Životna priča

Imali smo srećan i ispunjen život jer smo se spremno žrtvovali

ISPRIČALI MARIJAN I ROZA ŠUMIGA

’Rado ću prineti žrtvu‘, stoji u Psalmu 54:6 (DK). Marijana Šumigu i njegovu ženu Rozu, koji žive u Francuskoj, ova izjava je vodila u životu. Nedavno su ispričali neke značajne događaje iz svog dugog, ispunjenog života koji su proveli u službi Jehovi.

MARIJAN: Moji roditelji su bili rimokatolici koji su emigrirali iz Poljske. Otac je bio prost čovek. Nikada nije imao prilike da se školuje. Međutim, tokom Prvog svetskog rata dok je bio u rovovima naučio je da čita i piše. Bio je pobožan čovek, ali ga je crkva uvek iznova razočarala.

Jedan događaj se posebno urezao u njegov um. Jednog dana za vreme rata, vojni sveštenik je posetio njegovu jedinicu. Kada je u blizini eksplodirala granata, sveštenik se uspaničio i počeo da udara svog konja krstom kako bi ga poterao u galop. Otac je bio šokiran time što je Božji „izaslanik“ koristio „sveti“ predmet da bi što pre pobegao. Uprkos takvim iskustvima i ratnim strahotama koje je preživeo, očeva vera u Boga nije oslabila. Često je Bogu pripisivao zaslugu za to što se bezbedno vratio iz rata.

„Mala Poljska“

Godine 1911, moj otac se oženio devojkom iz susednog sela. Zvala se Ana Ćisovski. Nakon rata, 1919, otac i majka su emigrirali iz Poljske u Francusku i otac se zaposlio u rudniku uglja. Rodio sam se u martu 1926, u Kanjak le Minu u  jugozapadnoj Francuskoj. Kasnije su se moji roditelji preselili u poljsku naseobinu u Los en Goelu, u blizini Lensa na severu Francuske. U tom mestu, pekar je bio Poljak, mesar je bio Poljak a i sveštenik je bio Poljak. Nije čudo što se ovo područje nazivalo Mala Poljska. Moji roditelji su bili uključeni u aktivnosti te zajednice. Otac je često organizovao predstave u kojima je bilo skečeva, muzike i pevanja. Takođe je često razgovarao sa sveštenikom, ali nije bio zadovoljan odgovorom koji mu je sveštenik obično davao: „Mnogo toga ostaje misterija.“

Jednog dana 1930. godine, dve žene su pokucale na naša vrata. One su bile Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Moj otac je od njih dobio Bibliju, koju je već godinama želeo da pročita. On i majka su takođe s velikim interesovanjem čitali biblijske publikacije koje su dobili od njih. Na moje roditelje je duboko uticalo ono što su pročitali u tim publikacijama. Iako su bili veoma zauzeti, počeli su da posećuju sastanke koje su održavali Istraživači Biblije. Razgovori sa sveštenikom postajali su sve žučniji, dok on jednog dana nije zapretio mojim roditeljima da će ispisati moju sestru Stefani sa katehizma ukoliko oni ne prestanu da se druže sa Istraživačima Biblije. „Uopšte se nemojte brinuti“, rekao je otac. „Od danas naša ćerka i sva naša deca idu s nama na sastanke Istraživača Biblije.“ Otac se ispisao iz crkve, i početkom 1932. moji roditelji su se krstili. Tada je bilo svega oko 800 objavitelja Kraljevstva u Francuskoj.

Roza: Moji roditelji su iz Mađarske i, poput Marijanove porodice, naselili su se na severu Francuske kako bi radili u rudnicima uglja. Rođena sam 1925. Godine 1937, jedan Jehovin svedok, Ogist Bežin, ili tata Ogist kako smo ga obično zvali, počeo je da donosi mojim roditeljima Kulu stražaru na mađarskom. Smatrali su da su časopisi zanimljivi, ali ni otac ni majka nisu postali Jehovini svedoci.

Iako sam bila mlada, dirnulo me je ono što sam pročitala u Kuli stražari, i tata Ogistova snaha, Suzan Bežin, obratila je pažnju na mene. Moji roditelji su joj dozvolili da me vodi na sastanke. Kasnije, kada sam se zaposlila, mom ocu je počelo da smeta to što nedeljom idem na sastanak. Iako je uvek bio blag, sada se žalio: „Radnim danima nisi kod kuće, a nedeljom ideš na sastanak!“ Pa ipak, ja sam i dalje išla na sastanke. Zato mi je jednog dana otac rekao: „Pakuj se i idi!“ Bilo je to kasno uveče. Imala sam samo 17 godina, i uopšte nisam znala gde bih mogla da odem. Otišla sam kod Suzan i isplakala se. Bila sam kod  nje nekih nedelju dana, a onda je otac poslao moju sestru da me dovede kući. Po prirodi sam bila stidljiva, ali misao koja se nalazi u 1. Jovanovoj 4:18 pomogla mi je da ostanem čvrsta. U tom stihu stoji da „savršena ljubav isteruje strah“. Krstila sam se 1942. godine.

Dragoceno duhovno nasleđe

Marijan: Krstio sam se 1942, zajedno s mojim sestrama Stefani i Melani, i s mojim bratom Stefanom. Naš porodični život okretao se oko Božje Reči. Dok smo svi sedeli za stolom, otac nam je čitao Bibliju na poljskom. Večeri smo često provodili slušajući naše roditelje dok su nam pričali iskustva iz službe. Ovi trenuci, dragoceni za našu duhovnost, pomogli su nam da zavolimo Jehovu i da ojačamo svoje pouzdanje u njega. Moj otac je zbog slabog zdravlja morao da prestane da radi, ali se i dalje brinuo o nama, kako duhovno tako i materijalno.

Pošto je otac sada imao više vremena, jednom nedeljno vodio je biblijski studij na poljskom s mladima iz naše skupštine. Tako sam naučio da čitam poljski. Otac je i na druge načine hrabrio mlade. Kada je našu skupštinu posetio brat Gistav Copfer, koji je tada nadgledao delo Jehovinih svedoka u Francuskoj, otac je organizovao hor i kostimiranu biblijsku dramu koja se temeljila na izveštaju o gozbi kralja Valtasara i rukopisu na zidu (Danilo 5:1-31). Ulogu Danila igrao je Lui Pjehota, koji je kasnije zauzeo čvrst stav protiv nacista. a U takvom smo okruženju mi deca odrastali. Videli smo da su naši roditelji stalno bili zaokupljeni duhovnim stvarima. Danas shvatam koliko je dragoceno nasleđe koje su nam ostavili.

Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, u Francuskoj je delo propovedanja Jehovinih svedoka zabranjeno. Jednom prilikom su u našem selu vršili pretres. Nemački vojnici su opkolili sve kuće. Moj otac je u uglu garderobe napravio dupli pod, gde smo krili razne biblijske publikacije. Međutim, nekoliko primeraka brošurice Fašizam ili sloboda nalazilo se u pokretnom bifeu za piće. Otac ih je brzo sakrio u džep od jakne koja je bila okačena u hodniku. Dva vojnika i jedan francuski policajac pretresali su našu kuću. Sledili smo se. Jedan vojnik je počeo da pretresa po odeći koja je bila okačena u hodniku i ubrzo je s brošuricama u rukama ušao u kuhinju, gde smo mi bili. Značajno nas je pogledao, stavio brošurice na sto i nastavio s pretresom. Brzo sam pokupio brošurice i sklonio ih u bife koji su vojnici već pregledali. Taj vojnik više uopšte nije pitao za brošurice — kao da je potpuno zaboravio na njih!

Stupanje u punovremenu službu

Godine 1948, odlučio sam da se stavim na raspolaganje da služim Jehovi punovremeno kao pionir. Nekoliko dana kasnije, dobio sam pismo od podružnice Jehovinih svedoka u Francuskoj. U pismu se nalazila dodela da služim kao pionir u skupštini Sedan, blizu Belgije. Moji roditelji su bili presrećni što sam se na takav način predao službi Jehovi. Međutim, otac mi je naglasio da pionirska služba neće biti odmor. To će biti naporan posao. Ipak, rekao mi je da su njegova vrata za mene uvek otvorena i da mogu da računam na njega kad god budem imao bilo kakav problem. Iako moji roditelji nisu imali mnogo novca, kupili su mi nov bicikl. Još uvek imam račun od tog bicikla i kada ga vidim oči mi se napune suzama. Otac i majka su umrli 1961, ali još uvek pamtim očeve mudre reči koje su me hrabrile i tešile tokom svih ovih godina službe.

 Još jedan izvor ohrabrenja bila je 75-godišnja sestra iz skupštine Sedan, po imenu Eliz Mot. Leti sam vozio bicikl u udaljena sela kako bih tamo propovedao, a Eliz bi došla vozom. Međutim, jednog dana mašinovođe su štrajkovale, tako da Eliz nije mogla da se vrati kući. Jedino rešenje koje mi je palo na pamet bilo je da sedne na prtljažnik mog bicikla i da je vozim kući — iako to nije bilo nimalo udobno putovanje. Sledećeg jutra, poneo sam jastuče i došao po Eliz. Više nije išla vozom, a od novca koji je na taj način uštedela kupovala nam je topli napitak u vreme ručka. Ko bi mogao i pomisliti da će moj bicikl služiti kao javno prevozno sredstvo?

Veće odgovornosti

Godine 1950, zamoljen sam da služim kao pokrajinski nadglednik za celu severnu Francusku. S obzirom da sam imao samo 23 godine, prvo što sam osetio bio je strah. Mislio sam da su me odgovorna braća iz podružnice zamenila s nekim! Po mojoj glavi su se vrzmala pitanja: ’Jesam li ja sposoban za to duhovno i fizički? Kako ću se navići na drugi smeštaj svake sedmice?‘ Štaviše, kada sam imao šest godina, oboleo sam od jednog očnog oboljenja koje se naziva divergentna razrokost. Zbog toga mi jedno oko beži u stranu. Uvek mi je bilo nelagodno zbog toga, i uvek sam se brinuo kako će drugi reagovati na to. Na sreću, tada mi je mnogo pomogao Stefan Behunik koji je diplomirao u misionarskoj školi Gilead. Brat Behunik je bio prognan iz Poljske zbog dela propovedanja i dobio je dodelu u Francuskoj. Impresionirala me je njegova hrabrost. Imao je duboko poštovanje prema Jehovi i istini. Neki su mislili da je prestrog prema meni, ali ja sam od njega mnogo naučio. Njegova čvrstina mi je pomogla da steknem samopouzdanje.

Zahvaljujući tome što sam bio u pokrajinskoj službi, doživeo sam neka lepa iskustva na terenu. Godine 1953, zamolili su me da posetim izvesnog gospodina Paolija, koji je živeo južno od Pariza, a koji se pretplatio na Kulu stražaru. Našli smo se i saznao sam da je on vojno lice u penziji i da je oduševljen Kulom stražarom. Rekao mi je da je pročitao članak o Memorijalu Hristove smrti u nedavnom izdanju, pa je zato sam proslavio Memorijal, a ostatak večeri je proveo čitajući Psalme. Razgovarali smo skoro celo poslepodne. Pre nego što sam otišao, razgovarali smo kratko i o krštenju. Kasnije sam ga putem pisma pozvao na pokrajinski sastanak koji se održavao početkom 1954. Gospodin Paoli ne samo da je došao, nego je i bio među 26 osoba koje su se na tom kongresu krstile. Ovakva iskustva za mene su još uvek izvor radosti.

Roza: Počela sam da služim kao pionir u oktobru 1948. Nakon što sam služila u Anoru, blizu Belgije, dodeljena sam u Pariz zajedno s još jednom pionirkom,  Iren Kolanski (sada Leroj). Živele smo u jednoj sobici u Sen Žermen de Preu, u samom centru grada. Kao devojka sa sela, imala sam strah od Parižana. Mislila sam da su svi oni prefinjeni i vrlo inteligentni. Međutim, dok sam im propovedala, ubrzo sam shvatila da se oni ništa ne razlikuju od drugih ljudi. Domari su nas često izbacivali iz zgrada i bilo je teško započeti biblijski studij. Pa ipak, neki ljudi su prihvatili našu poruku.

Tokom pokrajinskog sastanka 1951, Iren i ja smo bile intervjuisane u vezi s našom pionirskom službom. Pogodite ko nas je intervjuisao! Mladi pokrajinski nadglednik po imenu Marijan Šumiga. Sreli smo se jednom pre toga, ali nakon ovog kongresa počeli smo da se dopisujemo. Marijan i ja smo imali mnogo toga zajedničkog, uključujući i to što smo se krstili iste godine i postali pioniri iste godine. Što je najvažnije, oboje smo želeli da ostanemo u punovremenoj službi. Zato smo se nakon dubokog razmišljanja pod molitvom venčali 31. jula 1956. Tada sam započela jedan potpuno nov način života. Morala sam da se naviknem ne samo na to da budem supruga već i na to da pratim Marijana u pokrajinskoj službi, što je značilo da svake sedmice spavam u drugom krevetu. U početku to nije bilo nimalo lako, ali pred nama su bili veliki blagoslovi.

Ispunjen život

Marijan: Tokom godina, imali smo prednost da učestvujemo u organizovanju nekoliko kongresa. Posebno drage uspomene vežu me za kongres održan u Bordou 1966. U to vreme, delo Jehovinih svedoka u Portugalu bilo je zabranjeno. Zato je kongresni program iznesen i na portugalskom radi onih Svedoka koji su imali mogućnost da doputuju  u Francusku. Došlo je na stotine braće i sestara iz Portugala, i bilo je teško svima njima obezbediti smeštaj. Pošto Svedoci u Bordou nisu mogli da prime sve njih, iznajmili smo jednu praznu bioskopsku salu da bi poslužila kao spavaonica. Sklonili smo sva sedišta, a zavesa s pozornice poslužila je da se sala podeli na dve spavaonice — za braću, i za sestre. Takođe smo postavili tuševe i umivaonike, stavili seno preko betonskog poda i prekrili ga šatorskim platnom. Svi su bili zadovoljni.

Nakon programa, posetili smo braću i sestre u spavaonici. Atmosfera je bila divna. Njihova iskustva su bila veoma ohrabrujuća iako su godinama doživljavali protivljenje! Kada su posle kongresa otišli, svima su nam oči bile pune suza.

Dve godine ranije, 1964, dobio sam još jednu prednost — da služim kao oblasni nadglednik. Ponovo sam se pitao da li sam dorastao tom zadatku. Međutim, shvatio sam da su odgovorna braća očigledno smatrala da sam sposoban za to čim su mi dodelila tu prednost. Bilo je lepo sarađivati s pokrajinskim nadglednicima. Mnogo sam naučio od njih. Mnogi od njih su pravi primeri strpljenja i istrajnosti, što je u Jehovinim očima veoma važno. Razumeo sam da Jehova najbolje zna kako da nam pomogne, samo ako naučimo da čekamo na njega.

Podružnica nas je 1982. zamolila da brinemo i o maloj grupi od 12 objavitelja koji su govorili poljski u Bulonj Bilankoru, na periferiji Pariza. Za mene je to bilo pravo iznenađenje. Znao sam teokratske izraze na poljskom, ali bilo mi je teško da sklapam rečenice. Međutim, braća su bila ljubazna i spremna na saradnju, što mi je mnogo pomoglo. Danas ta skupština ima oko 170 objavitelja, od kojih su oko 60 njih pioniri. Kasnije smo Roza i ja posećivali poljske grupe i skupštine i u Austriji, Danskoj i Nemačkoj.

Nove okolnosti

Posećivanje različitih skupština bilo je naš način života, ali zbog mog slabog zdravlja 2001. morali smo da prestanemo s putujućom službom. Pronašli smo stan u gradu Pitivjeu, gde živi moja sestra Rut. Podružnica nas je ljubazno naimenovala za specijalne pionire, sa zahtevom u satima koji je prilagođen našim okolnostima.

Roza: Prva godina nakon što smo prestali s putujućom službom bila mi je jako teška. Za mene je to bila tako drastična promena da sam se osećala beskorisno. Tada sam rekla sebi: ’Još uvek možeš da koristiš svoje vreme i snagu koju imaš služeći kao pionir.‘ Sada sam srećna što mogu da sarađujem s pionirima iz naše skupštine.

Jehova se uvek brinuo o nama

Marijan: Veoma sam zahvalan Jehovi što je u proteklih 48 godina Roza bila uz mene. Tokom svih ovih godina putujuće službe, ona mi je bila velika podrška. Nijednom je nisam čuo da kaže: ’Volela bih da se skrasimo i da imamo svoj dom.‘

Roza: Ponekad bi mi neki rekli: „To kako vi živite nije normalan način života. Uvek ste s drugim ljudima.“ Ali šta je „normalan način života“? Mi često oko sebe gomilamo stvari koje nas mogu ometati u duhovnim aktivnostima. A u stvari ono što nam je zaista potrebno jeste dobar krevet, hrana i još nekoliko  neophodnih stvari. Kao pioniri, u materijalnom pogledu smo imali vrlo malo, ali ipak smo imali sve što nam je bilo potrebno da bismo vršili Jehovinu volju. Ponekad su me pitali: „Šta ćete raditi kada ostarite, a nemate ni svoju kuću ni penziju?“ Tada bih im citirala reči iz Psalma 34:10: „Koji se njega [Jehove] boje ništa im ne nedostaje“. Jehova se uvek brinuo o nama.

Marijan: I te kako! Štaviše, Jehova nam je davao i više nego što nam je bilo potrebno. Na primer, 1958. sam izabran da predstavljam našu pokrajinu na međunarodnom kongresu u Njujorku. Međutim, nismo imali sredstava da kupimo kartu za Rozu. Jedne večeri nam je jedan brat dao kovertu na kojoj je pisalo „Njujork“. Novac koji smo dobili na poklon omogućio je Rozi da putuje sa mnom!

Roza i ja uopšte ne žalimo zbog toga što smo tolike godine proveli u službi Jehovi. Nismo ništa izgubili a dobili smo sve — ispunjen i srećan život u punovremenoj službi. Jehova je tako divan Bog. Naučili smo da se potpuno uzdamo u njega, i još više smo ga zavoleli. Neka naša hrišćanska braća dala su svoj život kako bi ostala verna. Međutim, ja verujem da osoba može i postepeno da žrtvuje svoj život, tokom godina. To je ono što smo se Roza i ja sve do sad trudili da radimo, a odlučni smo da tako nastavimo i ubuduće.

[Fusnota]

[Slika na 20. strani]

Fransoaz i Ana Šumiga i njihova deca Stefani, Stefan, Melani i Marijan, oko 1930. Marijan stoji na stolici.

[Slika na 22. strani]

Gore: Nuđenje biblijskih publikacija na tezgi u Armentjeu, na severu Francuske, 1950.

[Slika na 22. strani]

Levo: Stefan Behunik s Marijanom 1950.

[Slika na 23. strani]

Marijan i Roza dan pre venčanja

[Slika na 23. strani]

Roza (prva sleva) i njena partnerka u pionirskoj službi, Iren (četvrta sleva), 1951, najavljuju kongres

[Slika na 23. strani]

U pokrajinskoj službi, prevozno sredstvo uglavnom je bio bicikl