Životna priča

Iz mračnih tamnica do švajcarskih Alpa

ISPRIČAO LOTAR VALTER

Nakon što sam proveo tri duge godine u mračnim tamnicama komunističkih zatvora u Istočnoj Nemačkoj, jedva sam dočekao da ponovo okusim slobodu i toplinu porodičnog doma.

MEĐUTIM, zatekao me je zbunjen pogled mog šestogodišnjeg sina Johanesa. Zadnje tri godine, on nije video svog oca. Za njega sam bio potpuni stranac.

Za razliku od mog sina, ja sam detinjstvo proveo sa svojim roditeljima i uživao sam u toplini njihove ljubavi. U našem domu u Kemnicu u Nemačkoj, gde sam se rodio 1928. godine, vladala je srdačna atmosfera. Moj otac je otvoreno izražavao svoje nezadovoljstvo kada je u pitanju religija. On se seća da su u Prvom svetskom ratu „hrišćanski“ vojnici sa obe zaraćene strane 25. decembra čestitali jedni drugima Božić, da bi odmah sledećeg dana nastavili da ubijaju jedni druge. Za njega je religija bila krajnji oblik licemerstva.

Razočaranje zamenjeno verom

Na svu sreću, ja nisam doživeo takvo razočaranje. Drugi svetski rat se završio kada sam imao 17 godina, tako da sam za dlaku izbegao regrutaciju. Pa ipak, mučila su me pitanja poput ovih: ’Čemu sve to ubijanje? Kome mogu da verujem? Gde mogu da pronađem pravu sigurnost?‘ Istočna Nemačka, u kojoj smo mi živeli, došla je pod sovjetsku vlast. Komunistički ideali pravde, jednakosti, solidarnosti i miroljubivih odnosa privlačili su one koji su bili iscrpljeni ratnim razaranjem. Uskoro su mnoge od ovih iskrenih  osoba bile duboko razočarane — ali sada ne od strane religije, već od strane politike.

Dok sam tragao za smisaonim odgovorima, jedna moja tetka, koja je bila Jehovin svedok, govorila mi je o svojoj veri. Dala mi je jednu na Bibliji temeljenu publikaciju koja me je pokrenula da prvi put u životu pročitam celo 24. poglavlje Mateja. Na mene su utisak ostavila logična i uverljiva objašnjenja iz ove knjige, koja su pokazala da je naše vreme period „svršetka sistema stvari“ i istakla glavni uzrok problema koji pogađaju čovečanstvo (Matej 24:3; Otkrivenje 12:9).

Uskoro sam dobio još publikacija Jehovinih svedoka i dok sam ih s velikim interesovanjem čitao, shvatio sam da sam pronašao istinu za kojom sam toliko tragao. Bilo je uzbudljivo saznati da je Isus Hrist ustoličen na nebu 1914. i da će uskoro uništiti sve bezbožne elemente ovog sveta da bi doneo blagoslov poslušnom čovečanstvu. Za mene je još jedno veliko otkriće bilo jasno razumevanje otkupnine. To me je pokrenulo da se obratim Jehovi Bogu u usrdnoj molitvi i da tražim oproštaj. Duboko me je dirnuo ljubazan poziv zabeležen u Jakovu 4:8: „Približite se Bogu, i on će se približiti vama.“

Uprkos tome što sam ja bio veoma oduševljen svojom novopronađenom verom, moji roditelji i moja sestra u početku nisu želeli da prihvate ono što sam im govorio. To naravno nije umanjilo moju želju da prisustvujem hrišćanskim sastancima, koje je jedna mala grupa Svedoka održavala u blizini Kemnica. Na moje iznenađenje, roditelji i sestra su došli sa mnom na prvi sastanak kome sam prisustvovao! To je bilo u zimu 1945/46. Kasnije, kada je oformljena grupa za proučavanje Biblije u Harthauu, gde smo živeli, moja porodica je počela redovno da ide na sastanke.

’Ja sam dete‘

Učenje o važnim biblijskim istinama i redovno druženje s Jehovinim narodom vodilo je do toga da predam svoj život Jehovi i krstim se 25. maja 1946. Na moje veliko zadovoljstvo, i moja porodica je duhovno napredovala i s vremenom su sve troje postali verni Svedoci. Moja sestra je još uvek revan objavitelj u jednoj skupštini u Kemnicu. Moji roditelji su sve do smrti lojalno služili Jehovi, majka do 1965, a otac do 1986. godine.

Šest meseci nakon što sam se krstio, počeo sam da služim kao specijalni pionir. To je bio početak mog životnog puta u službi „u povoljno vreme, u teško vreme“ (2. Timoteju 4:2). Uskoro su mi se otvorile nove mogućnosti za službu. Postojala je potreba za punovremenim propovednicima u udaljenom području istočne Nemačke. Jedan brat i ja smo se prijavili za ovu dodelu, mada sam smatrao da nisam dovoljno ni iskusan ni zreo za tako odgovoran zadatak. Imao sam samo 18 godina i osećao sam se kao Jeremija, koji je rekao: „Ah, Jehova...! Gle, ja ne  znam govoriti, jer sam dete“ (Jeremija 1:6). Uprkos mojoj nesigurnosti, odgovorna braća su bila ljubazna i odlučila da nam pruže šansu. Tako smo dodeljeni u Belcig, gradić u pokrajini Brandenburg.

Propovedanje na ovom području predstavljalo je izazov, ali ujedno i dragocenu obuku. S vremenom je nekoliko uglednih poslovnih žena prihvatilo poruku o Kraljevstvu i postale su Jehovini svedoci. Međutim, to je bilo protiv duboko ukorenjenih tradicija i strahova te male seoske zajednice. I katoličko i protestantsko sveštenstvo snažno nam se protivilo i iznosilo klevetničke optužbe protiv našeg dela propovedanja. Međutim, s verom da će nas Jehova voditi i štititi, uspeli smo da pomognemo nekim zainteresovanim osobama da prihvate istinu.

Nadvijaju se oblaci netolerancije

Godine 1948. doživeo sam i mnoge blagoslove i neočekivane poteškoće. Najpre sam dobio pionirsku dodelu u Rudolštatu u Tiringiji. Tamo sam upoznao mnogo verne braće i sestara i uživao sam u njihovom društvu. Još jedan veliki blagoslov usledio je u julu te godine. Oženio sam se Erikom Ulman, vernom i revnom mladom hrišćankom koju sam znao još otkad sam počeo da posećujem sastanke u skupštini Kemnic. Zajedno smo započeli s pionirskom službom u mom rodnom gradu Harthauu. Međutim, s vremenom Erika nije više mogla da bude u punovremenoj službi zbog problema sa zdravljem i još nekih razloga.

To su bila teška vremena za Jehovin narod. Biro za zapošljavanje u Kemnicu poništio je moje bonove za hranu kako bi me prisilio da prestanem s propovedanjem i pronađem posao s punim radnim vremenom. Odgovorna braća su moj slučaj iskoristila da bi zatražila zakonsko priznanje od države. Zahtev je bio odbijen i 23. juna 1950. doneta je odluka da moram da platim kaznu u novčanom iznosu ili da odležim 30 dana u zatvoru. Uložili smo žalbu, ali viši sud ju je odbio i poslat sam u zatvor.

To je bio samo nagoveštaj dolaska oluje protivljenja i neprilika. Za manje od mesec dana, u septembru 1950, nakon što je putem medija pokrenuta jedna klevetnička kampanja, komunistički režim je zabranio naše aktivnosti. Zbog našeg brzog porasta i neutralnog stava, ožigosani smo kao opasna špijunska organizacija Zapada, koja obavlja „sumnjivu aktivnost“ pod maskom religije. Istog dana kad je naše delo zabranjeno, rodio se naš sin Johanes, a ja sam tada bio u zatvoru. Iako se babica suprotstavila tome, službenici Državne bezbednosti prisilno su ušli u naš stan tražeći dokaze za svoje optužbe. Naravno, nisu ništa pronašli. Pa ipak, kasnije su uspeli da u našu skupštinu ubace doušnika. Tako su u oktobru 1953. bila uhapšena sva odgovorna braća, a među njima i ja.

U mračnim tamnicama

Nakon što smo osuđeni i nakon što su nam propisane kazne od tri do šest godina zatvora, pridružili smo se našoj braći u memljivim tamnicama zamka Osterštajn u gradu Cvikauu. Uprkos užasnim uslovima koji su tamo vladali, bilo je pravo zadovoljstvo družiti se sa zrelom braćom. To što smo bili lišeni slobode nije značilo da smo lišeni i duhovne hrane. Iako su nas vlasti prezirale i čak zabranile naše delo, Kula stražara je našla put do zatvora i to baš do naših ćelija! Kako?

 Neka braća iz zatvora radila su u rudnicima uglja, gde su se susretali sa Svedocima koji su bili na slobodi, a koji su im davali časopise. Braća su tada tajno donosila časopise u zatvor i dovijajući se na razne načine uspevali su da duhovnu hranu podele s nama. Jehovina briga i vođstvo koje je dolazilo do izražaja na ovaj način mnogo me je hrabrilo i činilo srećnim!

Do kraja 1954, bili smo premešteni u ozloglašeni zatvor u gradu Torgauu. Svedoci koji su već bili tamo obradovali su se kad su nas videli. Oni su do tada uspeli da ostanu duhovno jaki tako što su ponavljali ono čega su se mogli setiti iz ranijih izdanja Kule stražare. Kako su samo čeznuli za svežom duhovnom hranom! Sada je naša odgovornost bila da podelimo s njima ono što smo proučavali dok smo bili u Cvikauu. Ali kako je to bilo moguće kad nam je bilo strogo zabranjeno da razgovaramo tokom svakodnevnih šetnji? Pa, braća su nam dala dragocene predloge kako da to izvedemo, a Jehovina moćna zaštitnička ruka bila je nad nama. To nas je poučilo tome koliko je važno marljivo proučavanje Biblije i meditiranje dok smo još na slobodi i dok imamo priliku za to.

Vreme važnih odluka

Uz Jehovinu pomoć, ostali smo čvrsti. Na naše veliko iznenađenje, nekoliko nas je do kraja 1956. bilo pomilovano. Ne može se rečima opisati radost koju smo osećali kada su se zatvorske kapije otvorile! Tada je moj sin imao već šest godina, i bio sam presrećan što sam ponovo mogao da budem sa svojom ženom kako bismo zajedno vaspitavali našeg sina. Johanes me je jedno vreme gledao kao stranca, ali se ubrzo među nama razvio blizak odnos.

Jehovini svedoci u Istočnoj Nemačkoj prolazili su kroz težak period. Zbog sve većeg neprijateljstva prema našoj hrišćanskoj službi i našem neutralnom stavu morali bismo stalno živeti u strahu. Stalno bi nam pretila opasnost, i bili bismo uznemireni i zabrinuti. Zato smo Erika i ja pod molitvom pažljivo razmotrili našu situaciju, i zaključili smo da je potrebno da se preselimo kako bismo živeli u boljim okolnostima i kako ne bismo morali stalno biti zabrinuti. Želeli smo da slobodno služimo Jehovi i težimo za duhovnim ciljevima.

U proleće 1957. imali smo priliku da se preselimo u Štutgart, u Zapadnoj Nemačkoj. Tamo delo propovedanja nije bilo zabranjeno i mogli smo nesmetano da se družimo s braćom. Ojačala nas je njihova podrška puna ljubavi. Sedam godina smo služili u skupštini Hedelfingen. Tokom tih godina, naš sin je krenuo u školu i dobro je duhovno napredovao. U septembru 1962. imao sam prednost da pohađam Školu službe za Kraljevstvo u Vizbadenu. U toj školi sam bio podstaknut da se s porodicom preselim tamo gde su bili potrebni učitelji Biblije koji govore nemački. To je bio slučaj u nekim područjima Nemačke i Švajcarske.

Za Švajcarske Alpe

Tako smo se 1963. preselili u Švajcarsku. Dobili smo uputstvo da služimo s malom skupštinom u Brunenu, na prelepom jezeru Lucernu, u središnjem delu Švajcarskih Alpa. Za nas je to bilo kao da smo u raju. Morali smo da se naviknemo na nemački dijalekt kojim se tamo govori, kao i na način života i mentalitet ljudi koji tamo žive. Pa ipak, uživali smo u radu i propovedanju među tim miroljubivim ljudima. U Brunenu smo bili 14 godina. Naš sin je tamo odrastao.

Godine 1977, kada sam imao skoro 50 godina, bili smo pozvani da služimo u švajcarskom Betelu u Tunu. Smatrali smo to jednim neočekivanim blagoslovom i s velikim cenjenjem smo prihvatili poziv. Moja žena i ja smo proveli  devet godina u Betelu, i na to vreme gledamo kao na veoma važan period u našem hrišćanskom životu i duhovnom napretku. Takođe smo uživali u propovedanju sa objaviteljima u Tunu i obližnjim područjima, i ujedno smo imali pogled na Jehovina ’čudesna‘ dela, na veličanstvene Bernske Alpe, s vrhovima prekrivenim snegom (Psalam 9:2).

Još jedno preseljenje

Početkom 1986. ponovo smo se preselili. Zamoljeni smo da služimo kao specijalni pioniri na ogromnom području dodeljenom skupštini Buhs, u istočnom delu Švajcarske. Ponovo smo morali da se navikavamo na nov način života. Bez obzira na to, pokrenuti željom da služimo Jehovi tamo gde smo najkorisniji, prionuli smo na ovu novu dodelu uz njegov blagoslov. Ponekad sam zamenjivao pokrajinske nadglednike, te sam posećivao i jačao skupštine. Prošlo je osamnaest godina i imali smo mnoga lepa iskustva u propovedanju na ovom području. Skupština u Buhsu se uvećala i sada uživamo u tome što se sastajemo u lepoj Dvorani Kraljevstva, posvećenoj pre pet godina.

Jehova se na izuzetno velikodušan način brinuo o nama. Veći deo svog života proveli smo u punovremenoj službi, pa ipak nikada nam ništa nije nedostajalo. Imamo radost i zadovoljstvo dok posmatramo našeg sina i njegovu suprugu, kao i njihovu decu s porodicama, kako verno hode Jehovinim putem.

Kada se osvrnem na svoj život, smatram da smo zaista služili Jehovi „u povoljno vreme, u teško vreme“. Moja nastojanja da ispunim svoju hrišćansku službu vodila su me iz mračnih tamnica komunističkih zatvora do prelepih Švajcarskih Alpa. Moja porodica i ja ni jednog jedinog trenutka nismo zažalili zbog toga.

[Okvir na 28. strani]

„Dvostruke žrtve“ stoje čvrsto pod progonstvom

Jehovini svedoci su bili meta brutalnog ugnjetavanja u Demokratskoj Republici Nemačkoj, poznatijoj kao Istočna Nemačka. Izveštaji pokazuju da je preko 5 000 Svedoka zbog svoje hrišćanske službe i neutralnosti bilo poslato u radne logore i popravne domove (Isaija 2:4).

Neki od ovih Svedoka opisani su kao „dvostruke žrtve“. Oko 325 njih bilo je zatvoreno u nacističkim koncentracionim logorima i zatvorima. Zatim ih je u pedesetim godinama dvadesetog veka progonio i hapsio Štazi, Služba državne bezbednosti Demokratske Republike Nemačke. Čak su i neke zatvore najpre koristili nacisti a kasnije ih je koristio Štazi.

Tokom prve decenije žestokog progonstva, od 1950. do 1961, 60 Svedoka, i muškaraca i žena, umrlo je u zatvorima zbog maltretiranja, kao i zbog neishranjenosti, bolesti i starosti. Dvanaest Svedoka je bilo osuđeno na doživotnu robiju, ali su te kazne kasnije smanjene na 15 godina zatvora.

Danas na mestu gde je nekada bilo predsedništvo Štazija postoji izložba sa stalnom postavom koja prikazuje 40 godina zvaničnog progonstva Jehovinih svedoka u Istočnoj Nemačkoj. Fotografije i iskustva koja su tamo izložena daju nemo svedočanstvo o hrabrosti i duhovnoj snazi Svedoka koji su bili verni pod progonstvom.

[Mapa na stranama 24, 25]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ISTOČNA NEMAČKA

Rudolštat

Belcig

Torgau

Kemnic

Cvikau

[Slika na 25. strani]

Fotosammlung des Stadtarchiv Zwickau, Deutschland

[Izvor]

Zamak Osterštajn u Cvikauu

[Slika na 26. strani]

S mojom suprugom Erikom