Nauka i Biblija — da li su stvarno međusobno protivrečne?

SEME razdora između Galileja i Katoličke crkve posejano je vekovima pre nego što su se rodili Kopernik i Galilej. Ideju o geocentričnom sistemu, po kojoj je Zemlja centar svemira, usvojili su još drevni Grci, a popularnom su je učinili filozof Aristotel (384-322. pre n. e.) i Ptolemej, koji je bio astronom i astrolog (drugi vek n. e.). a

Na Aristotelovo poimanje svemira uticalo je mišljenje grčkog matematičara i filozofa Pitagore, koji je živeo u šestom veku pre n. e. Usvojivši Pitagorino gledište da su krug i sfera savršeni oblici, Aristotel je verovao da su nebesa sastavljena od više sfera koje se nalaze jedna unutar druge, poput slojeva od kojih se sastoji crni luk. Tvrdio je da je svaki sloj od kristala i da se Zemlja nalazi u centru. Zvezde su se kretale kružnom putanjom, počevši od krajnje sfere, sedišta božanske moći. Aristotel je takođe smatrao da su Sunce i druga nebeska tela savršena, da nemaju nikakve mrlje ili nedostatke i da nisu podložna promenama.

Aristotelova teorija bila je produkt filozofije, a ne nauke. On je smatrao da je potpuno nerazumno tvrditi da se Zemlja kreće. Takođe je odbacio ideju o praznom prostoru, jer je smatrao da bi Zemlja, kada bi se kretala,  bila podložna trenju i da bi se zaustavila ukoliko na nju ne bi konstantno delovala neka sila. Pošto je Aristotelova zamisao u okviru tadašnjeg znanja bila logična, u osnovi je opstala skoro 2 000 godina. Još u 16. veku, francuski filozof Žan Boden izrazio je ovo opšteprihvaćeno gledište sledećim rečima: „Nijedna osoba koja ima zdrav razum i barem osnovno poznavanje fizike, nikada neće pomisliti da se Zemlja koja je tako teška i glomazna... obrće... oko svoje ose i oko Sunca; jer kada bi se Zemlja samo malo pomerila, videli bismo kako se ruše gradovi i tvrđave, naselja i planine.“

Crkva prihvata Aristotelovo gledište

Još nešto što je vodilo do sukoba između Galileja i crkve desilo se u 13. veku. U to je bio uključen Toma Akvinski (1225-1274), koji se u Katoličkoj crkvi smatra autoritetom. Toma Akvinski je veoma poštovao Aristotela, i ukazivao je na njega kao na Filozofa. Pet godina se trudio da sjedini Aristotelovu filozofiju sa crkvenim učenjima. U svojoj knjizi Galileo’s Mistake, Vejd Roland kaže da su do Galilejevog vremena „Aristotelove ideje, pretočene u teologiju Tome Akvinskog, postale kamen temeljac dogme Rimske crkve“. Takođe treba zadržati na umu da u tim danima nije postojala neka naučna organizacija. Crkva je u velikoj meri obrazovanje držala pod kontrolom i uglavnom je postojao jedan autoritet i za religiju i za nauku.

Sada je postavljena scena za sukob između crkve i Galileja. Čak i pre nego što je počeo da se bavi astronomijom, Galilej je napisao jednu studiju o kretanju, gde je doveo u pitanje mnoge pretpostavke poštovanog Aristotela. Međutim, ono što je dovelo do toga da Inkvizicija 1633. sudi Galileju bilo je njegovo snažno zastupanje ideje o heliocentričnom sistemu i njegova tvrdnja da se to slaže s Pismom.

Galilej je u odbrani izrazio svoju snažnu veru u Bibliju kao Božju Reč. Takođe je tvrdio da je Pismo napisano za obične ljude i da ne treba doslovno razumeti to što govori o navodnom kretanju Sunca. Međutim, uzalud se trudio da iznese dokaze. Galilej je osuđen zbog toga što je odbacio tumačenje Pisma zasnovano na grčkoj filozofiji! Katolička crkva sve do 1992. nije zvanično priznala da je pogrešila time što je osudila Galileja.

Pouka za nas

Šta možemo naučiti iz ovih događaja? Kao prvo, Galilej nije nalazio zamerke Bibliji. Međutim, doveo je u pitanje učenja crkve. Jedan religiozni pisac je zapazio: „Izgleda da ono što učimo iz Galilejevog iskustva nije to da se Crkva tesno držala biblijskih istina, već, u stvari, da ih se nije baš tesno držala.“ Time što je dozvolila grčkoj filozofiji da utiče na teologiju, crkva se povinovala tradiciji umesto da sledi biblijska učenja.

Sve to nas podseća na biblijsko upozorenje: „Pazite, možda bi vas neko mogao odvesti kao svoj plen pomoću filozofije i prazne prevare po ljudskom predanju, po elementarnim stvarima sveta, a ne po Hristu“ (Kološanima 2:8).

Čak i danas, mnogi u hrišćanstvu prihvataju teorije i filozofije koje se suprote Bibliji. Jedan primer je Darvinova teorija evolucije, koja se prihvata umesto izveštaja o stvaranju koji se nalazi u Postanju. Čineći to, crkve su u stvari Darvina učinile savremenim  Aristotelom, a evoluciju verskom doktrinom. b

Prava nauka se slaže s Biblijom

Ono o čemu smo ranije govorili ne bi ni u kom slučaju trebalo da nas odvrati od toga da se zanimamo za nauku. Dokaz za to nalazimo u samoj Bibliji jer nas ona poziva da učimo iz Božjih dela stvaranja i da prepoznamo Njegove divne osobine u onome što vidimo (Isaija 40:26; Rimljanima 1:20). Naravno, Biblija za sebe ne tvrdi da je neka naučna knjiga. Ona otkriva Božja merila, zatim crte njegove ličnosti kojima nas sama dela stvaranja ne mogu poučiti, kao i njegovu nameru za ljude (Psalam 19:8-12; 2. Timoteju 3:16). Međutim, kada Biblija govori o prirodnim pojavama, ona je uvek tačna. Sam Galilej je rekao: „I Sveto pismo i priroda postoje zato što ih je Bog stvorio... Dve istine nikada ne protivreče jedna drugoj.“ Razmotrite neke primere.

Nešto što je još neospornije od toga da se zvezde i planete kreću jeste činjenica da celim svemirom upravljaju zakoni, kao što je zakon gravitacije. Najranije poznato nebiblijsko ukazivanje na fizičke zakone potiče od Pitagore, koji je verovao da se svemir može opisati brojevima. Dve hiljade godina kasnije, Galilej, Kepler i Njutn konačno su dokazali da materijalnim svemirom upravljaju zakoni za koje postoji logično objašnjenje.

Prvo biblijsko ukazivanje na prirodne zakone nalazi se u knjizi o Jovu. Oko 1600. pre n. e., Bog je upitao Jova: „Znaš li zakone nebeske?“ (Jov 38:33). U knjizi koju je u sedmom veku pre n. e. napisao Jeremija, ukazuje se na Jehovu kao na Stvoritelja  ’uredbi za mesec i zvezde‘ i ’zakona neba i zemlje‘ (Jeremija 31:35, DK; 33:25). Imajući u vidu ove izjave, Dž. Rolinson, komentator Biblije, zapazio je: „Sveti pisci su skoro isto tako snažno potvrdili činjenicu da zakoni vladaju materijalnim svetom kao što to čine savremeni naučnici.“

Ako kao polaznu tačku uzmemo Pitagorino vreme, Jovova izjava je bila oko hiljadu godina ispred svog vremena. Zadržite pri tom na umu da cilj Biblije nije da otkrije naučne istine, već prvenstveno da u nas usadi činjenicu da je Jehova Stvoritelj svega — onaj ko je stvorio fizičke zakone (Jov 38:4, 12; 42:1, 2).

Još jedan primer koji možemo razmotriti jeste kružni tok vode. Jednostavno rečeno, voda isparava iz mora, formira oblake, pada na zemlju i na kraju se vraća u more. Najstarije nebiblijsko ukazivanje na kružni tok vode koje je sačuvano potiče iz četvrtog veka pre n. e. Međutim, biblijski zapis o tome stariji je od tih ukazivanja nekoliko stotina godina. Na primer, u 11. veku pre n. e., izraelski kralj Solomon je zapisao: ’Sve reke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku‘ (Propovjednik 1:7, DK).

Osim toga, oko 800. godine pre n. e., prorok Amos, ponizni pastir i zemljoradnik, napisao je da je Jehova onaj koji „doziva vode morske i razliva ih po zemlji“ (Amos 5:8). Iako nisu koristili komplikovane, stručne izraze, i Solomon i Amos su tačno opisali kružni tok vode, premda iz malo drugačijeg ugla.

Biblija takođe govori o tome da je Bog ’razastro sever nad prazninom, i zemlju obesio ni na čem‘ (Jov 26:7, DK). Ako se uzme u obzir koliko se znalo o tome u vreme kada su te reči bile izgovorene (otprilike 1600. godine pre n. e.), običan čovek ne bi mogao znati da jedan čvrst objekat može lebdeti u svemiru bez fizičke potpore. Kao što je ranije pomenuto, sam Aristotel je odbacio ideju o praznom prostoru, a on je živeo čak 1 200 godina kasnije!

Zar niste zadivljeni kada vidite da Biblija sadrži tako tačne izjave — premda su u to vreme vladale pogrešne predstave, koje su tada delovale kao nešto što je u skladu sa zdravim razumom? Za ljude koji donose zaključke na osnovu činjenica, ovo je još jedan dokaz da je Bog nadahnuo Bibliju. Stoga je mudro da ne dozvolimo da nas lako pokolebaju učenja i teorije koje su u suprotnosti s Božjom Rečju. Istorija je uvek iznova pokazala da ljudska filozofija, čak i kada potiče od velikih umova, dolazi i prolazi, dok „reč Jehovina ostaje zauvek“ (1. Petrova 1:25).

[Fusnote]

[Okvir/Slike na 6. strani]

Gledište protestanata

Vođe protestantske reformacije takođe su bile protiv ideje o heliocentričnom sistemu. U njih se ubrajaju Martin Luter (1483-1546), Filip Melanhton (1497-1560) i Žan Kalvin (1509-1564). Luter je za Kopernika rekao: „Ova budala hoće da preokrene čitavu nauku o astronomiji.“

Reformatori su svoje argumente zasnivali na doslovnom tumačenju određenih stihova, kao što je izveštaj iz Isusa Navina 10. poglavlje, gde se kaže da su sunce i mesec ’stajali‘. c Zašto su reformatori zauzeli takav stav? U knjizi Galileo’s Mistake objašnjava se da je protestantska reformacija slomila papin jaram, ali nije „uzdrmala osnovni autoritet“ Aristotela i Tome Akvinskog, čija su gledišta prihvatali „i katolici i protestanti“.

[Fusnota]

[Slike]

Luter

Kalvin

[Izvor]

Iz knjige Servetus and Calvin, 1877

[Slika na 4. strani]

Aristotel

[Izvor]

Iz knjige A General History for Colleges and High Schools, 1900

[Slika na 5. strani]

Toma Akvinski

[Izvor]

Iz knjige Encyclopedia of Religious Knowledge, 1855

[Slika na 6. strani]

Isak Njutn

[Slika na 7. strani]

Biblija je pre više od 3 000 godina opisala kružni tok vode