Da li se upoređuješ s drugima?

KO OD nas nije sreo osobu koja izgleda bolje od nas, koja je omiljenija u društvu, brže shvata stvari ili ima bolje ocene u školi? Možda je neko zdraviji od nas ili ima bolji posao, možda je uspešniji ili izgleda da ima više prijatelja. Možda ima više materijalnih stvari, više novca, noviji auto, ili jednostavno izgleda da je srećniji. Kada primetimo tako nešto, da li se tada upoređujemo s tom osobom? Da li je upoređivanje neizbežno? Zašto bi trebalo da hrišćanin to izbegava? Sem toga, kako možemo biti zadovoljni sobom a da se pri tom ne upoređujemo s drugima?

Zašto i kada bismo se mogli upoređivati

Jedan razlog zbog čega se ljudi upoređuju s drugima jeste taj što tako izgrađuju ili uvećavaju svoje samopoštovanje. Ljudima je obično drago kada vide da su uspešni kao i ljudi oko njih. Još jedan razlog je taj što tako pokušavamo da potisnemo osećanje nesigurnosti, kao i da vidimo koliko toga možemo da uradimo i koje su naše granice. Mi zapažamo ono što su drugi postigli. Ako su oni u mnogo čemu slični nama, a ostvarili su određene ciljeve, možda smatramo da i mi to možemo.

Obično se ljudi upoređuju sa onima koji su im slični — koji su istog pola, približnih godina i istog društvenog statusa kao oni, i koje oni poznaju. Ređe ćemo se upoređivati s nekim ako smatramo da se veoma razlikujemo od te osobe. Drugim rečima, prosečna tinejdžerka će se ređe upoređivati s nekim top-modelom a češće sa školskim drugaricama, a ni devojka koja radi kao model neće se upoređivati s nekom tinejdžerkom.

Na kojim se područjima obično upoređujemo s drugima? Razlog za upoređivanje može biti bilo šta što neko poseduje ili bilo koja odlika koja se u društvu smatra vrednom — bilo da je to inteligencija, lepota, bogatstvo ili odeća. Bilo kako bilo, mi se obično upoređujemo s drugima kada je u pitanju nešto što nas interesuje. Na primer, verovatno nećemo zavideti nekom poznaniku koji ima ogromnu kolekciju poštanskih markica, osim ako smo posebno zainteresovani baš za sakupljanje markica.

Upoređivanje s drugima izaziva čitav niz reakcija — od zadovoljstva do potištenosti,  od divljenja i želje da oponašamo tu osobu do uznemirenosti i neprijateljstva. Neka od ovih osećanja mogu nam naškoditi i nespojiva su sa hrišćanskom ličnošću.

Upoređivanje koje podstiče na takmičenje

Mnogi se trude da budu „pobednici“ kad se upoređuju s drugima, i tako pokazuju takmičarski duh. Oni žele da budu bolji od drugih, i nisu zadovoljni sve dok ne osećaju da to i jesu. Nije prijatno biti u društvu takvih osoba. Prijateljstvo s njima je usiljeno, a odnosi zategnuti. Ne samo što takvim osobama nedostaje poniznost, već one obično i ne primenjuju biblijski savet o ljubavi prema bližnjem, s obzirom da svojim stavom mogu navesti druge da se osećaju manje vredno i poniženo (Matej 18:1-5; Jovan 13:34, 35).

Ako činimo da se ljudi osećaju kao „gubitnici“ to narušava njihovo samopoštovanje. Prema jednom piscu, „naši neuspesi nam padaju još teže kada izgleda da su ljudi koji su u istoj situaciji kao mi stekli ono što mi priželjkujemo“. Takmičarski duh tako budi zavist, ozlojeđenost i zlovolju prema nekome zbog njegovih poseda, napretka, položaja, reputacije, prednosti i drugih stvari. To sve podstiče na još veće takmičenje i tako se stvara začarani krug. Biblija osuđuje ’podsticanje na takmičenje‘ (Galatima 5:26).

Umanjujući dostignuća svojih suparnika, zavidna osoba pokušava da sačuva svoje povređeno samopoštovanje. Takva sklonost možda izgleda bezazleno, ali ako se ne prepozna i ne obuzda, to može voditi do toga da osoba počne namerno da greši. Razmotri dva biblijska izveštaja u kojima je zavist došla do izražaja.

Dok je živeo među Filistejima, Isak je bio blagoslovljen sa mnogo „ovaca i goveda i mnogo sluga, a Filisteji mu zaviđahu“. Oni su reagovali tako što su zasuli zemljom studence koje je iskopao Isakov otac Avraham, a njihov kralj je zatražio od Isaka da napusti to područje (Postanje 26:1-3, 12-16). Njihova zavist je bila zlobna i destruktivna. Jednostavno nisu više mogli da gledaju Isaka i njegovo blagostanje.

Vekovima kasnije, David se istakao na bojnom polju. Njegovo junaštvo su slavile Izraelke koje su pevale: „Pobi Saul hiljadu svoju, a David svojih deset hiljada.“ Iako je Saul u izvesnoj meri dobio pohvalu, ipak je smatrao da je to upoređivanje ponižavajuće za njega i zbog toga se u njegovom srcu rodila zavist. Otada je počeo da gaji zlovolju prema Davidu. Ubrzo je izvršio prvi od nekoliko pokušaja da ubije Davida. Kakva samo zloba može proizaći iz zavisti! (1. Samuilova 18:6-11).

Stoga, ako upoređivanje s drugima — njihovim uspesima i prednostima — u tebi stvara osećanja poput zavisti i sklonosti ka takmičenju, čuvaj se! To su negativna osećanja koja nisu u skladu s Božjim načinom razmišljanja. Ali pre nego što razmotrimo kako se možemo odupreti takvim stavovima, hajde da vidimo šta nas još može navesti da se upoređujemo s drugima.

Pronalaženje zadovoljstva u procenjivanju samog sebe

’Da li sam inteligentan, privlačan, sposoban, u dobroj fizičkoj formi, autoritativan, simpatičan? Ako jesam, u kojoj meri?‘ Retko kada stanemo pred ogledalo i pitamo se tako nešto. Pa ipak, prema jednom piscu, „podsvesno često postavljamo sebi takva pitanja i prećutno dajemo odgovore kojima smo manje ili više zadovoljni“. Osoba koja nije sigurna koliko toga može da postigne možda razmišlja o tome bez ikakve želje da se takmiči i bez trunke zavisti. Ona jednostavno procenjuje sebe. To samo po sebi  nije pogrešno. Međutim, ispravan način da se to radi nije tako što se upoređujemo s drugima.

Mi imamo različite sposobnosti, koje zavise od mnogih faktora. Uvek će biti nekoga ko je bolji od nas. Stoga, umesto da im zavidimo, treba da sebe procenjujemo u svetlu Božjih pravednih merila, koja nam pružaju siguran vodič za ono što je ispravno. Jehova je zainteresovan za svakog od nas pojedinačno. On nema potrebe da nas upoređuje s bilo kim. Apostol Pavle nas savetuje: „Neka svako dokaže kakvo je njegovo delo, i onda će u samom sebi imati razlog za veliku radost, a ne u poređenju s nekim drugim“ (Galatima 6:4).

Savladavanje zavisti

Pošto smo svi nesavršeni, da bismo savladali zavist može biti neophodno da se snažno i uporno trudimo. Jedno je znati da nam Pismo daje savet da ’prednjačimo u pokazivanju časti jedan drugome‘, a sasvim je drugo to i činiti. Pavle je prepoznao svoje naginjanje ka grehu. Da bi se borio protiv toga, morao je da ’bije svoje telo i da ga vodi kao roba‘ (Rimljanima 12:10; 1. Korinćanima 9:27). Za nas to može značiti da se odupiremo želji za takmičenjem i da je zamenimo izgrađujućim mislima. Treba da se molimo, tražeći od Jehove da nam pomogne da ’ne mislimo o sebi više nego što treba da mislimo‘ (Rimljanima 12:3).

Sem toga, mogu nam pomoći i biblijski studij i meditiranje. Razmišljaj, na primer, o budućem Raju koji Bog obećava. Tada će svi imati mir, dobro zdravlje, obilje hrane, udobnu kuću i zadovoljavajući posao (Psalam 46:9, 10; 72:7, 8, 16; Isaija 65:21-23). Da li će tada iko osećati potrebu za takmičenjem? Teško. Neće biti razloga za to. Istina, Jehova nije otkrio svaki detalj o tome kakav će tada život biti, ali logično je da pretpostavimo da će svi moći da se bave onim što ih zanima i da razvijaju veštine koje žele. Neko će možda proučavati astronomiju, a neko će dizajnirati lepe tkanine. Zašto bi iko ikome zavideo? Ono što naši bližnji budu radili neće stvarati zavist u nama već će nas stimulisati. Osećanje zavisti biće stvar prošlosti.

Ako želimo takav život, zar ne bi trebalo da se već sada trudimo da razvijamo takav stav? Mi već uživamo u duhovnom raju, i oslobođeni smo mnogih problema koji pogađaju svet oko nas. Pošto u Božjem novom svetu neće biti takmičarskog duha, imamo dobar razlog da ga već sada izbegavamo.

Da li to znači da je bezuslovno pogrešno upoređivati se s drugima ili postoje prilike kada je to prikladno?

Upoređivanje koje je na mestu

Upoređivanje često vodi do ogorčenosti i potištenosti, ali ne mora uvek da bude tako. U tom pogledu, zapazi savet apostola Pavla: ’Ugledajte se na one koji verom i strpljenjem nasleđuju obećanja‘ (Jevrejima 6:12). Korisno je ako se trudimo da razvijamo osobine kakve su imale Jehovine verne sluge iz drevnih vremena. Razume se da je u to uključeno izvesno upoređivanje. Pa ipak, to nam može pomoći da vidimo primere na koje se možemo ugledati i područja na kojima treba da se popravimo.

 Razmotri primer Jonatana. Može se reći da je on imao razlog da bude zavidan. Kao najstariji sin izraelskog kralja Saula, Jonatan je možda očekivao da će postati kralj, ali Jehova je izabrao mladog Davida, čoveka koji je oko 30 godina bio mlađi od njega. Umesto da gaji mržnju prema njemu, Jonatan se istakao po nesebičnom prijateljstvu i podršci koju je pružao Davidu kao kralju koga je Jehova imenovao. Jonatan je zaista bio duhovan čovek (1. Samuilova 19:1-4). Za razliku od svog oca, koji je na Davida gledao kao na rivala, Jonatan je prepoznao Jehovinu ruku u toj situaciji i podložio se Njegovoj volji; on se nije upoređivao s Davidom i nije se pitao: „Zašto David a ne ja?“

Među suhrišćanima, nikada ne treba da se osećamo kao da nam preti opasnost da će neko pokušati da nas nadmaši ili zauzme naše mesto. Nema mesta za rivalstvo. Zreli hrišćani se prepoznaju po saradnji, jedinstvu i ljubavi, a ne po takmičarskom duhu. „Ljubav je najveći neprijatelj zavisti“, kaže sociolog Frančesko Alberoni. „Ako nekog volimo, želećemo mu najbolje i bićemo srećni kada je on uspešan i srećan.“ Zato ako je neko drugi u hrišćanskoj skupštini dobio neku prednost, ljubav će nas navesti da budemo srećni zbog toga. Takav je bio Jonatan. Poput njega, i mi ćemo biti blagoslovljeni ako budemo podržavali one koji verno služe na odgovornim mestima u Jehovinoj organizaciji.

Na mestu je da se divimo odličnom primeru suhrišćana. Ako se na uravnotežen način upoređujemo s njima to nas može podstaći da na prikladan način oponašamo njihovu veru (Jevrejima 13:7). Međutim, ako nismo pažljivi, to može prerasti u takmičenje. Ako smatramo da nas je nadmašio neko kome smo se divili i ako sad pokušavamo da ga ocrnimo pred drugima i da ga kritikujemo, počećemo da mu zavidimo umesto da ga oponašamo.

Nijedan nesavršen čovek ne može biti idealan primer. Zato nam Pismo kaže: „Ugledajte se na Boga, kao voljena deca.“ Takođe nam kaže: „Hrist [je] stradao za vas, ostavivši vam uzor da tačno sledite njegove stope“ (Efešanima 5:1, 2; 1. Petrova 2:21). Osobine koje imaju Jehova i Isus — ljubav, toplina, saosećajnost i poniznost — jesu ono što bi trebalo da nastojimo da oponašamo. Trebalo bi da izdvojimo vreme da se uporedimo s njima u pogledu njihovih osobina, namera i načina na koji postupaju. Takvo upoređivanje može obogatiti naš život, pružiti nam pouzdano vođstvo, stabilnost i sigurnost, i pomoći nam da izrastemo u zrele hrišćane (Efešanima 4:13). Ako se koncentrišemo na to da oponašamo njihov savršen primer koliko god možemo, sigurno ćemo manje težiti ka tome da se upoređujemo s drugim ljudima.

[Slika na stranama 28, 29]

Kralj Saul je počeo da zavidi Davidu

[Slika na 31. strani]

Jonatan nikada nije gledao na Davida kao na suparnika, iako je David bio mlađi od njega