Životna priča

Ispunjen život uprkos bolnim trenucima

ISPRIČALA ODRI HAJD

Kada se osvrnem na preko 63 godine koje sam provela u punovremenoj službi — a od toga 59 u svetskoj centrali Jehovinih svedoka — mogu da kažem da sam imala ispunjen život. Istina, bilo mi je jako teško dok sam posmatrala svog prvog muža kako lagano umire od raka i svog drugog muža kako pati od strašnih posledica Alchajmerove bolesti. Dozvolite mi da vam ispričam kako sam uprkos tim nevoljama sačuvala radost.

DETINJSTVO sam provela na farmi u blizini gradića Hakstauna u prerijama severoistočnog Kolorada, blizu granice s Nebraskom. Bila sam peto od šestoro dece Orila i Nine Mok. U periodu od 1913. do 1920. rođeni su Rasel, Vejn, Klara i Ardis, a ja sam se rodila 1921. Kertis se rodio 1925.

Majka je 1913. postala Istraživač Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. S vremenom smo i mi ostali članovi porodice postali Istraživači Biblije.

Zdrav način života u preriji

Moj otac je uvek išao ispred svog vremena. Imali smo električno osvetljenje u svim zgradama na farmi, što je bila prava retkost u to vreme. Takođe smo uživali u proizvodima sa farme — jajima od naših kokošaka, kao i mleku, pavlaci i puteru koje smo dobijali od naših krava. Koristili smo konje u obrađivanju zemlje i uzgajali smo jagode i krompir, kao i pšenicu i kukuruz.

Otac je smatrao da sva njegova deca treba da se nauče radu. Čak i pre nego što  sam pošla u školu, naučila sam da radim na njivi. Sećam se kako sam leti po velikoj vrućini plevila baštu. ’Hoću li ikad stići do kraja?‘, pitala sam se. Znoj me je oblivao, a pčele su me ujedale. Ponekad sam sažaljevala sebe jer drugi mladi nisu morali da rade tako naporno kao mi. Međutim, sada kad razmišljam o svom detinjstvu, zahvalna sam što su nas roditelji naučili da radimo.

Svako je imao svoj zadatak. Pošto je Ardis bolje znala da muze krave, moj posao je bio da čistim štalu za konje, to jest da lopatom izbacujem đubre. Takođe smo se i zabavljali i igrali. Ardis i ja smo igrale mali bejzbol u lokalnom timu, i često bismo smenjivale pozicije.

Na preriji je vedro noćno nebo prelepo. Dok sam posmatrala zvezde, kojih je bilo na hiljade, razmišljala sam o našem Stvoritelju Jehovi Bogu. Već kao dete, razmišljala sam o Psalmu 147:4, gde stoji: „[Jehova] izbraja zvezde mnoge i sve ih po imenu zove.“ Mnogo puta bi mi tokom ovih vedrih noći naš pas Džadž stavio glavu u krilo i pravio mi društvo. Često sam tokom popodneva sedela na verandi i divila se poljima mlade pšenice dok je vetar povijao vlati, tako da su polja na sunčevoj svetlosti izgledala kao srebro.

Majčin dobar primer

Moja majka je bila odana supruga. Otac je uvek bio glava kuće i majka nas je poučavala da ga poštujemo. Godine 1939. i on je postao Jehovin svedok. Znali smo da nas otac voli iako je tražio od nas da naporno radimo i nije nas mazio. Zimi je imao običaj da upregne dva konja i da nas provoza u saonicama. Kako smo uživali u svetlucavom snegu!

Međutim, majka je bila ta koja nas je poučila da volimo Boga i da poštujemo Bibliju. Naučili smo da je Božje ime Jehova i da je on Izvor života (Psalam 36:10; 83:18). Takođe smo naučili da nam on pruža vođstvo, ne da bi nam uskratio zadovoljstvo, već da bi nama bilo dobro (Isaija 48:17). Majka je stalno naglašavala da imamo jedan poseban zadatak da obavimo. Saznali smo da je Isus rekao svojim sledbenicima: „Ova dobra vest o kraljevstvu propovedaće se po celoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svim nacijama; i onda će doći kraj“ (Matej 24:14).

Još kao dete, kada sam se vraćala iz škole, ako ne bih zatekla majku u kući potražila bih je. Jednom prilikom, kada sam imala šest-sedam godina, pronašla sam je u ambaru. Počela je da  pada jaka kiša. Bile smo u seniku, i pitala sam je da li će Bog ponovo pustiti potop. Uverila me je da je Bog obećao da nikada više neće uništiti zemlju potopom. Takođe se sećam kako smo mnogo puta trčali u podrum da bismo se sklonili od tornada, koji je bio česta pojava.

Čak i pre nego što sam se ja rodila, moja majka je učestvovala u delu propovedanja. U našoj kući su se održavali sastanci, a svi koji su se tu okupljali imali su nadu da će živeti s Hristom na nebu. Iako je za moju majku propovedanje od kuće do kuće predstavljalo izazov, njena ljubav prema Bogu nadvladala je strah. Ostala je verna sve do smrti, 24. novembra 1969, kada je imala 84 godine. „Majko, ideš na nebo i bićeš sa onima koje poznaješ“, šapnula sam joj na uvo. Kako mi je drago što sam u tom trenutku bila s njom i što sam izrazila svoje uverenje u tu nadu! Ona mi je nežno rekla: „Ti si tako dobra prema meni.“

Počeli smo da propovedamo

Godine 1939, Rasel je postao pionir, kako se među Jehovinim svedocima nazivaju punovremeni jevanđelizatori. Služio je kao pionir u Oklahomi i Nebraski do 1944. kada je bio pozvan da služi u svetskoj centrali Jehovinih svedoka (koja se naziva Betel) u Bruklinu, u Njujorku. Ja sam postala pionir 20. septembra 1941, i služila sam u raznim područjima u Koloradu, Kanzasu i Nebraski. Vreme koje sam provela u pionirskoj službi pamtim kao radostan period, ne samo zato što sam pomagala drugima da upoznaju Jehovu, već i zato što sam naučila da se oslanjam na njega.

Otprilike u vreme kada je Rasel postao pionir, Vejn je studirao na istočnoj obali nakon što je neko vreme bio u radnom odnosu. Kasnije je bio pozvan u Betel. Neko vreme je služio na Farmi Zajednice u blizini Itake, u Njujorku. Tamo se proizvodila hrana za malu porodicu koja je tu živela, kao i za oko 200 radnika bruklinskog Betela. Vejn je koristio svoje veštine i iskustvo u Jehovinoj službi do svoje smrti 1988.

Moja sestra Ardis udala se za Džejmsa Kerna, i dobili su petoro dece. Ona je umrla 1997. Klara, moja starija sestra, još uvek verno služi Jehovi, i ja i dan-danas tokom godišnjeg odmora odlazim kod nje u Kolorado. Naš najmlađi brat Kertis došao je u bruklinski Betel sredinom 1940-ih. Išao je kamionom do Farme i donosio proizvode. Nikada se nije ženio, i umro je 1971.

Betelska služba — moja želja

Moja starija braća već su otišla u Betel, a moja želja je bila da i ja služim tamo. Sigurna sam da je njihov dobar primer uticao na to da budem pozvana. Dok sam slušala majku kako govori o istoriji Božje organizacije i dok sam i sama posmatrala kako se ispunjavaju biblijska proročanstva koja se odnose na poslednje dane, moja želja da služim u Betelu bivala je sve veća. Zavetovala  sam se Jehovi u molitvi da, ako mi dozvoli da služim u Betelu, neću nikada otići odatle osim ako to ne budem morala da učinim zbog nekih hrišćanskih dužnosti.

U Betel sam stigla 20. juna 1945. i bio mi je dodeljen posao spremačice. Trebalo je da čistim 13 soba, da svaki dan namestim 26 kreveta, kao i da čistim hodnike, stepeništa i prozore. Posao je bio težak. Svaki dan dok sam radila, govorila sam sebi: ’Istina je da si umorna, ali ti si u Betelu, u Božjem domu!‘

Na samom početku moje betelske službe, desilo mi se nešto veoma neprijatno. Pošto sam odrasla na selu, nisam znala da se mali lift za hranu naziva „glupi konobar“. Jednog dana dok sam radila neko me je pozvao telefonom i rekao: „Možeš li da mi pošalješ ’glupog konobara‘ dole?“ Osoba koja je zvala odmah je spustila slušalicu, tako da nisam znala šta da radim. Ali, tada sam se setila da je jedan brat, koji je stanovao na spratu gde sam ja radila kao spremačica, radio kao konobar. Zato sam pokucala na njegova vrata i rekla mu: ’Traže te dole u kuhinji.‘

Udala sam se za Natana Nora

Još od 1920-ih, beteliti koji su želeli da stupe u brak morali su da napuste Betel i da na nekom drugom mestu služe interesima Kraljevstva. Međutim, početkom 1950-ih godina, nekoliko njih koji su služili u Betelu već neko vreme venčali su se i ostali i dalje u Betelu. Tako, kada je Natan H. Nor, koji je tada predvodio svetsko delo Kraljevstva, počeo da se zanima za mene, pomislila sam: ’On će definitivno ostati u Betelu!‘

Natan je imao mnoge odgovornosti dok je nadgledao svetsko delo Jehovinih svedoka. Zato je bio veoma iskren sa mnom, i naveo mi je dosta toga o čemu bi trebalo dobro da razmislim pre nego što pristanem da se udam za njega. U to vreme, on je mnogo putovao posećujući podružnice Jehovinih svedoka po celom svetu i često je po nekoliko sedmica bio odsutan. Zato mi je objasnio da ćemo povremeno morati da budemo razdvojeni na duže vreme.

Dok sam bila vrlo mlada, sanjarila sam o tome da se venčam u proleće i da medeni mesec provedem na Havajskim ostrvima na Tihom okeanu. Međutim, venčali smo se u zimu, 31. januara 1953, a medeni mesec smo proveli u Nju Džersiju, i to u subotu po podne i u nedelju. U ponedeljak smo već radili. Pa ipak, nedelju dana kasnije, otišli smo na medeni mesec koji je trajao jednu sedmicu.

Marljivi saputnik

Kada je 1923. godine stigao u Betel, Natan je imao 18 godina. Primio je dragocenu  obuku od iskusnih osoba kao što su bili Džozef F. Raterford, koji je predvodio delo Svedoka, i nadglednik štamparije, Robert Dž. Martin. Kada je brat Martin umro, u septembru 1932, Natan je postao nadglednik štamparije. Sledeće godine, brat Raterford je poveo Natana sa sobom kada je posećivao podružnice Jehovinih svedoka u Evropi. U januaru 1942, kada je brat Raterford umro, Natanu je poverena odgovornost da nadgleda svetsko delo Jehovinih svedoka.

Natan je uvek gledao unapred, i uvek je pravio planove imajući na umu porast u budućnosti. Neki su smatrali da to nije u redu, jer se očekivalo da će kraj ovog sistema stvari doći vrlo brzo. Štaviše, jedan brat koji je video Natanove planove upitao ga je: „Šta ovo treba da znači, brate Nor? Zar nemaš nimalo vere?“ Natan je odgovorio: „Imam, ali treba da budemo spremni ako kraj ne dođe tako brzo kako mi očekujemo.“

Jedna ideja u čije je ostvarenje Natan tako snažno verovao bila je osnivanje škole za misionare. Tako je 1. februara 1943. počela s radom misionarska škola na velikoj farmi gde je moj brat Vejn služio. Pošto je škola trajala oko pet meseci, tokom kojih su polaznici intenzivno proučavali Bibliju, Natan se pobrinuo da se i rekreiraju. U početku je i sam igrao bejzbol, ali kasnije je prestao da igra jer se plašio da će se povrediti i da neće moći da na leto prisustvuje oblasnim kongresima. Umesto toga, bio je sudija. Studenti su bili oduševljeni kada je otvoreno menjao pravila igre u korist stranih studenata.

Putovanja s Natanom

Konačno sam i ja počela da putujem s Natanom. Uživala sam u razmenjivanju iskustava s dobrovoljcima koji su radili u podružnicama, kao i s misionarima. Imala sam priliku da iz prve ruke vidim njihovu ljubav i predanost, kao i da saznam kakva je njihova rutina i kakvi su uslovi života u zemljama u kojima služe. Godinama sam dobijala pisma u kojima su te osobe izražavale zahvalnost za naše posete.

Pamtim mnoga iskustva koja smo doživeli na našim putovanjima. Na primer, kada smo posetili Poljsku, dve sestre su se u mom prisustvu došaptavale. Upitala sam ih: „Zašto šapućete?“ One su se izvinile i objasnile da su obično šaputale kada je delo Jehovinih svedoka u Poljskoj bilo zabranjeno, jer su ih tada prisluškivali u njihovim kućama.

Sestra Adah je bila jedna od mnogih koji su služili pod zabranom u Poljskoj. Imala je kovrdžavu kosu sa šiškama. Jednom je podigla šiške i pokazala mi dubok ožiljak koji joj je ostao od udaraca koje su joj progonitelji naneli. Zaprepastila sam se kada sam lično videla posledice okrutnog postupanja koje su naša braća i sestre morali da pretrpe.

Posle Betela, Havaji su moje omiljeno mesto. Pamtim jedan kongres na Havajima, u gradu Hilou 1957. To je bio jedan značajan događaj, i broj prisutnih je bio veći od broja Svedoka. Gradonačelnik je čak dao Natanu ključ grada. Mnogi su došli da nas pozdrave, ukrašavajući nas tradicionalnim cvetnim ogrlicama.

Još jedan uzbudljiv kongres održan je 1955. u Nirnbergu u Nemačkoj, na mestu gde je Hitler održavao vojne parade. Kao što je dobro poznato, Hitler se zakleo da će istrebiti Jehovin narod u Nemačkoj, a sada je ovaj stadion bio pun Jehovinih svedoka! Nisam mogla da zaustavim suze. Podijum je bio ogroman, sa 144 velika stuba u pozadini, što je izgledalo stvarno impresivno. Bila sam na  pozornici i mogla sam da vidim publiku, koju je sačinjavalo mnoštvo od preko 107 000. Publika se prostirala tako daleko da sam jedva uspela da vidim poslednji red.

Mogli smo da vidimo kakvu su besprekornost pokazala braća u Nemačkoj, i kakvu snagu im je Jehova davao tokom progonstva pod nacističkim režimom. To je osnažilo našu rešenost da ostanemo lojalni Jehovi i besprekorni. Natan je održao zaključni govor, i na kraju je mahao publici. Publika je uzvratila oproštajni pozdrav mašući maramicama. To je izgledalo kao prelepo cvetno polje.

Poseta Portugalu, u decembru 1974. takođe je bila nezaboravna. Prisustvovali smo prvom sastanku Svedoka koji je u Lisabonu održan nakon što je delo svedočenja zakonski priznato. Delo je tamo bilo zabranjeno 50 godina! Iako je tada bilo svega 14 000 objavitelja u zemlji, na dva sastanka koja su održana bilo je prisutno preko 46 000 osoba. Suze su mi navrle na oči kada su braća rekla: „Ne moramo više da se krijemo. Slobodni smo.“

Od vremena kada sam počela da putujem s Natanom pa sve do danas uživam u neformalnom svedočenju — u avionu i restoranima — kao i u uličnom svedočenju. Stalno nosim sa sobom literaturu, tako da sam uvek spremna. Jednom dok sam čekala avion koji je kasnio, jedna žena me je pitala gde radim. Tako sam započela razgovor i s njom i s drugima koji su bili tu i slušali nas. Zahvaljujući betelskoj službi i delu propovedanja, uvek sam bila zaposlena i veoma srećna.

Bolest i ohrabrenje na rastanku

Natan je 1976. oboleo od raka i ja sam mu, zajedno sa ostalim betelitima, pomagala da se bori s bolešću. Uprkos njegovom lošem zdravlju, često smo zvali u našu sobu članove podružnica iz različitih zemalja koji su u Bruklinu bili na obuci. Sećam se poseta Dona i Erlin Stil, Lojda i Melbe Bari, Daglasa i Meri Gest, Martina i Gertrude Pecinger, Prajsa Hjuza i mnogih drugih. Često su delili s nama iskustva iz njihove zemlje. Poseban utisak na mene ostavila su iskustva koja se tiču nepokolebljivosti naše braće pod zabranom.

Kada je Natan shvatio da će uskoro umreti, dao mi je neke dobre savete koji su mi pomogli kasnije kad sam postala udovica. Rekao mi je: „Imali smo srećan brak. Mnogi ljudi nikada to nisu imali.“ Nešto što je uticalo na to da naš brak bude srećan bila je Natanova obzirnost. Na primer, pošto smo na našim putovanjima sretali mnoge ljude, rekao mi je: „Odri, ako ti ponekad ne predstavim neke osobe, to je jednostavno zato što sam zaboravio njihova imena.“ Bilo mi je tako drago što mi je to unapred rekao.

Natan me je podsetio: „Nakon smrti, naša nada je sigurna i više nikada nećemo morati da patimo.“ Zatim me je podstakao: „Gledaj napred, jer tamo je tvoja nagrada. Nemoj da živiš u prošlosti — iako ćeš uvek imati uspomene. Vreme će zaceliti rane. Nemoj postati ogorčena i nemoj sažaljevati sebe. Budi srećna što imaš čemu da se raduješ, i što imaš sve ove blagoslove. Kada prođe malo vremena, videćeš da će ti uspomene donositi radost. Uspomene su Božji dar.“ Dodao je: „Budi zaposlena — budi zaokupljena pomaganjem drugima. To će ti doneti radost u životu.“ Natan je završio svoj život na zemlji 8. juna 1977.

Brak sa Glenom Hajdom

Natan mi je rekao da mogu živeti u prošlosti, sa svojim uspomenama, ili početi novi život. Tako sam se 1978, nakon što sam se preselila na Farmu u Volkilu, u Njujorku, udala za Glena Hajda,  jednog veoma zgodnog, blagog i nežnog čoveka. Pre nego što je postao Svedok, služio je u ratnoj mornarici kada su Sjedinjene Države bile u ratu s Japanom.

Glen je bio na patrolno-torpednom čamcu, i radio je u mašinskom odeljenju. Zbog buke motora, sluh mu je delimično bio oštećen. Nakon rata je postao vatrogasac. Godinama je imao noćne more zbog iskustava iz rata. Čuo je za biblijsku istinu od svoje sekretarice, koja mu je neformalno svedočila.

Kasnije, 1968. godine, Glen je bio pozvan u bruklinski Betel da služi kao vatrogasac. Zatim, kada su 1975. Farme Zajednice dobile svoja vatrogasna kola, Glen se preselio tamo. Kasnije je oboleo od Alchajmerove bolesti. Bili smo u braku deset godina, i onda je Glen umro.

Kako ću se suočiti s tim? Ponovo su me utešile mudre reči koje je Natan izgovorio pre nego što je umro. Stalno sam čitala ono što mi je napisao u vezi s tim kako da se izborim sa svojim osećanjima kada jednom ostanem sama. Često podelim te misli s drugima koji su izgubili svog bračnog druga tako da i njih teši Natanov savet. Zaista, dobro je gledati napred, na šta me je on podstakao.

Dragoceno bratstvo

Moji dragi prijatelji iz betelske porodice na poseban način su doprineli tome da moj život bude srećan i ispunjen. Ester Lopez je jedna moja posebno draga prijateljica. Ona je 1944. diplomirala u trećem razredu Biblijske škole Gilead. U Bruklin se vratila 1950. da bi služila kao prevodilac biblijske literature na španski.Često sam se družila sa Ester kada je Natan bio odsutan. Ona takođe živi na Farmi. Sada je u svojim devedesetim godinama i slabog je zdravlja, te se o njoj brinu u odeljenju za staru braću i sestre.

Od moje uže porodice, živi su još samo Rasel i Klara. Rasel ima preko 90 godina, i verno služi u bruklinskom Betelu. On je bio među prvima kojima je dozvoljeno da nakon venčanja ostanu u Betelu. Godine 1952, oženio se sa Džin Larson, koja je takođe već služila u Betelu. Džinin brat Maks došao je u Betel 1939. i postao je nadglednik štamparije 1942, posle Natana. Maks još uvek ima mnoge odgovornosti u Betelu, u šta spada i briga o njegovoj dragoj ženi Helen, koja pati od multiple-skleroze.

Kada se osvrnem na 63 godine punovremene službe Jehovi, mogu da kažem da sam imala zaista ispunjen život. Betel je postao moj dom, i još uvek služim ovde s radošću. Mogu zahvaliti svojim roditeljima što su nas naučili da vredno radimo i što su usadili u nas želju da služimo Jehovi. Ipak, ono što stvarno čini život ispunjenim jeste naše divno bratstvo i nada da ćemo živeti s braćom i sestrama u zemaljskom raju i u svu večnost služiti našem Veličanstvenom Stvoritelju, jedinom istinitom Bogu Jehovi.

[Slika na 24. strani]

Moji roditelji na dan venčanja u junu 1912.

[Slika na 24. strani]

Sleva nadesno: Rasel, Vejn, Klara, Ardis, ja, i Kertis 1927.

[Slika na 25. strani]

Između Franses i Barbare Meknot, 1944, kad sam bila pionir

[Slika na 25. strani]

U Betelu 1951. Sleva nadesno: ja, Ester Lopez i moja snaha Džin

[Slika na 26. strani]

S Natanom i njegovim roditeljima

[Slika na 26. strani]

S Natanom 1955.

[Slika na 27. strani]

S Natanom na Havajima

[Slika na 29. strani]

S mojim drugim mužem, Glenom