Koje sličnosti postoje između sinagoge i hrišćanske skupštine?

U GRČKOJ Septuaginti naizmenično se koriste dve reči, i to eklezija, što znači „skup“ ili „skupština“, i sinagogi (okupiti). Reč „sinagoga“ je s vremenom poprimila značenje mesta ili građevine gde su se održavali skupovi. Međutim, nije potpuno izgubila svoje prvobitno značenje, jer Velika sinagoga nije bila neka velika zgrada već skup poznatih izučavalaca, kojima je povereno uspostavljanje kanona Hebrejskih spisa za Jevreje iz Palestine. Kaže se da su sinagoge nastale u vreme Jezdre i Nemije i da su kao takve postojale sve do vremena Velikog Sinedriona, otprilike do trećeg veka pre n. e. Jakov ovu reč koristi da bi ukazao na hrišćanski sastanak, to jest javni skup (Jakov 2:2).

Ne zna se tačno kada su sinagoge prvi put osnovane, ali izgleda da je to bilo tokom 70-godišnjeg izgnanstva u Vavilonu kada nije bilo hrama, ili kratko nakon povratka iz izgnanstva nakon što je sveštenik Jezdra snažno naglasio potrebu za poznavanjem Zakona. Na početku službe Isusa Hrista na zemlji, u svakom gradu u Palestini, koliki god da je bio, postojala je sinagoga, a u većim gradovima bilo ih je i više. U Jerusalimu ih je bilo mnogo.

Sinagoge su služile kao mesto gde se primala pouka, a ne mesto gde su se prinosile žrtve. Žrtve su se prinosile samo u hramu. U sinagogama su se upućivale hvale, molitve, recitovalo se, čitalo i tumačilo Pismo, a takođe se iznosila i pouka to jest propoved. Davanje hvale zasnivalo se na pevanju psalama.

Jedan deo obožavanja u sinagogi bilo je recitovanje Šeme, to jest jevrejske izjave vere. Ime Šema potiče od prve reči prvog stiha koji se koristio tom prilikom: „Čuj [Šema] Izraelu! Jehova je, Bog naš, jedini Jehova“ (Ponovljeni zakoni 6:4). Najvažniji deo službe bilo je čitanje Tore to jest Pentateuha, što se radilo ponedeljkom, četvrtkom i svakog Sabata. Takođe se i u Mišni (Megila 4:1, 2) govori o običaju čitanja delova proroka, poznatih kao haftarasi, kao i tumačenju tih delova.

Nakon čitanja Tore i haftarasa zajedno s tumačenjem, na red je dolazila propoved to jest pouka. Čitamo da je Isus poučavao i propovedao u sinagogama širom Galileje. Slično tome Luka beleži da su „posle javnog čitanja Zakona i Prorokâ“ Pavle i Varnava bili pozvani da govore, to jest da propovedaju (Matej 4:23; Dela apostolska 13:15, 16).

Sličnosti sa hrišćanstvom

Hrišćanima jevrejskog porekla nije bilo teško da se redovno okupljaju na sastancima radi proučavanja Biblije i pouke, jer im je bilo veoma poznato ono što se dešavalo u sinagogama i to im je služilo kao uzor. Postoje mnoge sličnosti. U jevrejskoj sinagogi, kao i u hrišćanskoj skupštini, nije postojala klasa sveštenstva koji bi bili glavni govornici. U sinagogama je svaki predani Jevrejin mogao da učestvuje u čitanju i tumačenju Pisma. U hrišćanskoj skupštini, svi su mogli da daju javnu izjavu vere i da podstiču druge na ljubav i dobra dela, ali na jedan uredan način (Jevrejima 10:23-25). U jevrejskoj sinagogi, žene nisu poučavale i nisu imale autoritet nad muškarcima; to nisu činile ni u hrišćanskoj skupštini. U 1. Korinćanima u 14. poglavlju nalaze se uputstva za sastanke hrišćanske skupštine i može se videti da su bili slični skupovima koji su se održavali u sinagogi (1. Korinćanima 14:31-35; 1. Timoteju 2:11, 12).

U sinagogama su postojale starešine i nadglednici, baš kao i u ranoj hrišćanskoj skupštini (Marko 5:22; Luka 13:14; Dela apostolska 20:28; Rimljanima 12:8). U sinagogama su postojale i sluge ili pomoćnici, a tako je bilo i u hrišćanskom načinu obožavanja. Postojala je jedna osoba koja se zvala poslanik ili glasnik sinagoge. Iako nije pronađena paralela u istorijskom izveštaju o ranoj hrišćanskoj skupštini, slična odrednica, „anđeo“ pojavljuje se u porukama koje je Isus Hrist poslao za sedam skupština u Maloj Aziji (Luka 4:20; 1. Timoteju 3:8-10; Otkrivenje 2:1, 8, 12, 18; 3:1, 7, 14).

Između ostalog, sinagoge su služile kao preteče hrišćanskih skupova u sledećim stvarima: Mesne sinagoge priznavale su autoritet Sinedriona u Jerusalimu, baš kao što je hrišćanska  skupština priznavala autoritet vodećeg tela u Jerusalimu, što se jasno vidi iz 15. poglavlja Dela apostolskih. Ni u sinagogama ni u hrišćanskoj skupštini nisu se skupljali prilozi, ali je postojala mogućnost da se daju dobrovoljni prilozi za skupštinu, za one koji su služili braći, kao i za siromašne članove (2. Korinćanima 9:1-5).

I sinagoge i hrišćanska skupština služile su između ostalog i kao sudovi. Sinagoga je bila mesto gde su bili saslušavani i rešavani lakši slučajevi među Jevrejima. Isto tako, apostol Pavle je pokazao da hrišćani treba da dozvole zrelim članovima skupštine da rešavaju sporne stvari između hrišćana umesto da idu na svetske sudove kako bi rešili razmirice (1. Korinćanima 6:1-3). Dok je u sinagogama postojalo kažnjavanje šibanjem, u hrišćanskoj skupštini kažnjavanje je bilo ograničeno na ukor. Slično onome što je postojalo među Jevrejima u sinagogama, u hrišćanskoj skupštini najstroža kazna za onoga ko je tvrdio da je hrišćanin bilo je isključenje, to jest izbacivanje iz hrišćanske skupštine (1. Korinćanima 5:1-8, 11-13).