Životna priča

Usamljeno siroče pronalazi oca punog ljubavi

ISPRIČAO DIMITRIS SIDIROPULOS

„Uzmi ovo i pucaj“, prosiktao je oficir, pružajući mi pušku. Smireno sam odbio. Na opšti užas vojnika koji su to posmatrali, meci iz oficirevog pištolja počeli su da lete iznad mog ramena. Smrt je izgledala neizbežno. Na sreću, ipak sam preživeo. Međutim, to nije bilo prvi put da mi je život bio u opasnosti.

MOJA porodica je pripadala etničkoj manjini i živela je u blizini Kajserija u Kapadokiji, u Turskoj. Izgleda da su u prvom veku n. e. neki pojedinci iz ovog područja prigrlili hrišćanstvo (Dela apostolska 2:9). Međutim, do početka 20. veka situacija se drastično promenila.

Od izbeglice do siročeta

Godine 1922, nekoliko meseci nakon mog rođenja, moja porodica je zbog etničkih sukoba morala da izbegne u Grčku. Moji roditelji u panici nisu sa sobom poneli ništa osim mene, svoje tromesečne bebe. Nakon što su pretrpeli neviđene teškoće, stigli su u selo Kirja u blizini Drame u severnoj Grčkoj, gde su živeli u veoma bednim uslovima.

Kada sam imao četiri godine i nakon što se rodio moj mlađi brat, naš otac je umro. Imao je samo 27 godina, ali bio je krajnje iscrpljen zbog bede koja je vladala u tim jezivim vremenima. Majka je preživela užasne nevolje i uskoro je i ona umrla. Brat i ja smo ostali bez osnovnih sredstava za život. Slali su nas od sirotišta do sirotišta, i sa 12 godina sam  završio u jednom sirotištu u Solunu gde sam učio za mehaničara.

Dok sam odrastao među hladnim zidovima sirotišta, pitao sam se zašto neki ljudi doživljavaju toliko patnje i nepravde. Pitao sam se zašto Bog to dopušta. Na časovima veronauke učili smo da je Bog svemoćan, ali nismo dobili logično objašnjenje zašto postoji tako mnogo zla. Postojala je jedna popularna izreka da je Grčka pravoslavna crkva najbolja religija. Postavio sam pitanje: „Ako je pravoslavlje najbolja religija, zašto nisu svi pravoslavci?“ Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.

Pa ipak, naš nastavnik je imao duboko poštovanje prema Bibliji i u nas je usadio uverenje da je to sveta knjiga. Direktor sirotišta isto je tako gledao na Bibliju, ali iz nekog nama nepoznatog razloga nije želeo da učestvuje u religioznoj službi. Kada sam pitao zašto, rečeno mi je da je nekada proučavao s Jehovinim svedocima, o kojima tada ništa nisam znao.

Kada sam imao 17 godina, došao je kraj mom obrazovanju u sirotištu u Solunu. Počeo je Drugi svetski rat i Grčka je bila pod nacističkom okupacijom. Na ulicama grada, ljudi su umirali od gladi. Da bih preživeo, pobegao sam na selo i radio u polju za bednu nadnicu.

Biblija pruža odgovore

Kada sam se u aprilu 1945. vratio u Solun, posetila me je sestra jednog mog prijatelja iz detinjstva, s kojim sam bio u nekoliko sirotišta. Pashalja mi je rekla da je njen brat nestao i pitala me da li znam išta o tome gde bi mogao biti. Tokom razgovora, pomenula je da je ona Jehovin svedok i rekla da se Bog zanima za ljude.

Sav ogorčen, izneo sam mnoge prigovore. Zašto od detinjstva tako mnogo patim? Zašto sam ostao siroče? Gde je Bog kada nam je najviše potreban? Ona mi je rekla: „Da li si siguran da Boga treba kriviti za sve to?“ Iz Biblije mi je pokazala da Bog ne nanosi patnju ljudima. Pomogla mi je da vidim da Stvoritelj voli ljude i da će uskoro poboljšati stanje na zemlji. Koristeći stihove kao što su Isaija 35:5-7 i Otkrivenje 21:3, 4, pokazala mi je da uskoro više neće biti rata, sukoba, bolesti i smrti i da će verni ljudi zauvek živeti na zemlji.

Pronašao sam porodicu koja pruža podršku

Saznao sam da je Pashaljin brat ubijen u jednom okršaju gerilskih grupa. Posetio sam njenu porodicu da bih je utešio, ali u stvari oni su meni pružili utehu iz Pisma. Došao sam ponovo kako bih imao priliku da čujem još utešnih misli iz Biblije i ubrzo sam postao deo male grupe Jehovinih svedoka koja se sastajala tajno radi proučavanja i obožavanja. Uprkos tome što su Svedoci bili progonjeni, bio sam odlučan da nastavim da se družim s njima.

U toj maloj grupi poniznih hrišćana, pronašao sam toplinu i porodičnu atmosferu punu ljubavi koja mi je nedostajala. Pružali su mi duhovnu podršku i pomoć koja mi je očajnički bila potrebna. U njima sam našao nesebične, brižne prijatelje, koji su bili spremni i voljni da mi pomognu i uteše me (2. Korinćanima 7:5-7). Što je još važnije, pomogli su mi da se približim Jehovi, na koga sam počeo da gledam kao na svog nebeskog Oca punog ljubavi. Posebno su me privukle njegove osobine kao što su ljubav, saosećanje i iskrena briga (Psalam 23:1-6). Konačno sam pronašao duhovnu porodicu i Oca koji me voli! To me je duboko dirnulo. Uskoro sam se predao Jehovi i krstio se u septembru 1945.

Zahvaljujući tome što sam prisustvovao hrišćanskim sastancima, raslo je moje spoznanje i produbljivala se moja vera. Pošto nije bilo prevoza, nekoliko nas smo često pešačili 6,5 kilometara od  našeg sela do mesta gde smo se sastajali, a usput smo vodili nezaboravne razgovore o duhovnim stvarima. Krajem 1945. kada sam saznao za mogućnost učestvovanja u punovremenoj službi, postao sam pionir. Pokazalo se da je dobar odnos s Jehovom za mene bio od presudne važnosti, jer su ubrzo moja vera i besprekornost bili ispitani do krajnjih granica.

Protivljenje postiže suprotan efekat

Policija je često naoružana upadala na naše mesto sastajanja i pretila nam. U zemlji je bilo vanredno stanje pošto je besneo građanski rat. Zaraćene strane okrenule su se jedna protiv druge s divljačkom mržnjom. Koristeći tu situaciju, sveštenstvo je ubedilo vlasti da smo mi komunisti i da treba da nas žestoko progone.

Za samo dve godine, bili smo bezbroj puta hapšeni, a šest puta smo dobili kazne i do četiri meseca. Međutim, zatvori su već bili puni političkih zatvorenika, tako da smo uglavnom mi bili oslobođeni. Tu neočekivanu slobodu koristili smo tako što smo nastavili da propovedamo, ali bismo posle nekog vremena ponovo bili uhapšeni — pa čak i tri puta za nedelju dana. Znali smo da su mnoga naša braća izgnana na udaljena ostrva. Da li će moja vera biti toliko jaka da ću moći da izdržim takav ispit?

U vreme kada sam bio uslovno pušten na slobodu, život je postao veoma težak. Da bi me stalno imali na oku, poslali su me u Evosmos u blizini Soluna, gde je bila policijska stanica. Iznajmio sam jednu sobu u blizini nje i, da bih se izdržavao, počeo sam da radim kao putujući zanatlija, da glačam bakarne šerpe i tiganje. Pošto sam bio pionir, ovaj posao mi je omogućio da odlazim kod ljudi u obližnjim selima a da ne budem sumnjiv policiji. Nekoliko ljudi koji su na taj način čuli dobru vest prihvatili su istinu. Više od deset njih na kraju su postali predani obožavaoci Jehove.

Deset godina, osam zatvora

Bio sam pod policijskom prismotrom sve do kraja 1949, a onda sam se vratio u Solun, s velikom željom da nastavim punovremenu službu. Taman kad sam mislio da je došao kraj mojim nevoljama, 1950. godine sam iznenada pozvan u vojsku. Zbog svoje hrišćanske neutralnosti, bio sam odlučan da se ’ne učim boju‘ (Isaija 2:4). Tako je započelo moje dugo, mučno putovanje koje će me odvesti u neke od najozloglašenijih zatvora u Grčkoj.

Sve je počelo u gradu Drami. Tokom prvih nekoliko sedmica koje sam proveo u zatvoru u tom gradu, novi vojnici su počeli sa svojim vežbama gađanja. Jednog dana, odveli su me na strelište. Jedan od oficira mi je pružio pušku i naredio mi da pucam. Kada sam odbio, on je počeo da puca u mene. Kada su drugi oficiri videli da neću učiniti kompromis, počeli su divljački da me udaraju pesnicama. Palili su cigarete i gasili ih na mojim dlanovima. Posle su me bacili u samicu. To se ponavljalo tri dana. Bol na mestima gde su gasili cigarete bio je strašan, i mnogo godina nakon toga imao sam ožiljke na dlanovima.

Pre nego što sam bio izveden pred vojni sud, bio sam prebačen u vojni logor u Heraklionu na Kritu. Tamo su me okrutno tukli s namerom da slome moju besprekornost.  Plašeći se da bih mogao popustiti pod pritiskom, gorljivo sam se molio nebeskom Ocu da me ojača. Setio sam se reči iz Jeremije 1:19: „Oni će rat na te dizati, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom da te izbavljam, reče Jehova.“ „Božji mir“ mi je pomogao da ostanem miran i spokojan. Razumeo sam koliko je mudro bezuslovno se pouzdati u Jehovu (Filipljanima 4:6, 7; Poslovice 3:5).

Na suđenju koje je usledilo, poslat sam na doživotnu robiju. Jehovine svedoke su smatrali najgorim „državnim neprijateljima“. Počeo sam sa izdržavanjem kazne u zatvoru u Icendinu na periferiji Kanije, gde sam bačen u samicu. Icendin je jedna stara tvrđava i moja ćelija je bila puna pacova. Koristio sam jedno pohabano staro ćebe kojim sam se zavio od glave do pete kako pacovi ne bi direktno doticali moje telo kada su prelazili preko mene. Ozbiljno sam oboleo od upale pluća. Lekar je rekao da treba da boravim na suncu i tako sam mogao da razgovaram s mnogim zatvorenicima u dvorištu. Međutim, moje stanje se pogoršavalo, i nakon što sam dobio jako krvarenje u plućima, prebačen sam u bolnicu u Heraklionu.

Moja duhovna porodica suhrišćana ponovo je bila uz mene kada mi je to bilo potrebno (Kološanima 4:11). Braća iz Herakliona redovno su me posećivala pružajući mi utehu i ohrabrenje. Rekao sam im da mi je potrebna literatura kako bih svedočio zainteresovanim osobama. Doneli su mi kofer s dvostrukim dnom gde sam mogao da sakrijem literaturu. Kako sam bio srećan što su tokom mog boravka u zatvoru šestorica zatvorenika koji su bili sa mnom u ćeliji postali pravi hrišćani!

U međuvremenu se završio građanski rat i moja kazna je preinačena na deset godina zatvora. Ostatak svoje zatvorske kazne izdržao sam u zatvorima u Retimnu, Jedi Kuleu i Kasandri. Nakon što sam proveo skoro deset godina u osam zatvora, oslobođen sam i vratio sam se u Solun, gde su me srdačno dočekala moja voljena hrišćanska braća.

Napredovao sam u hrišćanskom bratstvu

Do tog vremena, Svedoci u Grčkoj su već imali relativnu slobodu obožavanja. Odmah sam iskoristio priliku da nastavim s punovremenom službom. Uskoro sam dobio još jedan blagoslov,  jer sam upoznao Katinu, jednu vernu hrišćanku koja je volela Jehovu i bila veoma aktivna u delu propovedanja. Venčali smo se u oktobru 1959. Moje rane iz detinjstva još su bolje zaceljene kada se rodila naša ćerka Agapi i kada sam imao svoju sopstvenu hrišćansku porodicu. Iznad svega, naša porodica je bila zadovoljna što može da služi pod zaštitničkom brigom našeg nebeskog Oca punog ljubavi, Jehove (Psalam 5:12).

Zbog okolnosti koje su bile van moje kontrole, morao sam da prestanem s pionirskom službom, ali sam podržavao svoju ženu koja je i dalje bila u punovremenoj službi. Još jedan veoma važan događaj u mom hrišćanskom životu bio je međunarodni kongres Jehovinih svedoka u Nirnbergu u Nemačkoj koji je bio održan 1969. godine. U nameri da otputujem tamo, predao sam zahtev za pasoš. Kada je moja žena otišla u policijsku stanicu da pita zašto već više od dva meseca nisam dobio pasoš, službenik je iz svoje fioke izvadio podebeli dosije i rekao: „Tražite pasoš za njega da bi mogao da zavodi ljude i u Nemačkoj? Nema šanse! On je opasan.“

Uz Jehovinu pomoć i pomoć neke braće, bio sam uključen u grupni pasoš i tako sam mogao da prisustvujem ovom divnom kongresu. Najveći broj prisutnih bio je preko 150 000 i jasno sam video kako Jehovin duh vodi i ujedinjuje ovu međunarodnu duhovnu porodicu. Neki događaji koji su se odigrali kasnije u životu naveli su me da još više cenim hrišćansko bratstvo.

Godine 1977. preminula je moja voljena žena, moj verni saradnik. Dao sam sve od sebe kako bih našu ćerku vaspitavao u skladu s biblijskim načelima. Međutim, nisam bio prepušten sam sebi. Opet mi je u pomoć priskočila moja duhovna porodica. Uvek ću biti zahvalan za podršku koju su mi braća pružila tokom tog teškog perioda. Neki od njih su se čak preselili u našu kuću na neko vreme da bi brinuli o mojoj ćerki. Nikada neću zaboraviti ovu samopožrtvovanu ljubav (Jovan 13:34, 35).

Agapi je odrasla i udala se za jednog brata po imenu Elijas. Imaju četiri sina, i svi su u istini. U poslednje vreme sam više puta doživeo šlog i moje zdravstveno stanje se pogoršalo. Moja ćerka i njena porodica dobro brinu o meni. Uprkos lošem zdravlju, još uvek imam mnogo razloga za radost. Sećam se kada je u Solunu bilo svega oko stotinu braće, koja su se sastajala tajno u privatnim kućama. Sada ima oko pet hiljada revnih Svedoka na tom području (Isaija 60:22). Na kongresima, mlada braća mi prilaze i pitaju me: „Sećaš se kad si nam donosio časopise?“ Iako možda roditelji nisu čitali te časopise, deca jesu i s vremenom su duhovno napredovala!

Dok posmatram napredak Jehovine organizacije, osećam da je vredelo što sam pretrpeo sve te kušnje. Uvek govorim svojim unucima i drugim mladima da se sećaju svog nebeskog Oca u mladosti, i on ih nikada neće napustiti (Propovednik 12:3). Jehova je pokazao da se drži svoje reči, tako što je za mene postao ’Otac siročetu‘ (Psalam 68:6). Iako sam još kao malo dete bio usamljeno siroče, konačno sam pronašao brižnog Oca!

[Slika na 22. strani]

Radio sam kao kuvar u zatvoru u Drami

[Slika na 23. strani]

S Katinom na dan našeg venčanja, 1959.

[Slika na 23. strani]

Kongres u šumi u blizini Soluna, krajem 1960-ih

[Slika na 24. strani]

S našom ćerkom, 1967.