Lojalni i postojani i nekad i sad

Na jugu Poljske, blizu granice sa Slovačkom i Češkom, nalazi se gradić po imenu Visla. Iako možda nikada nisi čuo za Vislu, svim pravim hrišćanima će istorija ovog mesta sigurno biti izuzetno zanimljiva. Ta istorija je prožeta primerima besprekornosti prema Jehovi i revnosti za njegovo obožavanje. Na koji način?

VISLA je smeštena u prelepoj planinskoj oblasti, gde priroda pruža prekrasne prizore. Nekoliko brzaka i dva potoka ulivaju se u reku Vislu koja vijuga kroz doline i planine obrasle šumama. Zbog srdačnih meštana i jedinstvene klime, Visla je postala popularan zdravstveni centar, zimsko odmaralište i mesto za letnje godišnje odmore.

Izgleda da je prva naseobina pod ovim imenom osnovana 1590-ih godina. Sagrađena je pilana i ubrzo je na planinskim proplancima bilo naseljenika koji su gajili ovce i stoku i obrađivali zemlju. Međutim, ovi jednostavni ljudi našli su se u vrtlogu religioznih promena. Na ovo područje su dosta uticale religiozne reforme koje je pokrenuo Martin Luter i, kako kaže pisac Andžej Otčik, luteranstvo je postalo „državna religija 1545. godine“. Pa ipak, Tridesetogodišnji rat i Kontrareformacija koja je usledila, drastično su promenili situaciju. Otčik dalje kaže: „Godine 1654, protestantima su sve crkve bile oduzete, službe su im zabranjene, a Biblije i druge religiozne knjige zaplenjene.“ No i pored toga, veći deo lokalnog stanovništva i dalje su ostali luterani.

Prvo seme biblijske istine

Srećom, mnogo važnija religiozna reformacija tek je trebalo da usledi. Godine 1928, dva revna Istraživača Biblije,  kako su se Jehovini svedoci tada zvali, posejala su prvo seme biblijske istine. U Vislu je iduće godine došao Jan Gomola, noseći fonograf na kom je puštao snimljene biblijske govore. Zatim je otišao u obližnju dolinu gde je pronašao nekoga ko je pažljivo slušao — bio je to Andžej Raška, oniži, snažni brđanin koji je imao prijemljivo srce. Raška je odmah uzeo svoju Bibliju da bi proverio da li je tačno ono što je čuo s fonografa. Zatim je uzviknuo: „Brate moj, konačno sam pronašao istinu! Odgovore tražim još otkako sam u Prvom svetskom ratu bio u rovovima!“

Pun oduševljenja, Raška je odveo Gomolu kod svojih prijatelja, Jeržija i Andžeja Pilha, koji su povoljno reagovali na poruku o Kraljevstvu. Andžej Tirna, koji je za biblijsku istinu saznao u Francuskoj, pomogao je ovim ljudima da prodube svoje spoznanje o Božjoj poruci. Ubrzo su se krstili. Da bi pomogla ovoj maloj grupi Istraživača Biblije u Visli, sredinom 1930-ih godina posećivala su ih braća iz okolnih gradova. Rezultati su bili zapanjujući.

Došlo je do velikog priliva novozainteresovanih osoba. Luteranske porodice iz tog kraja imale su naviku da kod kuće čitaju Bibliju. Stoga, kada su im pokazani uverljivi biblijski argumenti u pogledu doktrine o paklu i Trojstvu, mnogi su mogli da naprave razliku između istine i laži. Mnoge porodice su odlučile da se oslobode lažnih religioznih učenja. Tako je skupština u Visli rasla i do 1939. godine imala je oko 140 objavitelja. Međutim, iznenađujuće je to što većina odraslih u skupštini nije bila krštena. „To nije značilo da ti nekršteni objavitelji nisu umeli da zauzmu stav za Jehovu“, kaže Helena, koja je tad već bila Svedok. Ona još dodaje: „Pokazali su svoju besprekornost na ispitima vere koji su uskoro usledili.“

Kako je bilo s decom? Ona su uvidela da su njihovi roditelji pronašli istinu. Franćišek Branc kaže: „Kada je moj otac ustanovio da je pronašao istinu, počeo je da je usađuje u mene i mog brata. Tada sam imao osam godina, a moj brat deset. Tata bi nam postavljao jednostavna pitanja kao što su: ’Ko je Bog i kako se zove? Šta znaš o Isusu Hristu?‘ Trebalo je da zapišemo odgovore i da ih podupremo biblijskim stihovima.“ Drugi Svedok kaže: „Moji roditelji su se spremno odazvali na poruku o Kraljevstvu i 1940. godine napustili su Luteransku crkvu, zbog čega sam u školi trpeo progonstvo i dobijao batine. Zahvalan sam roditeljima što su u mene usadili biblijska načela. To je bila ključna stvar koja mi je pomogla da preživim ta teška vremena.“

 Vera na ispitu

Po izbijanju Drugog svetskog rata, nacisti su okupirali to područje i bili su rešeni da iskorene Jehovine svedoke. Prvo je odraslima — naročito očevima — bilo ponuđeno da potpišu da se izjašnjavaju kao Nemci, što bi im donelo određene privilegije. Svedoci su odbili da podrže naciste. Mnoga braća i zainteresovane osobe koji su bili sposobni za vojsku suočili su se s dilemom: da li da se priključe vojsci, ili da ostanu potpuno neutralni, ali da zbog toga budu strogo kažnjeni. Andžej Šalbot, koga je Gestapo uhapsio 1943, objašnjava: „One koji su odbili vojnu službu slali su u koncentracione logore, uglavnom u Aušvic. Još nisam bio kršten, ali znao sam za Isusove ohrabrujuće reči koje su zapisane u Mateju 10:28, 29. Znao sam da Jehova može da me vrati u život ako umrem zbog vere u njega.“

Početkom 1942, nacisti su uhapsili 17 braće iz Visle. U roku od tri meseca u Aušvicu je umrlo njih 15. Kako je to uticalo na Svedoke koji su ostali u Visli? Umesto da se odreknu svoje vere, to ih je podstaklo da se nepokolebljivo drže Jehove! Tokom narednih šest meseci broj objavitelja u Visli se udvostručio. Ubrzo je usledilo još hapšenja. Hitlerov neumoljivi gnev osetilo je ukupno 83 osobe, uključujući i braću, zainteresovane osobe i decu. Njih 53 bilo je poslato u koncentracione logore (uglavnom u Aušvic) ili primorano da radi u rudnicima i kamenolomima u Poljskoj, Nemačkoj i Češkoj.

Lojalni i postojani

U Aušvicu su nacisti pokušavali da namame Svedoke da se odreknu svoje vere tako što su im nudili mogućnost da odmah budu oslobođeni. Jedan SS-stražar je rekao jednom bratu: „Kad bi samo potpisao da se odričeš Istraživača Biblije, oslobodili bismo te i mogao bi da odeš kući.“ Ta ponuda mu je ponovljena mnogo puta, ali on nije učinio kompromis već je ostao veran Jehovi. Zbog toga su ga batinali, izrugivali mu se i bio je primoran da radi u Aušvicu i u Mitelbau-Dori u Nemačkoj. Neposredno pre oslobođenja, ovaj brat je za dlaku izbegao smrt kada je bio bombardovan logor u kom je bio zarobljen.

Pavel Šalbot, Svedok koji je nedavno preminuo, jednom je ispričao: „Gestapo bi me tokom saslušavanja uvek iznova pitao zašto odbijam da stupim u nemačku vojsku i da kažem ’hajl Hitler‘.“ Nakon što je objasnio biblijsku osnovu za svoju hrišćansku neutralnost, bio je osuđen na rad u fabrici oružja. „Savest mi naravno nije dozvolila da prihvatim taj posao, pa su me poslali da radim u rudniku.“ Ostao je veran uprkos svemu tome.

Oni koji nisu bili zatvoreni — žene i deca — u Aušvic su slali pakete s hranom. „Preko leta smo u šumi brali borovnice i razmenjivali ih za žito“, kaže jedan brat koji je tada bio mlad. „Sestre su pekle kiflice i potapale ih u mast. Te kiflice smo onda slali zatvorenim suvernicima.“

Sve u svemu, iz Visle je na prinudni rad u koncentracione logore bilo  poslato 53 odraslih Svedoka. Njih 38 je umrlo.

Mlađa generacija

Deca Jehovinih svedoka takođe su iskusila represivne mere nacista. Neka deca su s majkama bila poslata u privremene logore u Češkoj. Druga su bila odvojena od roditelja i poslata u zloglasni dečji logor u Lođu.

Troje od njih priseća se: „U prvoj grupi koja je bila poslata u Lođ, Nemci su odveli nas desetoro. Imali smo između pet i devet godina. Hrabrili smo jedni druge tako što smo se molili i razgovarali o Bibliji. Nije bilo lako izdržati.“ Sva ta deca su se 1945. vratila kući. Bila su živa ali jako mršava i imala su traume. Pa ipak, ništa nije moglo slomiti njihovu besprekornost.

Šta se zatim događalo?

Dok se Drugi svetski rat primicao kraju, Svedoci iz Visle još uvek su bili jaki u veri i spremni da revno i odlučno nastave s propovedanjem. Grupe braće posećivale su ljude koji su živeli u mestima koja su od Visle bila udaljena i do 40 kilometara, propovedajući i distribuišući biblijsku literaturu. „Ubrzo su u tom gradu osnovane tri aktivne skupštine“, kaže Jan Kžok. Međutim, religiozna sloboda nije trajala dugo.

Komunistička vladavina, koja je zamenila nacističku, 1950. godine zabranila je aktivnost Jehovinih svedoka u Poljskoj. Braća su zato morala da budu snalažljiva u službi. Ponekad su posećivali ljude kod njihovih kuća pod izgovorom da žele da kupe stoku ili žito. Hrišćanski sastanci su se obično održavali noću i to u malim grupama. Pa ipak, agentima bezbednosti pošlo je za rukom da uhapse mnoge Jehovine obožavaoce, optužujući ih da rade za stranu obaveštajnu službu — što je bila potpuno neosnovana optužba. Neki službenici su se sarkastično obraćali Pavelu Pilhu, govoreći mu: „Hitler te nije slomio, ali mi hoćemo.“ Uprkos tome, ostao je lojalan Jehovi i odslužio zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina. Kada je nekoliko mlađih Svedoka odbilo da potpiše jedan socijalistički politički dokument, bili su izbačeni iz škole i otpušteni s posla.

Jehova je i dalje bio s njima

Godine 1989. politička klima se promenila i Jehovini svedoci su u Poljskoj bili zakonski priznati. Postojani obožavaoci Jehove iz Visle postali su još aktivniji, što se vidi po broju pionira, to jest punovremenih slugu. Oko 100 braće i sestara koji su stupili u pionirsku službu potiču iz ovog područja. Zato uopšte ne čudi što je ovaj grad dobio nadimak Fabrika pionira.

U vezi s podrškom koju je Bog davao svojim slugama u prošlosti u Bibliji piše sledeće: „Da sa nama nije bio Jehova kad ustaše na nas ljudi, žive bi nas progutali“ (Psalam 124:2, 3). U današnjem vremenu, uprkos tome što vladaju ravnodušnost i nemoral, Jehovini obožavaoci iz Visle nastoje da ostanu besprekorni i zbog toga imaju mnogo blagoslova. Mnoge generacije Svedoka iz tog područja mogu reći da je istinita sledeća izjava apostola Pavla: „Ako je Bog za nas, ko će biti protiv nas?“ (Rimljanima 8:31).

[Slika na 26. strani]

Emilija Kžok je sa svojom decom Helenom, Emilijom i Janom bila poslata u privremeni logor u Češkoj

[Slika na 26. strani]

Pavel Šalbot je bio poslat da radi u rudniku kada je odbio da stupi u vojnu službu

[Slika na 27. strani]

Delo u Visli je napredovalo uprkos tome što su neka braća bila poslata u Aušvic i tamo umrla

[Slika na 28. strani]

Pavel Pilh i Jan Polok bili su odvedeni u logor za decu u Lođu

[Izvor slike na 25. strani]

Bobice i cveće: © R.M. Kosinscy / www.kosinscy.pl