Životna priča

Odlučno smo zastupali Božju Vladavinu

ISPRIČAO MIHAL ŽOBRAK

Nakon što sam mesec dana proveo u samici, bio sam izveden pred islednika. Ubrzo je sav pocrveneo i počeo da viče: „Vi ste špijuni! Američki špijuni!“ Šta ga je toliko razljutilo? Upravo me je upitao kojoj religiji pripadam, na šta sam odgovorio: „Ja sam Jehovin svedok.“

OVO se dogodilo pre više od pola veka. Zemlja u kojoj sam živeo u to vreme bila je pod komunističkom vladavinom. Međutim, mnogo pre toga već smo se suočili sa žestokim protivljenjem našem hrišćanskom obrazovnom delu.

Osetili smo žestinu rata

Imao sam osam godina kada je 1914. počeo Prvi svetski rat. U to vreme je moje selo Zalužice bilo pod vlašću Austro-Ugarske monarhije. Rat nije samo poremetio situaciju u svetu već je i naprasno prekinuo moje detinjstvo. Moj otac je poginuo već prve godine rata. To je moju majku, moje dve mlađe sestre i mene ostavilo u krajnjoj bedi. Budući da sam bio najstarije dete, i jedino muško u kući, imao sam mnogo posla na našoj maloj farmi i oko kuće. Od malena sam bio veoma religiozan. Sveštenik u našoj reformističkoj (kalvinističkoj) crkvi čak me je zamolio da ga menjam i poučavam drugove u školi kada on nije tu.

Odahnuli smo kada se 1918. godine Veliki rat završio. Austro-Ugarska monarhija se raspala i mi smo postali državljani Čehoslovačke. Ubrzo su se vratili kući mnogi koji su iz našeg područja otišli u Sjedinjene Države. Među njima je bio i Mihal Petrik, koji je 1922. došao u naše selo. Jednom je posetio jednu porodicu  u komšiluku i tom prilikom smo pozvani i moja majka i ja.

Božja vladavina nam postaje stvarna

Mihal je bio Istraživač Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, i govorio je o važnim biblijskim pitanjima koja su me zainteresovala. Najinteresantnije među njima bilo je dolazak Jehovinog Kraljevstva (Danilo 2:44). Kada je rekao da će se iduće nedelje u selu Zahor održati jedan hrišćanski sastanak, odlučio sam da odem. Ustao sam u četiri sata ujutru i pešice otišao do jednog rođaka, koji je živeo osam kilometara daleko, da bih pozajmio bicikl. Nakon što sam zakrpio probušenu gumu, prešao sam još 24 kilometra do sela Zahor. Nisam znao gde će se održati taj sastanak, pa sam polako išao jednom ulicom. Zatim sam prepoznao pesmu Kraljevstva koja je dopirala iz jedne kuće. Srce mi je zaigralo od radosti. Ušao sam u tu kuću i objasnio zašto sam došao. Bio sam pozvan da doručkujem s porodicom koja je tu živela i nakon toga su me poveli na sastanak. Iako sam pešice i biciklom na povratku kući prevalio više od 30 kilometara, uopšte nisam osećao umor (Isaija 40:31).

Oduševila su me jasna, biblijska objašnjenja koja su imali Jehovini svedoci. Mogućnost potpunog i zadovoljavajućeg života pod Božjom vladavinom dirnula mi je srce (Psalam 104:28). Majka i ja smo odlučili da napišemo pismo crkvi u kom smo izjavili da istupamo iz nje. Zbog toga su počele da kruže mnoge priče po selu. Neki ljudi jedno vreme nisu hteli ni da razgovaraju s nama, ali mi smo imali dobro društvo mnogih Svedoka iz našeg kraja (Matej 5:11, 12). Ubrzo posle toga krstio sam se u reci Uh.

Služba postaje naš način života

Koristili smo svaku priliku da propovedamo o Jehovinom Kraljevstvu (Matej 24:14). Posebno smo se usredsredili na dobro organizovano grupno svedočenje nedeljom. Ljudi su tada uglavnom rano ustajali zbog čega smo prilično rano mogli da započnemo sa službom. Kasnije u toku tog dana bio je održavan sastanak za javnost. Biblijski učitelji su govorili gotovo bez ikakvih beleški. Uzimali su u obzir broj zainteresovanih ljudi, njihovo religiozno poreklo i pitanja koja su ih zanimala.

Biblijske istine koje smo propovedali otvorile su oči mnogim iskrenim ljudima. Ubrzo nakon što sam se krstio, propovedao sam u selu Trhovište. Razgovarao sam s jednom veoma ljubaznom gospođom, po imenu Zuzana Moskal. Ona i njena porodica su bili kalvinisti, baš kao i ja nekada. I pored toga što je dobro poznavala Bibliju, nije imala odgovore na mnoga biblijska pitanja. Sat vremena smo razgovarali i ostavio sam joj knjigu Harfa Božja. a

Porodica Moskal je ubrzo u svoje redovno čitanje Biblije uključila i čitanje knjige Harfa. Više porodica iz tog sela pokazalo je zanimanje i počelo da dolazi na naše sastanke. Njihov kalvinistički sveštenik ih je strogo upozorio da ne kontaktiraju s nama i da ne čitaju našu literaturu. Onda su neke zainteresovane osobe predložile svešteniku da dođe na naš sastanak i u otvorenoj debati opovrgne naša učenja.

Sveštenik je došao, ali nije uspeo da dokaže svoja učenja nijednim argumentom iz Biblije. Da bi se odbranio, rekao je: „Ne možemo da verujemo svemu što piše u Bibliji. Nju su napisali ljudi, i religiozna pitanja se mogu objasniti i na druge načine.“ Ovo je za mnoge bila prekretnica. Neki su rekli svešteniku da, ukoliko on ne veruje Bibliji, oni više neće dolaziti da slušaju njegove propovedi. Tako su raskinuli veze s Kalvinističkom crkvom i oko 30 ljudi iz sela zauzelo je čvrst stav za biblijsku istinu.

 Propovedanje dobre vesti o Kraljevstvu postalo je naš način života, tako da je sasvim prirodno to što sam za životnog saputnika tražio nekoga ko potiče iz duhovno jake porodice. Jedan od mojih saradnika u službi bio je i Jan Petruška, koji je istinu upoznao u Sjedinjenim Državama. Njegova ćerka Marija je ostavila utisak na mene zato što je bila spremna da svedoči svakome, baš kao i njen otac. Venčali smo se 1936, i Marija je 50 godina bila moj verni saradnik, sve dok nije umrla 1986. Godine 1938, dobili smo našeg sina jedinca, Edvarda. Tada je već bilo očigledno da će Evropu zahvatiti još jedan rat. Kako će to uticati na naše delo?

Naša hrišćanska neutralnost na ispitu

Kada je počeo Drugi svetski rat, Slovačka, koja je postala zasebna država, bila je pod uticajem nacista. Pa ipak, vlada nije preduzimala ništa konkretno protiv Jehovinih svedoka kao organizacije. Naravno, morali smo da radimo u tajnosti, a literatura nam je bila cenzurisana. I pored toga, oprezno smo nastavili sa svojim aktivnostima (Matej 10:16).

Rat se rasplamsavao i ja sam bio regrutovan u vojsku, iako sam imao više od 35 godina. Zbog hrišćanske neutralnosti odbio sam da učestvujem u ratu (Isaija 2:2-4). Srećom, pre nego što su vlasti odlučile šta će sa mnom, svi koji su bili mojih godina bili su oslobođeni.

Znali smo da je našoj braći koja su živela u gradovima daleko teže da dođu do stvari potrebnih za život nego nama na selu. Želeli smo da podelimo ono što smo imali (2. Korinćanima 8:14). Zato bismo uzeli hrane koliko god smo mogli da ponesemo i putovali više od 500 kilometara u Bratislavu. Veze hrišćanskog prijateljstva i ljubavi koje smo stvorili tokom tih ratnih godina podržavale su nas tokom teških godina koje su usledile.

Kako smo dobili potrebno ohrabrenje

Slovačka je posle Drugog svetskog rata ponovo postala deo Čehoslovačke. Od 1946. do 1948, Jehovini svedoci iz Čehoslovačke održavali su kongrese ili u Brnu ili u Pragu. Mi iz istočne Slovačke putovali smo posebnim vozovima koji su bili namenjeni za delegate kongresa. Ti vozovi bi se mogli nazvati raspevanim vozovima, jer smo pevali duž čitavog puta (Dela apostolska 16:25).

U posebnom sećanju mi je ostao kongres koji je 1947. održan u Brnu, jer su tom  prilikom prisustvovala tri hrišćanska nadglednika iz svetske centrale, uključujući i brata Natana H. Nora. Da bismo najavili javno predavanje, mnogi od nas su šetali gradom noseći na grudima i leđima table na kojima je bila ispisana tema predavanja. Našem sinu Edvardu, koji je tada imao samo devet godina, bilo je veoma krivo što on to nije mogao da radi. Zato su braća napravila manje znake i to ne samo za njega već i za ostalu decu. Ova grupa mladih je izuzetno lepo najavila govor!

U februaru 1948. na vlast su došli komunisti. Znali smo da je samo pitanje vremena kada će vlada preduzeti korake da ograniči našu službu. U Pragu je u septembru 1948. održan kongres i nije nam bilo svejedno dok smo očekivali još jednu zabranu javnog okupljanja, posle samo tri godine slobode sastajanja. Pre završetka kongresa, usvojili smo jednu rezoluciju, koja je delimično glasila ovako: „Mi Jehovini svedoci koji smo se ovde okupili... rešeni smo da u još većoj meri obavljamo ovu vrsnu službu i da, uz Gospodovu naklonost, istrajemo u njoj u vreme kušnji, i da s još većim žarom objavljujemo jevanđelje o Božjem kraljevstvu.“

’Državni neprijatelji‘

Samo dva meseca posle tog kongresa u Pragu, tajna policija je izvršila raciju u Betelu blizu Praga. Zaplenili su imovinu, konfiskovali svu literaturu koju su našli i uhapsili sve betelite kao i još neku braću. Ali to je bio tek početak.

U noći između 3. i 4. februara 1952, pripadnici službe bezbednosti preplavili su zemlju i uhapsili preko 100 Svedoka. Među njima sam bio i ja. Oko tri sata ujutru policija je probudila moju porodicu. Bez ikakvog objašnjenja, zamolili su me da pođem s njima. Ruke su mi vezane lisicama, stavljen mi je povez preko očiju i zajedno s još nekoliko osoba ušao sam u zadnji deo kamiona. Završio sam u samici.

Čitavih mesec dana niko nije razgovarao sa mnom. Jedina osoba koju sam viđao bio je stražar koji mi je kroz jedan otvor na vratima doturao oskudne obroke. Onda sam bio izveden pred islednika koji je pomenut na početku. Nazvao me je špijunom i zatim dodao: „Religija je znak neznanja. Nema Boga! Ne možemo vam dozvoliti da zavaravate našu radničku klasu. Ili ćete visiti na vešalima ili trunuti u zatvoru. Kad bi se čak i vaš Bog pojavio ovde i njega bismo ubili!“

Pošto su vlasti znale da ne postoji neki konkretan zakon koji zabranjuje našu aktivnost, želeli su da redefinišu našu aktivnost kako bi odgovarala postojećim zakonima, i to tako što su nas prikazivali kao „državne neprijatelje“ i strane špijune. Da bi to uspeli, trebalo je da nas slome i nateraju da „priznamo“ lažne optužbe. Nakon ispitivanja te noći nisu mi dozvolili da spavam. Za nekoliko sati su me ponovo ispitivali. Ovoga puta islednik je hteo da potpišem sledeću izjavu: „Ja, kao neprijatelj naroda demokratske Čehoslovačke nisam se pridružio [zemljoradničkoj zadruzi] zato što sam čekao Amerikance.“ Odbio sam da potpišem tu laž i zbog toga su me strpali u ćeliju.

 Bilo mi je zabranjeno da spavam, legnem, pa čak i da sedim. Mogao sam jedino da stojim ili da šetam. Kada bih se umorio, legao bih na betonski pod. Onda bi me stražari ponovo odveli u islednikovu kancelariju. „Hoćeš li sada da potpišeš?“, upitao je islednik. Kada sam ponovo odbio, udario me je u lice. Počeo sam da krvarim. On je onda promumlao stražarima: „Hoće da se ubije. Stavite ga pod neprestani nadzor!“ Ponovo su me vratili u samicu. Tokom šest meseci takva ispitivanja ponavljala su se mnogo puta. Nikakva ideološka ubeđivanja niti pokušaji da me nateraju da priznam da sam državni neprijatelj nisu oslabila moju rešenost da ostanem besprekoran pred Jehovom.

Mesec dana pre nego što je trebalo da izađem pred sud, iz Praga je došao tužilac koji je ispitivao svakoga od nas 12 braće. Mene je upitao: „Šta bi uradio ako bi Zapadni imperijalisti napali našu zemlju?“ „Isto što i onda kada su ovu zemlju napali Hitler i Sovjetski Savez. Nisam se borio tada i neću se boriti ni sada zato što sam hrišćanin i zbog toga sam neutralan.“ On mi je onda rekao: „Ne možemo da tolerišemo Jehovine svedoke. Nama trebaju vojnici u slučaju da nas napadnu Zapadni imperijalisti, i trebaju nam vojnici koji će osloboditi našu radničku klasu na Zapadu.“

Dana 24. jula 1953, sprovedeni smo u sudnicu. Jedan za drugim, svih 12 nas bili smo izvedeni pred sudsko veće. Iskoristili smo tu priliku da damo svedočanstvo o našoj veri. Nakon što smo odgovorili na lažne optužbe koje su bile iznesene protiv nas, jedan advokat je ustao i rekao: „Mnogo puta sam bio u ovoj sudnici. Obično bude mnogo priznanja, pokajanja i čak suza. Ali ovi ljudi će odavde izaći mnogo jači nego što su bili kad su ušli.“ Na kraju je svih 12 nas proglašeno krivim za kovanje zavere protiv države. Bio sam osuđen na tri godine zatvora i država je zaplenila svu moju imovinu.

Starost me nije zaustavila

Po povratku kući još uvek sam bio pod prismotrom tajne policije. I pored toga, vratio sam se svojim teokratskim aktivnostima i bilo mi je povereno da u duhovnom pogledu nadgledam skupštinu. Iako nam je bilo dopušteno da živimo u našoj konfiskovanoj kući, ona nam je zakonski bila vraćena tek posle 40 godina, nakon pada komunizma.

Moj boravak u zatvoru nije i poslednje takvo iskustvo u mojoj porodici. Kući sam bio tek tri godine kada je Edvard bio regrutovan da služi vojsku. On je zbog svoje biblijski školovane savesti to odbio i bio je zatvoren. Godinama kasnije, čak je i moj unuk Peter prošao kroz slično iskustvo iako je bio slabog zdravlja.

Godine 1989, komunistički režim u Čehoslovačkoj je pao. Koliko sam samo bio srećan kada sam nakon četiri decenije zabrane mogao slobodno da propovedam od kuće do kuće! (Dela apostolska 20:20). U tome sam učestvovao sve dok mi je zdravlje to dozvoljavalo. Sada kada imam 98 godina, zdravlje mi nije kao nekad, ali srećan sam što još uvek mogu da svedočim ljudima o Jehovinim veličanstvenim obećanjima za budućnost.

Mogu da nabrojim 12 vladara iz pet država koji su vladali nad mojim rodnim gradom. Bili su tu diktatori, predsednici i jedan kralj. Niko od njih nije pružio trajno rešenje za probleme s kojima su se suočavali ljudi nad kojima su vladali (Psalam 146:3, 4). Zahvalan sam Jehovi što mi je dopustio da ga upoznam tako rano u svom životu. Zato mi je pošlo za rukom da razumem šta će sve učiniti pomoću Mesijanskog Kraljevstva i da izbegnem isprazan život u kom nema Boga. Najbolju vest propovedam već više od 75 godina i to mi pruža smisao u životu, zadovoljstvo i predivnu nadu u večni život na zemlji. Šta bih više mogao da poželim? b

[Fusnote]

[Slika na 26. strani]

Kratko nakon našeg venčanja

[Slika na 26. strani]

Sa Edvardom početkom 1940-ih

[Slika na 27. strani]

Najavljivanje kongresa u Brnu, 1947.