Ko su bili anabaptisti?

GOTOVO da nema čoveka koji kada prvi put poseti centar grada Minstera u Vestfaliji, u Nemačkoj, ne zastane kod crkve i ne zagleda se u tri gvozdena kaveza obešena o zvonik. Ako se izuzme nekoliko kratkih perioda, ovi kavezi se nalaze tu već skoro 500 godina. U njima su nekada bila tela trojice ljudi koji su bili javno mučeni i pogubljeni. Ti ljudi su bili anabaptisti, a ovi kavezi predstavljaju ostatke njihovog kraljevstva.

Ko su bili anabaptisti? Kako je taj pokret nastao? Koja su bila njihova glavna učenja? Zašto su ova tri čoveka bila pogubljena? I kakve veze ova tri kaveza imaju s njihovim kraljevstvom?

Kako reformisati crkvu?

Krajem 15. i početkom 16. veka, Rimokatolička crkva i njeno sveštenstvo sve su više bili kritikovani. U crkvi je bilo sve više korupcije i nemorala, pa su zato mnogi smatrali da su potrebne velike promene. Godine 1517, Martin Luter je javno zahtevao reformu, i pošto su mu se i drugi pridružili, ubrzo je došlo do protestantske reformacije.

Međutim, reformatori nisu imali jedinstveno mišljenje o tome šta treba učiniti i koliko velike promene treba izvršiti. Mnogi su uvideli da se treba čvrsto držati Biblije kada je u pitanju obožavanje. Pa ipak, nisu se mogli složiti čak ni oko osnovnih biblijskih učenja. Neki su smatrali da reformacija veoma sporo napreduje. Anabaptistički pokret je potekao od ovih reformatora.

„U stvari nije postojao samo jedan baptistički pokret; bilo ih je više“, napisao je Hans-Jirgen Gerc u svojoj knjizi Die Täufer — Geschichte und Deutung. Na primer, 1521. godine četvorica ljudi poznati kao proroci iz Cvikaua izazvali su pometnju u Vitenbergu propovedajući anabaptistička učenja. A 1525. je osnovana nezavisna grupa anabaptista u Cirihu, u Švajcarskoj. Anabaptističke zajednice su se pojavile i u Moravskoj — današnjoj Češkoj — kao i u Holandiji.

Da li treba krštavati decu ili odrasle?

Anabaptističke zajednice bile su uglavnom male i njihovi članovi su uglavnom bili miroljubivi. Nisu tajili svoja verovanja; štaviše, propovedali su ih drugima. Osnovna načela anabaptističke vere izložena su 1527. u Šlajthajmskoj ispovesti. Između ostalog, odbijali su da uzmu oružje, bili su odvojeni od sveta i isključivali su prestupnike. Međutim, glavna karakteristika njihove vere, po kojoj su se anabaptisti razlikovali od drugih religija, bilo je snažno uverenje da samo odrasle osobe treba da budu krštene, a ne i deca. a

Krštavanje odraslih nije bilo pitanje samo religiozne dogme; to je bilo pitanje moći. Ako bi se krštavale odrasle osobe — koje mogu same da donesu odluku temeljenu na svojim uverenjima — neki se možda uopšte ne bi ni krstili. Crkva tada, barem u izvesnoj meri, ne bi imala kontrolu nad tim osobama. Za neke crkve, krštavanje odraslih značilo je gubitak moći.

 Stoga su i katolici i luterani želeli da zaustave krštavanje odraslih. Nakon 1529, i oni koji su krštavali odrasle i oni koji su se krstili kao odrasli, u nekim područjima bili su u opasnosti od smrtne kazne. Novinar Tomas Zajfert objašnjava da su anabaptisti bili „žestoko progonjeni širom Svetog rimskog carstva nemačkog naroda“. Progonstvo je dostiglo vrhunac u Minsteru.

Srednjovekovni Minster teži za promenom

Srednjovekovni Minster je imao oko 10 000 stanovnika i bio je okružen gotovo neosvojivim sistemom odbrane, čija je širina bila oko 90 metara a obim oko 5 kilometara. Međutim, za razliku od ovog stabilnog sistema odbrane situacija u gradu bila je veoma nestabilna. U knjizi The Kingdom of the Anabaptists, koju je izdao Muzej grada Minstera, pominju se „unutrašnji politički sukobi između gradskog veća i esnafa“. Osim toga, građani su bili ogorčeni zbog ponašanja sveštenstva. Minster je prihvatio reformaciju i 1533. godine ovaj katolički grad je postao luteranski.

Jedan od najistaknutijih reformatorskih propovednika u Minsteru bio je Bernard Rotman, jedan prilično temperamentan čovek. Istoričar Fridrih Eninger objašnjava da su Rotmanova „gledišta postala strogo anabaptistička; on i njegovi saradnici odbijali su da krste decu“. Dobio je podršku mnogih ljudi iz Minstera, mada su njegova radikalna gledišta za neke bila i suviše ekstremna. „Sve više onih koji su voleli stari poredak napuštalo je grad, sa strahom i zlom slutnjom. Anabaptisti su sa svih strana hrlili u Minster, nadajući se da će ostvariti svoje ideale.“ To što se u Minsteru nalazilo mnoštvo anabaptista dovelo je do jedne strašne epizode.

Novi Jerusalim pod opsadom

Dvojica Holanđana koji su se doselili u Minster — Jan Matis, pekar iz Harlema, i Jan Beukelzon, poznatiji kao Jovan Lajdenski — odigraće glavnu ulogu u događajima koji će se zbiti u ovom gradu. Matis je tvrdio da je prorok i objavio je da će Hrist ponovo doći u aprilu 1534. Za grad je rečeno da je Novi Jerusalim koji se pominje u Bibliji, i zavladalo je apokaliptičko raspoloženje. Rotman je odlučio da sva imovina treba da bude zajednička. Odrasli stanovnici su morali da se odluče: ili da se krste ili da napuste grad. Masovna krštenja obuhvatala su i neke koji su se krstili samo zato da ne bi morali da ostave svoju kuću i imovinu.

U drugim gradovima je zavladalo zaprepašćenje kada je Minster postao prvi grad u kom su anabaptisti bili najjača religiozna i politička sila. Prema knjizi Die Täufer zu Münster, to je „Minster izložilo neprijateljstvu nemačkog naroda u celom Svetom rimskom carstvu“. Biskup grof Franc fon Valdek, lokalni dostojanstvenik, okupio je vojsku da bi postavio opsadu oko Minstera. Vojsku su sačinjavali i luterani i katolici. Ove dve religije, koje su do maločas bile na dve suprotne strane u reformaciji, i koje će se uskoro boriti jedna protiv druge u Tridesetogodišnjem ratu, sada su udružile svoje snage protiv anabaptista.

Propast anabaptističkog kraljevstva

Snaga napadačke vojske nije zastrašila one koji su našli utočište unutar  gradskih zidina. U aprilu 1534, kada je navodno trebalo da Hrist ponovo dođe, Matis je izjahao iz grada na belom konju očekujući da će ga Bog zaštititi. Zamisli s kakvim užasom su Matisove pristalice s gradskog zida posmatrale vojsku kako seče Matisovo telo na komade i njegovu glavu stavlja na kolac.

Jovan Lajdenski je postao Matisov naslednik, i nazvan je: Jan, kralj anabaptista u Minsteru. Pošto je u gradu ostalo mnogo više žena nego muškaraca, on je pokušao da reši taj problem tako što je podsticao muškarce da se ožene s koliko god žena žele. Primer krajnosti koje su postojale u anabaptističkom kraljevstvu u Minsteru jeste to što su preljuba i blud kažnjavani smrću, dok se poligamija tolerisala i čak unapređivala. Sam kralj Jan imao je 16 žena. Kada je jedna od njih, Elizabet Vandšerer, zatražila od njega dozvolu da napusti grad, javno joj je odrubljena glava.

Opsada je trajala 14 meseci, do juna 1535. kada je grad konačno pao. Minster je slično razorenje doživeo tek u Drugom svetskom ratu. Rotman je pobegao, ali kralj Jan i još dvojica vodećih anabaptista bili su zarobljeni, mučeni i pogubljeni. Njihova tela su bila stavljena u kaveze i obešena o zvonik crkve Svetog Lamberta. To je trebalo da „služi kao zastrašujuće upozorenje svima koji bi i pomislili da naprave neku nevolju“, objašnjava Zajfert. Zaista, mešanje u politiku dovelo je do tragičnih posledica.

Šta se desilo sa ostalim anabaptističkim zajednicama? Progonstvo je širom Evrope trajalo još nekoliko godina. Većina anabaptista se čvrsto držala svojih pacifističkih načela, iako je postojala i manjina koja je bila ratoborna. S vremenom je nekadašnji sveštenik Meno Simons preuzeo vođstvo nad anabaptistima, i njegovi sledbenici su postali poznati i kao menoniti a i pod nekim drugim imenima.

Tri kaveza

Anabaptisti su uglavnom bili religiozni ljudi koji su pokušavali da se pridržavaju biblijskih načela. Međutim, oni koji su bili ekstremniji, poput onih u Minsteru, uticali su na to da anabaptisti napuste taj cilj i da se umešaju u politiku. Kada se to desilo, ovaj pokret se pretvorio u revolucionarnu silu. To je dovelo do tragičnog kraja anabaptističkog pokreta i srednjovekovnog grada Minstera.

Oni koji posete centar ovog grada još uvek se podsećaju na užasne događaje koji su se odigrali pre skoro 500 godina. Šta ih podseća na to? Tri gvozdena kaveza obešena o crkveni zvonik.

[Fusnota]

[Slike na 13. strani]

Kralj Jan je bio mučen, pogubljen i obešen o zvonik crkve Svetog Lamberta