka dvokolica bila je najprestižnija disciplina na drevnim takmičenjima

[Slika na 30. strani]

Drevni umetnici prikazivali su Niku, boginju pobede s krilima, kako polaže venac na glavu pobednika