Životna priča

Pouzdanje u Jehovinu brigu punu ljubavi

ISPRIČALA ANA DENC TURPIN

„Ti si jedno veliko ’ZAŠTO‘!“, rekla mi je majka sa osmehom. Dok sam bila mala, roditelje sam obasipala pitanjima. Ali otac i majka me nikada nisu grdili zbog moje dečje znatiželje. Umesto toga, naučili su me da razmišljam i da sama donosim odluke na temelju biblijski školovane savesti. Ispostavilo se da je takva pouka bila veoma dragocena! Imala sam 14 godina kada su nacisti jednog dana odveli moje voljene roditelje i nikada ih više nisam videla.

MOJ otac, Oskar Denc, i majka Ana Marija, živeli su u Lerahu, gradu u Nemačkoj blizu granice sa Švajcarskom. U mladosti su se aktivno bavili politikom, tako da su ih ljudi u gradu znali i poštovali. Međutim, 1922, ubrzo po njihovom venčanju, moji roditelji su promenili stav prema politici i ciljeve u životu. Majka je počela da proučava Bibliju sa Istraživačima Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali, i bila je oduševljena kada je saznala da će Božje Kraljevstvo uspostaviti mir na zemlji. Otac se ubrzo pridružio majci u proučavanju i počeli su da posećuju sastanke Istraživača Biblije. Otac je za Božić te godine majci čak poklonio knjigu za proučavanje Biblije, Harfa Božja. Ja sam se rodila 25. marta 1923. i bila sam jedino dete.

Za naš porodični život vežu me izuzetno drage uspomene — sećam se naših letnjih šetnji po mirnim  švarcvaldskim šumama i majčinih pouka o vođenju domaćinstva! Još uvek mogu da je zamislim kako stoji u kuhinji i nadgleda svog malog kuvara. Što je najvažnije, roditelji su me naučili da volim Jehovu Boga i da se uzdam u njega.

Naša skupština se sastojala od četrdesetak revnih objavitelja Kraljevstva. Moji roditelji su vrlo vešto stvarali prilike da govore o Kraljevstvu. Zahvaljujući svojoj ranijoj angažovanosti u društvu, bili su opušteni i ljudi su ih rado slušali. Kada sam imala sedam godina i sama sam poželela da propovedam od vrata do vrata. Prvog dana u službi, sestra s kojom sam išla dala mi je neku literaturu, pokazala na kuću i jednostavno rekla: „Idi i vidi da li ih ovo zanima.“ Godine 1931. bili smo na kongresu Istraživača Biblije u Bazelu u Švajcarskoj. Moji roditelji su se tamo krstili.

Najpre previranja, a zatim tiranija

U Nemačkoj je tih dana bilo mnogo previranja i razne političke stranke su se obračunavale na ulicama. Jedne noći su me probudili krici koji su dopirali iz susedne kuće. Dva dečaka tinejdžerskog uzrasta vilama su ubili svog brata zato što se nisu slagali s njegovim političkim stavovima. Izuzetno se povećala i netrpeljivost prema Jevrejima. U školi je jedna devojčica morala sama da stoji u ćošku samo zato što je bila Jevrejka. Bilo mi je veoma žao nje, ali nisam ni slutila da ću uskoro i sama saznati kako je to kada te drugi izbegavaju.

Dana 30. januara 1933, Adolf Hitler je postao kancelar Nemačke. Iz daljine smo posmatrali naciste kako na zgradi opštine trijumfalno podižu zastavu s kukastim krstom. U školi nas je naš oduševljeni učitelj učio da kažemo „hajl Hitler!“. Tog popodneva sam rekla ocu za to. Bio je uznemiren. „Ne sviđa mi se to“, rekao je. „’Hajl‘ znači spasenje. Ako bismo rekli ’hajl Hitler‘, to bi značilo da spasenje očekujemo od njega a ne od Jehove. Mislim da to nije ispravno, ali sama odluči šta ćeš uraditi.“

Školski drugovi su počeli da me izbegavaju zato što sam odlučila da ne pozdravljam Hitlera. Neki dečaci su me čak i udarali kada nastavnici nisu gledali. Na kraju su me oni ipak ostavili na miru, ali neke drugarice su mi rekle da su im očevi zabranili da se igraju sa mnom. Bila sam previše opasna.

 Dva meseca posle preuzimanja vlasti u Nemačkoj, nacisti su zabranili delo Jehovinih svedoka jer su navodno opasni po državu. Zatvorili su podružnicu u Magdeburgu i zabranili naše sastanke. Pa ipak, zahvaljujući tome što smo živeli blizu granice, otac je za nas nabavio dozvole kako bismo mogli prelaziti preko granice i ići u Bazel, gde smo nedeljom išli na sastanke. Često je govorio da bi voleo da i druga braća u Nemačkoj mogu da dobijaju tu duhovnu hranu jer bi im to pomoglo da se hrabro suoče sa onim što ih čeka.

Opasni izleti

Nakon zatvaranja podružnice u Magdeburgu, Julius Rifel, koji je nekada tamo služio, došao je u Lerah, gde je inače rođen, da bi organizovao ilegalno delo propovedanja. Otac se odmah ponudio da pomogne. Majci i meni je objasnio da je pristao da pomogne oko prenošenja biblijske literature iz Švajcarske u Nemačku. Rekao je da će to biti veoma opasno i da bi mogao biti uhapšen u svako doba. Nije želeo da osećamo da i mi moramo da se uključimo u to jer je znao da će i za nas to biti opasno. Majka je odmah rekla: „Uz tebe sam.“ Oboje su me pogledali i rekla sam: „I ja sam s vama!“

Majka je isheklala jednu torbicu veličine otprilike kao Kula stražara. Literaturu bi stavila u otvor na jednoj strani torbice, i zatim bi taj otvor zašila. U očevoj odeći je napravila tajne džepove, a napravila je i dva pojasa u kojima smo ona i ja tajno mogle da nosimo mala sredstva za proučavanje Biblije. Odahnuli bismo i zahvalili Jehovi svaki put kada bismo doneli kući naše tajno blago. Literaturu smo krili na tavanu.

Nacisti u početku uopšte nisu sumnjali na nas. Nisu nas ispitivali niti su pretraživali našu kuću. I pored toga, odlučili smo da u slučaju opasnosti upozorimo braću pomoću jedne šifre — 4711; to je bilo ime jedne poznate kolonjske vode. Ako bi bilo opasno da dođu kod nas, upozorili bismo ih tako što bismo na neki način koristili taj broj. Otac im je takođe rekao da pre nego što dođu kod nas pogledaju prozore na dnevnoj sobi. Ako bi levi prozor bio otvoren, to bi značilo da nešto nije u redu i da ne treba da prilaze kući.

Tokom 1936. i 1937, Gestapo je sproveo masovna hapšenja i na hiljade Svedoka je završilo u zatvorima i koncentracionim logorima, gde se s njima postupalo na najokrutnije i najsvirepije načine. Podružnica u Bernu, u Švajcarskoj, počela je da sakuplja materijal, uključujući i izveštaje koji su prokrijumčareni iz logora, za knjigu pod naslovom Krstaški rat protiv hrišćanstva (Kreuzzug gegen das Christentum), u kojoj se govorilo o nacističkim zločinima. Preuzeli smo na sebe rizičan zadatak da prenosimo te tajne izveštaje preko granice  u Bazel. Da su nas nacisti uhvatili s tim veoma opasnim dokumentima, bili bismo zatvoreni istog trena. Plakala sam dok sam čitala o mukama koje su podnosila naša braća. Pa ipak, nisam se uplašila. Bila sam sigurna da će Jehova i moji roditelji, moji najbolji prijatelji, brinuti o meni.

Sa 14 godina sam završila školu i zaposlila se u jednoj prodavnici kućnih aparata. Na naša kurirska putovanja uglavnom smo odlazili kada otac nije radio, subotom posle podne ili nedeljom. U proseku smo išli svake druge sedmice. Izgledali smo kao i svaka druga porodica koja vikendom ide na izlet i stražari na granici nas nisu zaustavljali niti pokušavali da nas pretresu skoro četiri godine — sve do jednog dana u februaru 1938.

Otkriveni!

Nikada neću zaboraviti kako je izgledalo lice mog oca kada smo stigli na mesto nadomak Bazela gde smo preuzimali literaturu i videli veliku hrpu literature koja nas je čekala. Članovi jedne porodice koji su isto tako služili kao kuriri bili su uhapšeni i zato je trebalo da ponesemo više knjiga. Na granici smo bili sumnjivi jednom cariniku i on je naredio da nas pretresu. Kada su pronašli knjige, pod naoružanom stražom smo sačekali policiju. Dok smo se vozili s policijom, otac mi je stegnuo ruku i prošaputao: „Nemoj biti izdajnik. Nikoga nemoj odati!“ „Neću“, uverila sam ga. Po povratku u Lerah, odveli su mog voljenog oca. Tada sam ga poslednji put videla, a onda su se zatvorska vrata zatvorila za njim.

Ljudi iz Gestapoa su me ispitivali četiri sata, zahtevajući da im dam imena i adrese drugih Svedoka. Kada sam odbila, jedan islednik se razbesneo i zapretio mi: „Imamo mi i druge načine da te nateramo da pričaš!“ Ništa nisam odala. Onda su majku i mene odveli u našu kuću i prvi put je pretražili. Majku su odveli u pritvor, a mene su poslali kod tetke i poverili joj starateljstvo nada mnom, ne znajući da je i ona bila Svedok. Iako mi je bilo dopušteno da odlazim na posao, četvorica ljudi iz Gestapoa sedeli su u kolima koja su bila parkirana ispred kuće i pratili svaki moj korak, dok je jedan policajac patrolirao ulicom.

Nekoliko dana kasnije, za vreme ručka, izašla sam iz kuće i ugledala jednu mladu sestru kako biciklom ide prema meni. Dok se približavala, shvatila sam da će mi doturiti neki papirić. Čim sam ga uzela, okrenula sam se da vidim da li su ljudi iz Gestapoa videli šta sam uradila. Na moje iznenađenje, baš u tom trenutku nešto su se zasmejali i zabacili glave unazad!

Ta sestra mi je doturila poruku da tog poslepodneva odem kod njenih roditelja. Ali s obzirom na to da sam bila pod prismotrom ljudi iz Gestapoa, pitala sam se kako da to uradim a da njene roditelje ne izložim opasnosti? Pogledala sam u četvoricu agenata Gestapoa u kolima a onda u policajca koji je šetao ulicom gore-dole. Nisam znala šta da radim i gorljivo sam se molila Jehovi da mi pomogne. Odjednom, policajac je otišao do kola u kojima su bili ljudi iz Gestapoa i razgovarao s njima. Onda je ušao u kola i oni su otišli!

U tom momentu je došla moja tetka. Podne je već bilo prošlo. Pročitala je poruku i mislila je da treba da odemo do te kuće kao što je pisalo, pretpostavljajući da su braća organizovala da me odvedu u Švajcarsku. Kada smo stigle, ta porodica me je upoznala s jednim čovekom koga do tad nisam znala, Hajnrihom Rajfom. Rekao mi je da mu je drago što sam bezbedno došla i da je došao kako bi mi pomogao da pobegnem u Švajcarsku. Dao mi je pola sata da se nađem s njim u šumi.

Život u izgnanstvu

Bila sam sva uplakana kada sam se našla s bratom Rajfom, jer mi se srce cepalo pri pomisli da ostavljam svoje roditelje. Sve se desilo tako brzo. Posle  nekoliko trenutaka neizvesnosti, pomešali smo se s grupom turista i bezbedno prešli švajcarsku granicu.

Kada sam stigla u podružnicu u Bernu, saznala sam da su se tamošnja braća postarala da pobegnem. Ljubazno su mi dopustili da ostanem u Betelu. Radila sam u kuhinji i u tome sam baš uživala. Ali život u izgnanstvu padao mi je tako teško jer nisam znala šta će biti s mojim roditeljima, koji su bili osuđeni na po dve godine zatvora! Ponekad bi me tuga i zabrinutost savladali i tad bih se zaključala u kupatilo i plakala. Ali redovno sam se dopisivala s roditeljima i oni su me hrabrili da ostanem lojalna.

Pokrenuta primerom vere svojih roditelja, predala sam život Jehovi i krstila se 25. jula 1938. Posle godinu dana provedenih u Betelu, otišla sam da radim u Šanelazu gde je bila smeštena farma koju je kupila podružnica u Švajcarskoj da bi obezbedila hranu za betelsku porodicu i smestila braću koja su bežala od progonstva.

Kada su 1940. moji roditelji izdržali kazne, nacisti su im ponudili da ih oslobode ako se odreknu svoje vere. Držali su se čvrsto i bili su poslati u koncentracione logore; otac u Dahau, a majka u Ravensbrik. U zimu 1941, moja majka i druge Svedokinje u logoru odbile su da rade za vojsku. Po kazni, bile su primorane da 3 dana i 3 noći stoje na hladnoći, nakon čega su bile strpane u mračne ćelije i izgladnjivane 40 dana. Zatim su ih tukli. Majka je umrla 31. januara 1942, tri nedelje nakon što je bila divljački pretučena.

Otac je iz Dahaua bio premešten u Mauthauzen u Austriji. U tom logoru nacisti su sistematski ubijali zatvorenike izgladnjivanjem i teškim fizičkim radom. Međutim, šest meseci nakon što je majka umrla, nacisti su ubili i oca, ali na drugačiji način — medicinskim eksperimentima. Lekari u logoru koristili su ljude kao zamorčiće i namerno ih inficirali tuberkulozom. Posle toga, zatvorenicima bi u srce bila ubrizgana smrtonosna injekcija. U zvaničnom izveštaju stoji da je otac umro zbog „oslabljenog srčanog mišića“. Imao je 43 godine. Za ta brutalna ubistva saznala sam tek mesecima kasnije. I danas se rasplačem kada se setim mojih dragih roditelja. Međutim, kako tada tako i sada, teši me to što znam da su i otac i majka, koji su imali nebesku nadu, sigurni u Jehovinim rukama.

Posle Drugog svetskog rata, imala sam prednost da pohađam 11. razred Biblijske škole Gilead u Njujorku. Kakvo je samo zadovoljstvo bilo pet meseci se potpuno posvetiti proučavanju Pisma! Nakon što sam 1948. diplomirala, bila sam poslata u Švajcarsku da služim kao misionar. Nedugo nakon toga upoznala sam Džejmsa L. Turpina, vernog brata koji je završio peti razred Gileada. On je služio kao nadglednik prve podružnice u Turskoj.  Venčali smo se u martu 1951. i ubrzo smo saznali da ćemo postati roditelji! Preselili smo se u Sjedinjene Države gde se u decembru te godine rodila Marlin.

Džim i ja smo tokom godina nalazili veliku radost u službi za Kraljevstvo. Rado se sećam jedne osobe s kojom sam proučavala, mlade Kineskinje po imenu Peni, koja je zaista volela da proučava Bibliju. Krstila se i kasnije udala za Gaja Pirsa koji sada služi u Vodećem telu Jehovinih svedoka. Te drage osobe su doprinele tome da se popuni praznina koja je nastala kada sam izgubila svoje voljene roditelje.

Početkom 2004, braća u Lerahu, rodnom gradu mojih roditelja, sagradili su novu Dvoranu Kraljevstva u ulici Štih. U znak priznanja za ono što su uradili Jehovini svedoci, gradsko veće je odlučilo da se u čast mojih roditelja ime te ulice promeni u Dencštrase (Ulica Dencovih). U lokalnim novinama Badische Zeitung, u članku pod naslovom „U znak sećanja na ubijeni bračni par Denc: ulica dobila novo ime“, stajalo je da su moji roditelji „u koncentracionom logoru za vreme Trećeg rajha bili ubijeni zbog svoje vere“. Za mene je taj potez gradskog veća bio potpuno neočekivan, ali sam bila i veoma dirnuta.

Otac je imao običaj da kaže da treba da planiramo unapred kao da Armagedon neće doći za našeg života, ali da treba da živimo kao da će doći sutra — bio je to dragoceni savet koji sam uvek nastojala da primenjujem. Uravnotežiti strpljenje i željno iščekivanje nije uvek lako, posebno otkad zbog starosnih tegoba ne mogu da izlazim iz kuće. Pa ipak, nikad nisam posumnjala u sledeće obećanje koje je Jehova dao svim svojim vernim slugama: „Svim se srcem svojim uzdaj u Jehovu... Poznaj ga na svima putevima svojim, i on će ti staze tvoje uravniti“ (Poslovice 3:5, 6).

[Okvir/Slika na 29. strani]

DRAGOCENE REČI IZ PROŠLOSTI

Jedna žena koja živi u selu u blizini, posetila je Lerah tokom 1980-ih godina. Meštani su tada na određeno mesto iznosili stvari koje im nisu bile potrebne i ljudi su mogli da ih razgledaju i uzmu šta žele. Ta žena je našla jednu kutiju s priborom za šivenje i odnela je kući. Kasnije je na dnu te kutije našla fotografije neke devojčice i pisma napisana na papirima koji su poticali iz koncentracionog logora. Ta pisma su je zainteresovala i zapitala se ko je ta devojčica s kikama.

Jednog dana 2000. godine, ta žena je u novinama videla članak o jednoj istorijskoj izložbi u Lerahu. U tom članku je bila opisana istorija Jehovinih svedoka tokom nacizma, uključujući i priču o našoj porodici. Bile su objavljene i moje slike kad sam bila u tinejdžerskim godinama. Kada je uporedila fotografije i zapazila sličnosti, žena je stupila u kontakt sa autorom tog članka i rekla mu za pisma — sveukupno ih je bilo 42! Dobila sam ih nekoliko sedmica kasnije. U njima su moji roditelji stalno pitali tetku za mene. Nikada nisu prestali da brinu. Pravo je čudo što su ta pisma preživela i pojavila se posle više od 60 godina!

[Slike na 25. strani]

Naša srećna porodica je bila razdvojena kada je Hitler došao na vlast

[Izvor]

Hitler: U.S. Army photo

[Slike na 26. strani]

1. Podružnica u Magdeburgu

2. Gestapo je uhapsio na hiljade Svedoka

[Slika na 28. strani]

Džim i ja nalazimo veliku radost u službi za Kraljevstvo