Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Naučili smo da se potpuno uzdamo u Jehovu

Naučili smo da se potpuno uzdamo u Jehovu

Životna priča

Naučili smo da se potpuno uzdamo u Jehovu

ISPRIČALA NATALI HOLTORF

Bilo je to u junu 1945. Jednog dana se pred našom kućom pojavio jedan čovek bledog lica koji je mirno stajao pred vratima. Moja mlađa ćerka Rut uplašeno je uzviknula: „Mama, neki nepoznat čovek stoji pred našim vratima!“ Nije ni slutila da je taj nepoznati čovek njen otac — moj dragi muž, Ferdinand. Dve godine pre toga, samo tri dana nakon Rutinog rođenja, Ferdinand je otišao od kuće. Kasnije je bio uhapšen i završio je u nacističkom koncentracionom logoru. Ali Rut je sada napokon upoznala svog oca i naša porodica je ponovo bila na okupu. Ferdinand i ja smo imali toliko toga da ispričamo jedno drugom!

FERDINAND je rođen 1909. u gradu Kilu u Nemačkoj, a ja sam se rodila 1907. u Drezdenu, takođe u Nemačkoj. Kada sam imala 12 godina, moja porodica je prvi put došla u kontakt sa Istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Kada sam imala 19 godina, napustila sam Evangelističku crkvu i predala svoj život Jehovi.

U međuvremenu, Ferdinand je završio mornaričku školu i postao mornar. Dok je putovao, razmišljao je o tome da li postoji Stvoritelj. Kada se vratio s jednog putovanja, posetio je svog brata koji je bio Istraživač Biblije. Ta poseta je bila dovoljna da ga uveri da Biblija ima odgovore na pitanja koja su ga mučila. Napustio je Luteransku crkvu i takođe je odlučio da prestane da radi kao mornar. Nakon što je proveo svoj prvi dan u službi, osetio je snažnu želju da do kraja života učestvuje u delu propovedanja. Te iste noći, Ferdinand je predao svoj život Jehovi. Krstio se u avgustu 1931.

Mornar i propovednik

U novembru 1931, Ferdinand je vozom otputovao u Holandiju kako bi tamo pomagao u delu propovedanja. Kada je bratu koji je organizovao delo u toj zemlji rekao da je bio mornar, taj brat je uzviknuo: „Ti si čovek koji nam je potreban!“ Braća su iznajmila brod kako bi grupa pionira (punovremenih propovednika) mogla da propoveda ljudima koji žive na severu zemlje, duž plovnih puteva. Brod je imao posadu od pet članova, ali niko od njih nije znao da upravlja brodom. Zato je Ferdinand postao kapetan tog brodića.

Šest meseci kasnije, Ferdinand je zamoljen da služi kao pionir u Tilburgu, na jugu Holandije. Otprilike u to vreme i ja sam stigla u Tilburg da bih služila kao pionir, i tamo sam upoznala Ferdinanda. Odmah nakon toga, zamoljeni smo da se preselimo u Groningen, u severnom delu zemlje. Tu smo se i venčali u oktobru 1932. Medeni mesec smo proveli u kući u kojoj je živelo nekoliko pionira, dok smo istovremeno i sami pionirili!

Godine 1935, rodila se naša ćerka Ester. Iako smo imali niska primanja, bili smo odlučni da ostanemo pioniri. Preselili smo se na selo, gde smo živeli u jednoj maloj kući. Dok sam ja ostajala s bebom kod kuće, moj muž bi provodio po ceo dan u službi. Sledećeg dana bih ja išla u službu, a on bi ostajao kod kuće. Tako smo radili sve dok Ester nije bila dovoljno velika da može da ide s nama u službu.

Nedugo nakon toga, na evropskoj političkoj sceni nadvili su se crni oblaci. Saznali smo da su Svedoci u Nemačkoj progonjeni, i shvatili smo da ćemo ubrzo i mi doći na red. Pitali smo se kako ćemo podneti takvo ekstremno progonstvo. Godine 1938, holandske vlasti su izdale nalog koji je zabranjivao strancima da distribuišu religiozne publikacije. Da bi nam pomogli da nastavimo sa službom, Svedoci iz Holandije su nam davali imena ljudi koji su pokazali interesovanje za naše delo, i tako smo s nekima od njih proučavali Bibliju.

Otprilike u to vreme bližio se kongres Jehovinih svedoka. Nismo imali sredstava da kupimo karte za voz kako bismo otputovali do mesta održavanja kongresa, ali imali smo želju da prisustvujemo. Zato smo krenuli na trodnevno putovanje biciklom, s malom Ester koja je sedela na dečjem sedištu koje je bilo okačeno o upravljač bicikla. Noćili smo kod Svedoka koji su živeli u mestima koja su nam bila usput. Kako smo bili radosni što smo prisustvovali našem prvom kongresu za celu zemlju! Program nas je ojačao za iskušenja koja su bila pred nama. Iznad svega, podsetili smo se da treba da se uzdamo u Boga. Reči iz Psalma 31:7 postale su naš moto: „Ja se u Jehovu uzdam.“

Nacisti su nas gonili

Nacisti su u maju 1940. okupirali Holandiju. Ubrzo nakon toga, Gestapo, to jest tajna policija, iznenada je upala u našu kuću dok smo razvrstavali biblijsku literaturu. Ferdinanda su odveli u štab Gestapoa. Ester i ja smo ga redovno posećivale, i ponekad su ga ispitivali i tukli pred našim očima. Ferdinand je u decembru bio iznenada oslobođen, ali njegova sloboda nije dugo trajala. Dok smo se jedne večeri vraćali kući, ugledali smo kola Gestapoa pored naše kuće. Ferdinand je uspeo da pobegne, a Ester i ja smo ušle u kuću. Gestapovci su nas čekali. Tražili su Ferdinanda. Te iste noći, nakon što su Gestapovci otišli, došla je holandska policija i odvela me kako bi me ispitivala. Sledećeg dana smo Ester i ja otišle da se sakrijemo u kuću jednog novokrštenog bračnog para Svedoka, porodice Norder, koji su nam pružili sklonište i zaštitu.

Krajem januara 1941, uhapšen je jedan par pionira koji je živeo na jednom brodu. Narednog dana su pokrajinski nadglednik (putujući sluga) i moj muž otišli na taj brod kako bi uzeli neke stvari koje su pripadale tom paru, ali tu su ih napali ljudi koji su radili za Gestapo. Ferdinand je uspeo da im izmakne i pobegne svojim biciklom. Međutim, pokrajinski nadglednik je bio odveden u zatvor.

Odgovorna braća su zamolila Ferdinanda da preuzme odgovornost pokrajinskog nadglednika. To je značilo da neće biti kod kuće više od tri dana mesečno. Za nas je to bio novi izazov, ali ipak sam nastavila da služim kao pionir. Gestapo je počeo još intenzivnije da traži Svedoke, te smo morali stalno da se selimo. Godine 1942, selili smo se tri puta. Na kraju smo završili u Roterdamu, daleko od mesta gde je Ferdinand u tajnosti obavljao svoju službu. U to vreme sam bila trudna s našim drugim detetom. Porodica Kamp, čija su dva sina neposredno pre toga bila deportovana u koncentracione logore, ljubazno nas je primila u svoju kuću.

Gestapo nam je bio za petama

Naša druga ćerka Rut rodila se u julu 1943. Nakon Rutinog rođenja, Ferdinand je bio s nama tri dana, ali onda je morao da ode, i posle toga ga dugo nismo videle. Tri sedmice kasnije, Ferdinand je u Amsterdamu bio uhapšen. Odveden je u stanicu Gestapoa, gde je potvrđen njegov identitet. Tamo je bio podvrgnut intenzivnom ispitivanju s namerom da ga prisile da otkrije informacije o našoj propovedničkoj aktivnosti. Ali sve što je Ferdinand hteo da kaže bilo je to da je on Jehovin svedok i da nije upleten ni u kakvu političku aktivnost. Službenici Gestapoa bili su jako ljuti zbog toga što se Ferdinand, poreklom Nemac, nije prijavio za vojnu službu, i pretili su mu da će ga pogubiti kao izdajnika.

Sledećih pet meseci Ferdinanda su držali u zatvorskoj ćeliji, gde su mu stalno pretili da će ga streljati. Pa ipak, ostao je lojalan Jehovi do kraja. Šta mu je pomoglo da ostane duhovno jak? Božja Reč, Biblija. Naravno, pošto je bio Svedok, Ferdinandu nije bilo dozvoljeno da ima Bibliju. Međutim, drugi zatvorenici su mogli da je imaju. Tako je Ferdinad nagovorio zatvorenika koji je bio s njim u ćeliji da traži od svoje porodice da mu pošalju Bibliju, što je on i učinio. Godinama kasnije, kad god bi Ferdinand pričao o ovom događaju iz svog života, oči bi mu zasjale i ushićeno bi rekao: „Kakvu mi je samo utehu pružila ta Biblija!“

Početkom januara 1944, Ferdinanda su iznenada odveli u koncentracioni logor u Vuktu, u Holandiji. To se pokazalo kao sasvim neočekivani blagoslov za njega, jer je tamo već bilo 46 Svedoka. Kada sam saznala da je premešten, bila sam tako srećna jer je to značilo da je još uvek živ!

Propovedanje i u koncentracionom logoru

Život u logoru je bio veoma surov. Svakodnevno su se suočavali s velikom hladnoćom, a uz to im je ishrana bila veoma slaba i nisu imali tople odeće. Ferdinand je dobio ozbiljnu upalu krajnika. Nakon duge prozivke na hladnoći, javio se u ambulantu. Tu su mogli da ostanu pacijenti koji su imali temperaturu od 40 stepeni ili više. Ali Ferdinanda nisu primili, jer je imao temperaturu od samo 39 stepeni! Rečeno mu je da se vrati na posao. Međutim, pomogli su mu saosećajni zatvorenici tako što su ga ponekad nakratko krili na toplom. Malo je lakše bilo kada je otoplilo. Takođe, kada su neka braća primila pakete sa hranom, delili su je s drugima, tako da je Ferdinand donekle povratio snagu.

Pre nego što je moj muž bio zatvoren, propovedanje je bilo njegov način života, tako da je i u logoru nastavio da govori o svojim verovanjima. Logorski službenici su mu se često rugali zbog ljubičastog trougla, obeležja koje je zatvorenike identifikovalo kao Svedoke. Međutim, Ferdinand je na takve komentare gledao kao na priliku da započne razgovor s njima. U početku je područje na kom su braća mogla da propovedaju bilo ograničeno na barake u kojima su uglavnom bili Svedoci. Braća su se pitala: ’Kako da dođemo do drugih zatvorenika?‘ Logorski službenici su nehotice rešili ovaj problem. Kako?

Braća su imala jednu tajnu zalihu biblijske literature, kao i 12 Biblija. Jednog dana su stražari pronašli nešto od literature, ali nisu mogli da otkriju kome pripada. Zato su službenici odlučili da se grupa Svedoka rasturi. Kaznili su ih tako što su svu braću razmestili po barakama u kojima su bili zatvorenici koji nisu bili Svedoci. Štaviše, prilikom obroka, braća su morala da sede do zatvorenika koji nisu Svedoci. To se pokazalo kao blagoslov. Sada su braća mogla da rade ono što su najviše želela — da propovedaju što većem broju zatvorenika.

Sama sam podizala dve ćerke

U međuvremenu smo moje dve ćerke i ja još uvek živele u Roterdamu. Zima 1943/44. bila je posebno teška. Iza naše kuće bila je jedna baterija protivvazdušne odbrane, u kojoj su bili nemački vojnici. Ispred nas je bila luka na reci Val, glavna meta savezničkih bombardera. To baš nije bilo najsigurnije skrovište. Osim toga, nismo imali dovoljno hrane. Više nego ikada ranije, naučili smo da se potpuno uzdamo u Jehovu (Poslovice 3:5, 6).

Osmogodišnja Ester je pomagala našoj maloj porodici tako što je stajala u redu u narodnoj kuhinji. Međutim, često se dešavalo da ničeg više nije bilo kada bi ona došla na red. Jednom kada je otišla po hranu, zatekla se na ulici kada je počeo vazdušni napad. Uspaničila sam se kada sam čula eksplozije, ali uskoro su moju zabrinutost zamenile suze radosnice kada se Ester vratila kući živa i zdrava, i to čak s nekoliko šećernih repa. „Šta se dogodilo?“, odmah sam je upitala. Mirno je odgovorila: „Kada su bombe počele da padaju, uradila sam baš ono što mi je tata rekao da radim: ’Lezi na zemlju, ostani dole i moli se.‘ I uspelo je!“

Zbog mog nemačkog akcenta, bilo je bezbednije da Ester ide u kupovinu kako bi nabavila ono što se još moglo nabaviti. To nije promaklo nemačkim vojnicima, koji su počeli da je ispituju. Ali ona nije odala nijednu tajnu. Kod kuće sam joj pružala biblijsku pouku, i pošto nije mogla da ide u školu, učila sam je da čita i piše i poučavala je drugim veštinama.

Ester mi je takođe pomagala u službi. Kada bih krenula na biblijski studij, ona bi išla preda mnom da vidi da li je sve čisto, da tako kažemo. Javljala mi je da li je student ostavio dogovorene znake. Na primer, osoba koju je trebalo da posetim ostavila bi saksiju u određenom položaju na dasci prozora kako bi mi stavila do znanja da mogu da dođem. Tokom biblijskog studija, Ester bi ostajala napolju da bi pazila na znake opasnosti i pri tom je malu Rut u kolicima gurala po ulici.

U Zaksenhauzen

Šta se za to vreme događalo sa Ferdinandom? U septembru 1944, zajedno s mnogim zatvorenicima prisilno je odveden na železničku stanicu, gde su zatvorenici u grupama od po 80 njih strpani u teretne vagone. U svakom vagonu bila je jedna kofa koja je služila kao toalet, i jedna kofa pijaće vode. Putovanje je trajalo tri dana i tri noći, i bilo je mesta samo za stajanje. Skoro da uopšte nije bilo ventilacije. Vagoni su bili potpuno zatvoreni, samo su tu i tamo postojale neke rupice. Ne može se ni opisati šta su sve morali da pretrpe: vrućinu, glad i žeđ, a da i ne pominjemo smrad.

Voz se polako zaustavio u ozloglašenom koncentracionom logoru Zaksenhauzen. Svim zatvorenicima su oduzete lične stvari koje su još imali — izuzev 12 malih Biblija koje su Svedoci poneli sa sobom!

Ferdinand i još osmorica braće bili su poslati u jedan logor koji je bio u nadležnosti Zaksenhauzena, u Ratenau, kako bi tamo radili na proizvodnji ratne opreme. Iako su im često pretili pogubljenjem, braća su odbila da rade takvu vrstu posla. Da bi jedan drugog ohrabrili da ostanu čvrsti, svako jutro su razgovarali o nekom biblijskom stihu, kao što je Psalam 18:3, kako bi mogli tokom dana da meditiraju o njemu. To im je pomoglo da razmišljaju o duhovnim stvarima.

Konačno, artiljerija je najavila da se približavaju savezničke i ruske trupe. U logor u kom su bili Ferdinand i ostala braća prvi su stigli Rusi. Dali su zatvorenicima nešto hrane i naredili im da napuste logor. Do kraja aprila 1945, ruska vojska im je dozvolila da se vrate kući.

Konačno zajedno kao porodica

Dana 15. juna, Ferdinand je stigao u Holandiju. Braća u Groningenu pružila su mu srdačnu dobrodošlicu. Uskoro je saznao da smo živi i da živimo negde u Holandiji, a do nas je stigla vest da se on vratio. Činilo mi se da je prošla čitava večnost dok on nije stigao. Ali najzad, jednog dana je mala Rut uzviknula: „Mama, neki nepoznat čovek stoji pred našim vratima!“ To je bio naš voljeni muž i otac!

Trebalo je rešiti mnoštvo problema pre nego što smo ponovo mogli da funkcionišemo kao normalna porodica. Nismo imali gde da živimo, a najveći problem bio je da dobijemo holandsko državljanstvo. Pošto smo Nemci, holandski službenici su nas nekoliko godina tretirali kao odbačene od društva. Na kraju smo ipak uspeli da se skrasimo i da započnemo život za kojim smo tako dugo čeznuli — da služimo Jehovi zajedno kao porodica.

„Ja se u Jehovu uzdam“

U godinama koje su usledile, kad god bismo se Ferdinand i ja sastali s nekim prijateljima koji su kao i mi prošli kroz te teške dane, prisećali bismo se kako nam je tada Jehova s ljubavlju pružao vođstvo (Psalam 7:2). Bili smo radosni što nam je Jehova tokom svih tih godina dozvoljavao da učestvujemo u unapređivanju interesa Kraljevstva. Takođe smo često govorili kako smo srećni što smo svoju mladost proveli u svetoj službi za Jehovu (Propovednik 12:3).

Nakon perioda nacističkog progonstva, Ferdinand i ja smo služili Jehovi zajedno više od 50 godina, sve dok on nije završio svoj život na zemlji 20. decembra 1995. Uskoro ću napuniti 98 godina. Svaki dan zahvaljujem Jehovi što su nam tokom tih teških godina deca pružala podršku i što još uvek u izvesnoj meri mogu da učestvujem u službi kojom se slavi Njegovo ime. Zahvalna sam Jehovi za sve što je učinio za mene, i od srca želim da nastavim da živim u skladu sa svojim motom: „Ja se u Jehovu uzdam“ (Psalam 31:7).

[Slika na 19. strani]

Sa Ferdinandom u oktobru 1932.

[Slika na 19. strani]

Brod „Almina“, koji se koristio u propovedanju, i njegova posada

[Slika na 22. strani]

S Ferdinandom i decom