Neustrašivi ’putnik koji je širio jevanđelje‘

KAŽE se da je sa 18 godina Džordž Borou već znao 12 jezika. Dve godine kasnije, mogao je da prevodi na 20 jezika, „tečno i lako“.

Godine 1833, Britansko i inostrano biblijsko društvo pozvalo je ovog neobično talentovanog čoveka u London na razgovor. Tridesetogodišnji Borou nije imao novca za putovanje, ali je bio odlučan da iskoristi ovu povoljnu priliku, te je prepešačio 180 kilometara od svoje kuće u Norviču, i to za samo 28 sati.

Biblijsko društvo je postavilo pred njega jedan izazov — da za šest meseci nauči mandžurski jezik, koji se koristio u nekim delovima Kine. Zatražio je gramatiku, ali jedino što su mogli da mu daju bio je jedan primerak Matejevog jevanđelja na mandžurskom jeziku i mandžursko-francuski rečnik. I pored toga, on je nakon 19 sedmica u pismu koje je poslao u London napisao sledeće: „Savladao sam mandžurski... uz Božju pomoć.“ Taj njegov uspeh bio je još značajniji ako se uzme u obzir da je istovremeno korigovao Lukino jevanđelje na jeziku nahuatl, jednom meksičkom domorodačkom jeziku.

Biblija na mandžurskom jeziku

U 17. veku, kada se mandžurski prvi put pojavio u pisanoj formi, tako što se koristilo pismo pozajmljeno od mongolskog ujgurskog alfabeta, postao je jezik koji se koristio u kineskim službenim krugovima. Iako je s vremenom sve manje bio u upotrebi, članovi Britanskog i inostranog biblijskog društva bili su voljni da štampaju i distribuišu Biblije na mandžurskom. Do 1822. finansirali su izdavanje 550 primeraka Matejevog jevanđelja, koje je preveo Stjepan V. Lipoftsof. On je bio član ruskog Ministarstva spoljnih poslova i 20 godina je živeo u Kini. Ovo jevanđelje je štampano u Sankt Peterburgu, ali nakon što je distribuisano samo nekoliko primeraka, poplava je uništila ostale primerke.

Ubrzo su prevedeni i Hrišćanski grčki spisi, takozvani „Novi zavet“. Kada je 1834. pronađen jedan drevni manuskript većeg dela Hebrejskih spisa, poznatih kao „Stari zavet“, to je stvorilo veće interesovanje za Bibliju. Ko bi mogao da koordinira reviziju postojećeg dela Biblije na mandžurskom i da prevede ostali deo? Britansko i inostrano biblijsko društvo poslalo je Džordža Boroua da preuzme taj zadatak.

Za Rusiju

Nakon što je stigao u Sankt Peterburg, Borou je prionuo na detaljnije proučavanje mandžurskog kako bi mogao biti što  tačniji prilikom korigovanja i pripremanja teksta Biblije za štampanje. Pa ipak, taj posao je bio veoma naporan, te je radio 13 sati dnevno kako bi sastavio slogove za štampanje Novog zaveta, koji je kasnije opisan kao „predivno izdanje jednog istočnjačkog dela“. Godine 1835, štampano je hiljadu primeraka. Međutim, želja koju je Borou dugo gajio — da ih odnese u Kinu i tamo distribuiše — nije se ostvarila. Ruska vlada, koja se plašila da će se na to možda gledati kao na misionarski poduhvat koji bi mogao da ugrozi prijateljski odnos s njihovim susedom, nije dozvolila Borouu da putuje do kineske granice ukoliko bi poneo „čak i jednu Bibliju na mandžurskom“.

Nekoliko primeraka je distribuisano desetak godina kasnije, a 1859. pojavila su se izdanja Jevanđelja po Mateju i Marku, u kojima su se nalazili paralelni prevodi na mandžurski i kineski. Međutim, do tada je većina ljudi koja je znala da čita mandžurski više volela da čita na kineskom te su izgledi za kompletan prevod Biblije na mandžurskom počeli da blede. Mandžurski je u stvari bio jezik koji je izumirao i koji će uskoro biti zamenjen kineskim. Do toga je i došlo 1912. kada je Kina postala republika.

Pirinejsko poluostrvo

Ohrabren onim što je tamo doživeo, Džordž Borou se vratio u London. Godine 1835. poslali su ga u Portugal i Španiju, da bi, kao što je kasnije zapisao, „utvrdio koliko su ti ljudi mentalno spremni da prihvate istine hrišćanstva“. U to vreme, te dve zemlje bile su još uvek netaknute od strane Britanskog i inostranog biblijskog društva, zbog velikih političkih i društvenih nemira. Borou je bio oduševljen što je mogao da razgovara o Bibliji s ljudima u seoskim zajednicama u Portugalu. Međutim, ubrzo je zbog religiozne ravnodušnosti na koju je naišao odlučio da ode u Španiju.

U Španiji se suočio s drugačijim izazovima, posebno kada su u pitanju Romi prema kojima je Borou odmah razvio veliku naklonost jer je znao i njihov jezik. Ubrzo nakon što je stigao, počeo je da prevodi „Novi zavet“ na gitano, jezik španskih Roma. Prilikom prevođenja jednog dela, zamolio je dve Romkinje za pomoć. Čitao im je na španskom i zamolio ih da mu prevode. Tako je mogao da uoči ispravnu upotrebu romskih idioma. Kao rezultat njegovog truda u proleće 1838. štampano je Jevanđelje po Luki, što je jednog biskupa podstaklo da uzvikne: „Preobratiće celu Španiju zbog ovog romskog jezika.“

Džordž Borou je bio ovlašćen da pronađe „osobu koja je sposobna da prevede Pismo na baskijski“. Taj zadatak je poverio doktoru Oteizi, lekaru koji je „dobro poznavao taj dijalekt, koji sam i ja pomalo znao“, napisao je Borou. Godine 1838. objavljeno je Jevanđelje po Luki, kao prva knjiga na španskom baskijskom jeziku.

Podstaknut željom da prosveti običan narod, Borou je išao na duga, često  opasna putovanja kako bi distribuisao Bibliju u siromašnim seoskim zajednicama. Želeo je da te ljude oslobodi religiozne ravnodušnosti i sujeverja. Razotkrivajući koliko su bezvredne bile indulgencije koje su kupovali, on bi im, na primer, rekao: „Da li je moguće da Bog, koji je dobar, odobrava to što se opraštanje greha naplaćuje?“ Međutim, članovi Biblijskog društva su se bojali da bi takav rad kojim se obaraju tradicionalne vrednosti mogao voditi do zabrane njihovog dela, pa su mu rekli da se koncentriše isključivo na distribuisanje Pisma.

Borou je dobio usmenu dozvolu da štampa El Nuevo Testamento, to jest Novi zavet na španskom, bez beležaka o rimokatoličkim doktrinama. Dobio je tu dozvolu uprkos tome što mu se u početku protivio premijer, koji je ovaj prevod opisao kao opasnu i „neprikladnu knjigu“. Zatim je Borou u Madridu otvorio jedno skladište, kako bi mogao da prodaje ovaj Novi zavet na španskom, zbog čega je došao u sukob i s religioznim vođama i sa svetovnim vlastima. Bio je dvanaest dana u zatvoru. Kada je protestovao, rekli su mu da tiho napusti zatvor. Znajući vrlo dobro da je bio nezakonito zatvoren, naveo je primer apostola Pavla i odlučio da ostane sve dok ne bude na ispravan način oslobođen optužbe, to jest dok ne bude skinuta ljaga s njegovog imena (Dela apostolska 16:37).

Kada je njihov revni izaslanik otišao u Španiju 1840, Biblijsko društvo je izvestilo: „U poslednjih pet godina u Španiji je distribuisano skoro 14 000 primeraka Pisma.“ Borou, koji je u tome odigrao veliku ulogu, opisao je vreme koje je proveo u Španiji kao ’najsrećnije godine svog postojanja‘.

Biblija na španskom, knjiga koja je prvi put objavljena 1842. i koja se još uvek štampa, jeste lični živopisni izveštaj Džordža Boroua o njegovim putovanjima i doživljajima. U ovoj knjizi, koja je odmah doživela uspeh, nazvao je sebe ’putnikom koji je širio jevanđelje‘. Napisao je: „Nameravao sam da posetim skrovita i zabačena mesta u neprohodnim brdima i planinama, i da po svom običaju razgovaram s ljudima o Hristu.“

Dok je s takvim oduševljenjem distribuisao i prevodio Pismo, Džordž Borou je položio temelj za druge koji će raditi to isto — što je zaista velika prednost.

[Mapa na 29. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

U nastojanju da prevede i distribuiše Bibliju, Džordž Borou je putovao od (1) Engleske do (2) Rusije, (3) Portugala i (4) Španije

[Izvor]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slika na 28. strani]

Uvodne reči Jovanovog jevanđelja na mandžurskom štampanog 1835, čitaju se nadole, sleva nadesno

[Izvor]

From the book The Bible of Every Land, 1860

[Izvor slike na 27. strani]

From the book The Life of George Borrow by Clement K. Shorter, 1919