Životna priča

Jehova nam je davao snagu u životu

ISPRIČALA ERŽEBET HAFNER

„Neću im dozvoliti da te prognaju iz zemlje“, rekao mi je Tibor Hafner kada je saznao da moram da napustim Čehoslovačku. Zatim je dodao: „Ako hoćeš, udaj se za mene i ostaćeš sa mnom zauvek.“

GODINE 1938, 29. januara, samo nekoliko sedmica nakon ove neočekivane prosidbe, udala sam se za Tibora, hrišćanskog brata koji je prvi svedočio našoj porodici. Nije mi bilo lako da donesem tu odluku. Napunila sam tek 18 godina i pošto sam kao Jehovin svedok bila punovremeni propovednik, želela sam da svoju mladost posvetim isključivo službi Bogu. Plakala sam. Molila se. Tek kad sam se smirila, shvatila sam da Tiborova ponuda nije bila jedan običan gest ljubaznosti, i shvatila sam da želim da živim sa ovim čovekom koji me je iskreno voleo.

Međutim, zašto mi je pretila opasnost da me prognaju iz zemlje? Na kraju krajeva, živela sam u zemlji koja se ponosila demokratijom i religioznom slobodom. Pa, mislim da sada moram da vam ispričam nešto više o sebi.

Rođena sam 26. decembra 1919. u grkokatoličkoj porodici u selu Šajosentpeter u Mađarskoj, oko 160 kilometara istočno od Budimpešte. Nažalost, otac mi je umro pre nego što sam se rodila. Moja majka se ubrzo udala za jednog udovca koji je već imao četvoro dece, i preselili smo se u Lučenec, divan grad u tadašnjoj Čehoslovačkoj. U to vreme nije bilo lako živeti u porodici s pastorčadi. Pošto sam bila najmlađa od petoro dece, osećala sam se kao peti točak na kolima. Ekonomska situacija je bila teška, i ne samo da  nisam imala dovoljno u materijalnom smislu, već nisam dobijala ni dovoljno roditeljske pažnje i ljubavi.

Da li iko zna odgovor?

Kada sam imala 16 godina, mučila su me ozbiljna pitanja. S velikim interesovanjem sam čitala o istoriji Prvog svetskog rata, i zaprepastilo me je to što je među civilizovanim nacijama koje su tvrdile da su hrišćanske bilo toliko ubijanja. Osim toga, militarizam je posvuda uzimao sve više maha. Ništa se nije uklapalo u ono što sam u crkvi učila o ljubavi prema bližnjem.

Zato sam otišla kod rimokatoličkog sveštenika i upitala ga: „Koja bi zapovest trebalo da se odnosi na nas hrišćane — zapovest da idemo u rat i ubijamo svoje bližnje ili zapovest da ih volimo? Isprovociran mojim pitanjem, odgovorio je da on naučava ono što su mu naredili oni na višem položaju. Nešto slično se desilo kada sam posetila kalvinističkog sveštenika, a takođe i jevrejskog rabina. Nisam dobila odgovor, već sam samo naišla na njihovo zaprepašćenje. Na kraju sam otišla kod luteranskog sveštenika. Moje pitanje ga je uznemirilo, ali pre nego što sam otišla od njega, rekao mi je: „Ako stvarno hoćeš da saznaš nešto o tome, pitaj Jehovine svedoke.“

Pokušala sam da pronađem Jehovine svedoke, ali bez uspeha. Nekoliko dana kasnije kada sam se vraćala s posla, zatekla sam odškrinuta vrata naše kuće. Jedan lep mladić je čitao nešto iz Biblije mojoj majci. Kroz glavu mi je proletela misao: ’To mora da je Jehovin svedok!‘ Pozvali smo u kuću tog čoveka, Tibora Hafnera, i ja sam mu postavila pitanja koja su me mučila. Nije mi odgovorio svojim rečima već je pokazao šta Biblija govori o znaku raspoznavanja pravih hrišćana i o vremenu u kom živimo (Jovan 13:34, 35; 2. Timoteju 3:1-5).

Krstila sam se za nekoliko meseci, još pre nego što sam napunila 17 godina. Smatrala sam da svi treba da čuju za dragocene istine koje sam tako teško pronašla. Započela sam s punovremenom službom, što 1930-ih godina u Čehoslovačkoj nije bilo nimalo lako. Iako je naše delo bilo zvanično priznato, suočili smo se sa žestokim progonstvom koje je pokrenulo sveštenstvo.

Prvi put sam doživela progonstvo

Jednog dana krajem 1937, propovedala sam s jednom sestrom u selu u blizini Lučeneca. Ubrzo smo bile uhapšene i odvedene u zatvor. „Ovde ćete umreti“, rekao nam je čuvar i snažno zalupio vrata naše ćelije.

Do večeri su još četiri zatvorenice dospele u našu ćeliju. Tešile smo ih i svedočile im. Smirile su se, tako da smo mogle celu noć da razgovaramo s njima o biblijskoj istini.

U šest sati ujutro, čuvar mi je rekao da izađem iz ćelije. Rekla sam sestri koja je bila sa mnom: „Vidimo se u Božjem Kraljevstvu.“ Zamolila sam je da, ako ostane živa, kaže mojoj porodici šta se desilo. Pomolila sam se u sebi i pošla sa čuvarom. Odveo me je u svoj stan koji se nalazio na području koje je pripadalo zatvoru. „Imam neka pitanja za tebe, devojko“, rekao je. „Sinoć si rekla da je Božje ime Jehova. Možeš li to da mi pokažeš u Bibliji?“ Kakvo iznenađenje i olakšanje! Doneo je svoju Bibliju i pokazala sam njemu i njegovoj ženi Jehovino ime. Imao je još mnoga pitanja slična onima o kojima smo razgovarale sa one četiri žene prethodne noći. Pošto je bio zadovoljan odgovorima, zamolio je svoju ženu da spremi doručak za mene i sestru koja je bila sa mnom.

 Nekoliko dana kasnije bile smo oslobođene, ali je sudija odlučio da treba da napustim Čehoslovačku pošto sam bila mađarski državljanin. Tada me je Tibor Hafner zaprosio. Venčali smo se i ja sam se preselila u kuću njegovih roditelja.

Progonstvo postaje sve žešće

Kao bračni par, nastavili smo s delom propovedanja, iako je Tibor obavljao i neke organizacione poslove. Samo nekoliko dana pre nego što su mađarski vojnici ušli u naš grad, u novembru 1938, rodio se naš sin Tibor. U Evropi se nazirao početak Drugog svetskog rata. Mađari su zauzeli velik deo Čehoslovačke, što je dovelo do velikog progonstva Jehovinih svedoka koji su živeli u pripojenim teritorijama.

Dana 10. oktobra 1942, Tibor je otišao u Debrecin da se nađe s nekom braćom. Međutim, ovog puta nije se vratio kući. Kasnije mi je ispričao šta se desilo. Umesto braće, na mostu na kom je trebalo da se održi sastanak bili su neki policajci u radničkim odelima. Čekali su mog muža i Pala Nađpala, koji su stigli poslednji. Policajci su ih odveli u policijsku stanicu gde su ih batinama tukli po tabanima dok se nisu onesvestili od bola.

Zatim im je naređeno da obuju čizme i da ustanu. Iako su ih stopala bolela, bili su prisiljeni da idu do železničke stanice. Policija je dovela još jednog čoveka čija je glava bila sva u zavojima tako da je jedva mogao da gleda. To je bio brat Andraš Piling, koji je takođe došao na taj sastanak. Mog muža su vozom poslali u zatvor u Alagu, u blizini Budimpešte. Jedan čuvar koji je video Tiborova isprebijana stopala sarkastično je rekao: „Kako neki ljudi umeju da budu okrutni! Ne brini, mi ćemo te izlečiti.“ Druga dvojica čuvara počela su da udaraju Tibora po tabanima, tako da je krv prštala svuda unaokolo. Posle nekoliko minuta, on se onesvestio.

Sledećeg meseca, Tibor i preko 60 braće i sestara izvedeni su na sud. Braća Andraš Barta, Deneš Faluvegi i Janoš Konrad bili su osuđeni na smrt vešanjem. Brat Andraš Piling osuđen je na doživotnu robiju a moj muž na 12 godina zatvora. Koji su zločin počinili? Tužilac ih je optužio za veleizdaju, odbijanje vojne službe, špijunažu i klevetanje najsvetije crkve. Smrtne kazne su kasnije bile preinačene u doživotnu robiju.

Pošla sam stopama svog muža

Dva dana nakon što je Tibor otišao na sastanak u Debrecin, ustala sam ujutro pre šest i peglala našu odeću. Iznenada sam začula lupanje na vratima. ’Evo ih‘, pomislila sam. Unutra su upali šestorica policajaca i rekli da imaju nalog za pretres. Sve su nas uhapsili i odveli u policijsku stanicu, pa čak i našeg trogodišnjeg sina. Tog istog dana su nas prebacili u zatvor u Petervašari, u Mađarskoj.

Kad smo stigli, uhvatila me je jaka groznica, pa sam bila odvojena od ostalih zatvorenika. Kad sam došla k sebi, dva vojnika su bila u mojoj ćeliji i svađala se. „Moramo je ubiti! Ja ću je ubiti!“, rekao je jedan od njih. Međutim, drugi je hteo da proveri kakvo je moje zdravstveno stanje pre nego što bi išta uradio. Preklinjala sam ih da me ne ubiju. Na kraju su otišli iz moje ćelije, i ja sam se zahvalila Jehovi što mi je pomogao.

Čuvari su imali jedan poseban metod za saslušavanje. Naredili su mi da legnem na stomak, stavili su mi čarape u usta,  svezali mi ruke i noge i bičevali me dok nisam počela da krvarim. Prestali su tek kada je jedan od vojnika rekao da se umorio. Pitali su me s kim je trebalo da se moj muž nađe onog dana kada su ga uhapsili. Nisam im rekla, pa su me zato tukli i naredna tri dana. Četvrtog dana su mi dozvolili da svog sina odvedem kod svoje majke. Napolju je bilo jako hladno, a ja sam svoje malo dete nosila na izranjavljenim leđima i pešačila čitavih 13 kilometara do železničke stanice. Odatle sam išla vozom do kuće, ali morala sam istog dana da se vratim u zatvor.

Osuđena sam na šest godina zatvora u Budimpešti. Kad sam stigla, saznala sam da je i Tibor bio tamo. Kako smo bili srećni kada su nam dozvolili da razgovaramo, iako je to bilo samo nekoliko minuta i kroz gvozdenu ogradu! Oboje smo u tome videli izraz Jehovine ljubavi, i ojačali su nas ovi dragoceni trenuci. Do našeg sledećeg susreta, morali smo da prođemo kroz strašna iskušenja i više puta smo za dlaku izbegli smrt.

Od zatvora do zatvora

Nas oko 80 sestara bile smo strpane u jednu ćeliju. Čeznule smo za duhovnom hranom, ali izgledalo je nemoguće išta doneti u zatvor. Da li smo nešto mogle naći u samom zatvoru? Da vam ispričam šta smo radile. Prijavila sam se da krpim čarape zatvorskim službenicima. U jednu čarapu sam stavila parče papira na kom sam zatražila kataloški broj Biblije u zatvorskoj biblioteci. Da se ne bi nešto posumnjalo, zatražila sam brojeve za još dve knjige.

Sledećeg dana, dobila sam još jednu hrpu čarapa od službenika. U jednoj čarapi nalazio se odgovor. Tada sam dala čuvaru te brojeve i zatražila knjige. Kako smo se radovale kada smo dobile knjige, među kojima je bila i Biblija! Ostale knjige smo zamenjivale svake sedmice, ali Bibliju smo zadržale. Kada nas je čuvar pitao za nju, uvek smo odgovorile: „To je velika knjiga, i svi žele da je pročitaju.“ Tako smo mogle da čitamo Bibliju.

Jednog dana me je službenik pozvao u svoju kancelariju. Bio je neobično učtiv.

„Gospođo Hafner, imam jednu dobru vest za vas“, rekao je. „Možete da idete kući. Možda već sutra. Ako bude voza, možete i danas.“

„To bi bilo divno“, odgovorila sam.

„Naravno da bi“, rekao je. „Imate dete i verujem da želite da ga odgajate.“ Zatim je dodao: „Samo potpišite ovde.“

„Šta je to?“, upitala sam.

„Ne brinite“, insistirao je. „Samo potpišite i možete da idete.“ Zatim je rekao: „Kad stignete kući, radite šta hoćete. Ali sada morate da potpišete da više ne želite da budete Jehovin svedok.“

Vratila sam se korak unazad i odlučno odbila.

„Onda ćete umreti ovde!“, besno je uzviknuo i isterao me napolje.

U maju 1943. premeštena sam u drugi zatvor u Budimpešti, a kasnije u selo Marijanostra, gde smo živeli u manastiru s nekih 70 časnih sestara. Uprkos gladi i drugim poteškoćama, gorljivo smo im govorili o svojoj nadi. Jedna časna sestra je pokazala pravo interesovanje za našu poruku i rekla: „To su predivne stvari. Nikad nisam čula tako nešto. Molim vas, pričajte mi još o tome.“ Govorile smo joj o novom svetu i divnom životu u njemu. Dok smo razgovarale, stigla je glavna časna sestra. Odmah su odveli časnu sestru koja je bila zainteresovana,  svukli je i okrutno tukli bičem. Kada smo je ponovo sreli, molila nas je: „Molim vas, molite se Jehovi da me sačuva i izvuče odavde. Želim da budem poput vas.“

Naše sledeće odredište bio je stari zatvor u Komaromu, gradu koji se nalazi na Dunavu, oko 80 kilometara od Budimpešte. Uslovi za život bili su užasni. Kao i mnoge druge sestre, ozbiljno sam se razbolela od tifusa, tako da sam povraćala krv i bila veoma slaba. Nismo imali lekove, i mislila sam da mi je kraj blizu. Ali službenici su u to vreme tražili nekoga ko bi mogao da radi kancelarijski posao. Sestre su pomenule mene. Zato sam dobila lek i oporavila se.

Ponovo sa porodicom

Pošto je sovjetska vojska nadirala sa istoka, bili smo prisiljeni da se preselimo na zapad zemlje. Kada bih opisivala sve grozote koje smo preživeli, to bi bila duga priča. Nekoliko puta sam se našla oči u oči sa smrću, ali preživela sam zahvaljujući Jehovinoj zaštitničkoj ruci. Kada se rat završio, bili smo u češkom gradu Taboru, oko 80 kilometara od Praga. Prošlo je još tri sedmice dok moja zaova Magdalena i ja nismo stigle kući u Lučenec, 30. maja 1945.

Još izdaleka ugledala sam moju svekrvu i mog dragog sina Tibora u dvorištu. Suze su mi navrle na oči i viknula sam: „Tibike!“ On je dotrčao i bacio mi se u zagrljaj. „Više nećeš otići, mama, je l’ da nećeš?“ To su bile njegove prve reči upućene meni i nikad ih neću zaboraviti.

Jehova je bio milostiv i prema mom mužu Tiboru. Iz zatvora u Budimpešti bio je poslat u radni logor u Boru, zajedno s još 160 braće. Mnogo puta su se našli oči u oči sa smrću, ali kao grupa su preživeli. Tibor se vratio kući 8. aprila 1945, oko mesec dana pre mene.

Posle rata, još uvek nam je trebala snaga od Jehove da bismo tokom narednih 40 godina prebrodili iskušenja pod komunističkom vladavinom u Čehoslovačkoj. Tibor je opet bio osuđen na dugu zatvorsku kaznu i morala sam sama da brinem o sinu. Nakon oslobođenja, Tibor je služio kao putujući nadglednik. Tokom 40 godina komunizma, koristili smo svaku priliku da govorimo o našoj veri. Pomogli smo mnogima da saznaju istinu. Te osobe su tako postale naša duhovna deca.

Kakva je to radost bila kada smo 1989. dobili religioznu slobodu! Naredne godine smo prisustvovali prvom kongresu u našoj zemlji nakon tako mnogo vremena. Kada smo videli na hiljade naše braće i sestara koji su decenijama čuvali svoju besprekornost, znali smo da je Jehova bio moćan izvor snage za sve njih.

Moj dragi suprug Tibor bio je veran Bogu sve do smrti, 14. oktobra 1993. Ja sada živim blizu mog sina u Žilini, u Slovačkoj. U fizičkom smislu, nisam baš snažna, ali zahvaljujući Jehovinoj sili moj duh je još uvek snažan. Čvrsto verujem da zahvaljujući baš toj sili mogu da izdržim sva iskušenja u ovom starom sistemu. Ipak, jedva čekam vreme kada ću zahvaljujući Jehovinoj nezasluženoj dobroti moći da živim večno.

[Slika na 20. strani]

Moj sin Tibor (kada je imao 4 godine) koga sam morala da ostavim

[Slika na 21. strani]

Moj muž Tibor sa ostalom braćom u Boru

[Slika na 22. strani]

S Tiborom i Magdalenom, mojom zaovom, 1947. godine u Brnu

[Slike na 23. strani]

Nekoliko puta sam se našla oči u oči sa smrću, ali preživela sam zahvaljujući Jehovinoj zaštitničkoj ruci