Životna priča

Iskoristili smo svoje okolnosti da bismo nadaleko svedočili

ISPRIČAO RIKARDO MALIKSI

Nakon što sam ostao bez posla zbog toga što sam kao hrišćanin želeo da ostanem neutralan, moja porodica i ja smo se molili Jehovi da nam da mudrost dok pravimo planove za budućnost. U molitvi smo izrazili želju da proširimo službu. Ubrzo nakon toga, započeli smo s načinom života koji je ličio na nomadski i tako smo dospeli u osam zemalja na dva kontinenta. Tako smo bili u mogućnosti da svoju službu obavljamo na udaljenim mestima.

ROĐEN sam 1933. na Filipinima, u porodici koja je bila povezana s Nezavisnom filipinskom crkvom. Svih 14 članova naše porodice pripadalo je toj crkvi. Kada sam imao oko 12 godina, molio sam se Bogu da me uputi na pravu religiju. Jedan od mojih nastavnika upisao me je na časove veronauke, i postao sam predani katolik. Nikada nisam propuštao subotnje ispovesti niti nedeljne mise. Međutim, kasnije sam postao skeptičan i nezadovoljan. Mučila su me pitanja o tome šta se dešava s ljudima kada umru, kao i o paklenoj vatri i Trojstvu. Odgovori koje sam dobio od religioznih vođa bili su bez smisla i nisam bio zadovoljan njima.

Zadovoljavajući odgovori

Dok sam išao na koledž, pridružio sam se jednom bratstvu zbog čega sam se upleo u tuče, a počeo sam i da se kockam, da pušim i da se odajem drugim porocima. Jedne večeri sam sreo majku jednog mog školskog druga. Ona je bila Jehovin  svedok. Postavio sam joj ista pitanja koja sam postavio i mojim religioznim učiteljima. Na sva moja pitanja odgovorila je iz Biblije, i uverio sam se da je to istina.

Kupio sam Bibliju i počeo da je proučavam sa Svedocima. Ubrzo sam počeo da odlazim na sve njihove sastanke. Odlučio sam da postupim u skladu s mudrom biblijskom izrekom koja kaže da „loša društva kvare korisne navike“, i prekinuo sam veze s prijateljima koji su bili nemoralni (1. Korinćanima 15:33). To mi je pomoglo da napredujem u svom biblijskom studiju i da na kraju predam svoj život Jehovi. Nakon što sam se 1951. krstio, neko vreme sam služio kao punovremeni sluga (pionir). U decembru 1953. oženio sam se Aureom Mendoza Kruz, koja je postala moj životni saputnik i verni saradnik u službi.

Odgovor na naše molitve

Iskreno smo želeli da služimo kao pioniri, ali naša želja da potpunije služimo Jehovi nije se odmah ostvarila. Međutim, nismo prestali da molimo Jehovu za to. Istina, život nam je bio težak. Pa ipak, imali smo na umu naše duhovne ciljeve, i sa 25 godina bio sam naimenovan za slugu skupštine, to jest predsedavajućeg nadglednika u skupštini Jehovinih svedoka.

Kako sam sticao sve dublje spoznanje o Bibliji i bolje razumevanje Jehovinih načela, shvatio sam da zbog mog posla nisam mogao da imam čistu savest kao neutralan hrišćanin (Isaija 2:2-4). Odlučio sam da dam otkaz. To je bio ispit vere za nas. Kako ću se brinuti o potrebama svoje porodice? Ponovo smo se obratili Jehovi Bogu u molitvi (Psalam 65:3). Izrazili smo pred njim svoje brige i strahove, ali i našu želju da služimo tamo gde je veća potreba za objaviteljima Kraljevstva (Filipljanima 4:6, 7). Nismo ni slutili koje ćemo sve prilike za to imati!

Počeli smo da putujemo

U aprilu 1965. prihvatio sam posao šefa specijalne vatrogasne jedinice na Međunarodnom aerodromu u Vijentijanu u Laosu, i preselili smo se tamo. U Vijentijanu je bilo 24 Svedoka i uživali smo u delu propovedanja s misionarima i nekoliko tamošnje braće. Kasnije sam premešten na aerodrom u Udon Taniju, na Tajlandu. U Udon Taniju nije bilo nijednog Svedoka. Kao porodica, sami smo održavali sve sedmične sastanke. Propovedali smo od kuće do kuće, vršili naknadne posete i započinjali biblijske studije.

Imali smo na umu da je Isus podstakao svoje učenike da ’donose mnogo ploda‘ (Jovan 15:8). Bili smo odlučni da sledimo njihov primer i nastavili smo da objavljujemo dobru vest. Uskoro smo uživali u plodovima svog rada. Jedna devojka Tajlanđanka prihvatila je istinu i postala naša duhovna sestra. Dvojica ljudi iz Severne Amerike prihvatili su istinu i kasnije postali hrišćanske starešine. Propovedali smo dobru vest više od deset godina u severnom delu Tajlanda. Kako smo srećni što danas postoji skupština u Udon Taniju! Nešto semena istine koja smo posejali i dan-danas donosi plod.

Nažalost, morali smo ponovo da se preselimo, i molili smo se ’Gospodaru žetve‘ da i dalje učestvujemo u delu propovedanja (Matej 9:38). Prebačeni smo u Teheran, glavni grad Irana. Bilo je to u vreme vladavine šahova.

Propovedanje na mestima gde je to predstavljalo izazov

Čim smo stigli u Teheran, pronašli smo našu duhovnu braću. Održavali smo sastanke s malom grupom Svedoka u kojoj je bilo 13 nacionalnosti. Morali smo da prilagodimo način na koji smo propovedali dobru vest u Iranu. Iako nismo naišli na otvoreno protivljenje, morali smo da budemo pažljivi.

Zbog radnog vremena zainteresovanih osoba, ponekad smo morali da vodimo biblijske  studije u ponoć ili kasnije — do ranih jutarnjih sati. Kako smo samo bili srećni kada smo videli kako naš naporan rad donosi plod! Mnoge filipinske i korejske porodice prihvatile su istinu i predale su se Jehovi.

Moja sledeća radna dodela bila je Daka u Bangladešu. Tamo smo stigli u decembru 1977. To je bila još jedna zemlja gde nije bilo lako propovedati. Međutim, uvek smo imali na umu da moramo ostati aktivni. Uz vođstvo Jehovinog duha, uspeli smo da pronađemo mnoge porodice koje su se izjašnjavale kao hrišćani. Neki su bili žedni istine i rado su prihvatili osvežavajuće vode istine koje se nalaze u Svetom pismu (Isaija 55:1). Tako smo započeli mnoge biblijske studije.

Uvek smo imali na umu da je Božja volja da se „sve vrste ljudi spasu“ (1. Timoteju 2:4). Na sreću, niko nam nije pravio probleme. Da bismo savladali bilo kakve predrasude, trudili smo se da imamo veoma prijateljski pristup. Poput apostola Pavla, nastojali smo da ’ljudima svih vrsta postanemo sve‘ (1. Korinćanima 9:22). Kada bi nas neko upitao koji je razlog naše posete, ljubazno bismo objasnili, i utvrdili smo da je većina ljudi prijateljski nastrojena.

U Daki smo pronašli jednu sestru i ohrabrili je da nam se pridruži na hrišćanskim sastancima, a kasnije i u delu propovedanja. Osim toga, moja žena je studirala Bibliju s jednom porodicom i pozvala ih je na naše sastanke. Zahvaljujući Jehovinoj lojalnoj ljubavi, cela porodica je prihvatila istinu. Kasnije su njihove dve ćerke učestvovale u prevođenju biblijske literature na bengalski i mnogi njihovi rođaci takođe su upoznali Jehovu. I mnogi drugi s kojima smo proučavali Bibliju prihvatili su istinu. Većina njih danas služe kao starešine ili pioniri.

Pošto Daka ima jako puno stanovnika, pozvali smo neke rođake da nam pomognu u delu propovedanja. Nekoliko njih se odazvalo i došli su u Bangladeš. Kako smo samo radosni i zahvalni Jehovi što smo imali priliku da propovedamo dobru vest u toj zemlji! Od veoma malih početaka, to jest od samo jedne osobe koja je služila u Bangladešu, sada tu postoje dve skupštine!

U julu 1982. morali smo da dignemo sidro i napustimo Bangladeš. Rastali smo se od braće sa suzama u očima. Nedugo nakon toga, dobio sam posao na Međunarodnom aerodromu u Entebeu u Ugandi, gde je trebalo da ostanemo četiri godine i sedam meseci. Šta ćemo moći da učinimo kako bismo i u ovoj zemlji slavili Jehovino veliko ime?

Služili smo Jehovi u istočnoj Africi

Kada smo stigli na Međunarodni aerodrom u Entebeu, jedan vozač je mene i moju ženu povezao do mesta gde ćemo biti smešteni. Usput sam počeo da mu propovedam o Božjem Kraljevstvu. Upitao me je: „Jeste li vi Jehovin svedok?“ Kada sam odgovorio potvrdno, on je rekao: „Jedan vaš brat radi na kontrolnom tornju.“ Odmah sam ga zamolio da me odveze tamo. Upoznali smo se s tim bratom, koji se veoma obradovao što nas vidi, i odmah smo se dogovorili za sastanke i službu na terenu.

U to vreme je u Ugandi bilo svega 228 objavitelja Kraljevstva. Prve godine smo  zajedno s dvojicom braće iz Entebea sejali seme istine. Pošto tamošnji ljudi vole da čitaju, ostavljali smo dosta literature, između ostalog na stotine časopisa. Pozvali smo braću iz Kampale, glavnog grada, da nam pomognu tako što će zajedno s nama vikendom propovedati na području Entebea. Na mom prvom javnom predavanju, bilo je petoro prisutnih — uključujući i mene.

U naredne tri godine doživeli smo neke od najradosnijih trenutaka u našem životu dok smo posmatrali kako oni koje smo poučavali povoljno reaguju i brzo napreduju (3. Jovanova 4). Na jednom pokrajinskom sastanku krstilo se šestoro naših studenata Biblije. Mnogi od njih kasnije su rekli da su bili pokrenuti da teže za punovremenom službom jer su posmatrali nas kako služimo kao pioniri iako smo radili puno radno vreme.

Uvideli smo da je i naše radno mesto plodno područje. Jednom prilikom sam prišao čoveku koji je radio kao vatrogasac na aerodromu i preneo sam mu biblijsku poruku o nadi u život na rajskoj zemlji. Iz njegove Biblije sam mu pokazao da će poslušni ljudi živeti u miru i jedinstvu, da više niko neće trpeti siromaštvo, da više neće biti beskućnika, ratova, bolesti ni smrti (Psalam 46:10; Isaija 33:24; 65:21, 22; Otkrivenje 21:3, 4). Kada je video da to piše u njegovoj Bibliji, zainteresovao se. Odmah smo započeli biblijski studij. Prisustvovao je svim sastancima. Ubrzo se predao Jehovi i krstio se. Kasnije nam se pridružio u punovremenoj službi.

Dok smo bili u Ugandi, dva puta su izbijali građanski nemiri, ali to nije zaustavilo naše duhovne aktivnosti. Članovi porodice onih koji su radili za međunarodne organizacije na šest meseci su premešteni u Najrobi u Keniji. Mi koji smo ostali u Ugandi nastavili smo da održavamo hrišćanske sastanke i da propovedamo, premda smo morali da budemo obazrivi i oprezni.

U aprilu 1988. dovršio sam svoj posao u Ugandi i ponovo smo se preselili. Kada smo odlazili iz skupštine u Entebeu, imali smo osećaj dubokog zadovoljstva zbog duhovnog napretka koji je tamo postignut. U julu 1997, imali smo priliku da ponovo posetimo Entebe. Do tada su četvorica naših bivših studenata Biblije služila kao starešine. Kako smo samo bili srećni kada smo videli da je na javnom predavanju bilo 106 prisutnih!

Preseljenje na netaknuto područje

Da li će nam se otvoriti neka nova vrata za aktivnost? Da, pošto je moja nova radna dodela bio Međunarodni aerodrom u Mogadišu u Somaliji. Bili smo odlučni da dobro iskoristimo ovu novu priliku da služimo na netaknutom području.

Naše delo propovedanja bilo je ograničeno uglavnom na osoblje ambasade, radnike sa Filipina i druge strance. Često smo ih sretali na pijaci. Takođe smo ih posećivali kod kuće. Uz dosetljivost, snalažljivost, obazrivost i potpuno oslanjanje na Jehovu, mogli smo da prenesemo biblijske istine drugima, i to je urodilo plodom kod ljudi raznih nacionalnosti. Nakon dve godine, napustili smo Mogadišo — neposredno pre nego što je izbio rat.

 Međunarodna civilna vazduhoplovna organizacija poslala me je u Jangon, u Mjanmaru. Ponovo su nam se ukazale dobre prilike da pomognemo iskrenim osobama da uče o Božjim namerama. Nakon Mjanmara dodeljeni smo u Dar es Salam u Tanzaniji. Ovde nam je bilo mnogo lakše propovedati dobru vest od kuće do kuće jer je u gradu postojalo puno ljudi koji su govorili engleski.

U svim zemljama gde smo radili, skoro da uopšte nismo imali nikakvih problema u obavljanju naše službe, iako je u mnogim od tih zemalja delo Jehovinih svedoka bilo na neki način ograničeno. Zbog mog posla, koji je obično bio povezan sa vladom i međunarodnim organizacijama, ljudi nisu dovodili u pitanje naše aktivnosti.

Moj svetovni posao zahtevao je od mene i moje žene da tri decenije živimo poput nomada. Međutim, na posao smo gledali samo kao na sredstvo pomoću kog smo mogli da ostvarimo svoj cilj. Naš prvenstveni cilj uvek je bio unapređivanje interesa Božjeg Kraljevstva. Zahvaljujemo Jehovi što nam je pomogao da dobro koristimo svoje okolnosti koje su se stalno menjale, i da uživamo u divnoj prednosti da nadaleko objavljujemo dobru vest.

Vratili smo se tamo gde je sve počelo

Kada sam imao 58 godina, odlučio sam da odem u prevremenu penziju i da se vratimo na Filipine. Kada smo se vratili, molili smo se Jehovi da upravlja našim koracima. Počeli smo da služimo u skupštini u gradu Trese Martires, u pokrajini Kavite. Tada je tamo bilo svega 19 objavitelja Božjeg Kraljevstva. Organizovali smo se da svakodnevno idemo u službu propovedanja i započeli smo mnoge biblijske studije. Skupština je počela da raste. U jednom periodu, moja žena je vodila 19 kućnih biblijskih studija, a ja 14.

Ubrzo je Dvorana Kraljevstva bila premala. Molili smo se Jehovi u vezi s tim. Jedan brat i njegova žena odlučili su da poklone komad zemlje, i podružnica je odobrila zajam za izgradnju nove Dvorane Kraljevstva. Izgradnja nove dvorane snažno je uticala na delo propovedanja, i broj prisutnih na sastancima rastao je iz sedmice u sedmicu. Sada putujemo više od sat vremena u jednom smeru kako bismo pomagali jednoj skupštini u kojoj ima 17 objavitelja.

Moja žena i ja cenimo što smo imali prednost da služimo u tako mnogo različitih zemalja. Kada se osvrnemo na naš način života, koji je podsećao na nomadski, osećamo duboko zadovoljstvo što znamo da smo ga koristili na najbolji mogući način — pomažući drugima da uče o Jehovi.

[Mapa na stranama 24, 25]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

TANZANIJA

UGANDA

SOMALIJA

IRAN

BANGLADEŠ

MJANMAR

LAOS

TAJLAND

FILIPINI

[Slika na 23. strani]

S mojom ženom Aureom